Skupština AP Vojvodine je počela svoju konstitutivnu sednicu 9. 2. 2024. godine i prekinuta je odmah po verifikaciji mandata poslanika.

Prema zvaničnom saopštenju sednica nije prekinuta nego je proglašena pauza koja evo traje više od 1.750 sati.

Po poslovniku Skupštine pauza može da traje sat vremena tako da je ovo najdužih sat vremena u istoriji čovečanstva.

Nije ovde reč o javašluku Skupštine Vojvodine, ona ionako ničemu ne služi kad padne u ruke radikalima, nego o još jednom poniženju građana Vojvodine, sistemskom zatiranju autonomije i slanju poruke da su vojvođanske institucije nepotrebne.

Kako sada stvari stoje, Vojvodina je jedini srpski teritorijalni dobitak za ogromne žrtve u Prvom svetskom ratu i to ozbiljno frustrira beogradske vlastodršce.

Prema Vojvodini se odnose kao prema ratnom plenu, što je još 1919. godine zaključio Jaša Tomić, veliki pobornik prisajedinjenja, i u svom tekstu „Plači, Vojvodino“ dao opis stanja: „U naše pitome krajeve slegoše se čete pljačkaša, razbojnika i zelenaša, te nemilice počeše isisavati srž i sokove…

Kao divlje orlušine i krvoločne hijene navališe na naše krajeve nevaljalci i sebičnjaci…

Nemilice prosipaju novac na mito, gde god stignu.“ Ovo se dogodilo Vojvodini 1918. pa 1988. i ponovo 2012. godine. I dizala se Vojvodina 1941. pa pomalo i 2000. godine, ali je sada potpuno udavljena u brlogu koji stvoriše razbojnici, zelenaši, orlušine i hijene kako ih lepo opisa Jaša Tomić.

Zagovornici Velike Srbije, od Miloševića preko Šešelja do Vučića, na Vojvodini iskaljuju svoj bes zbog neispunjenja svojih bolesnih ambicija.

Oni i njihove lokalne satrape iskonski mrze Vojvodinu i čine sve da ona nestane ne samo kao autonomna pokrajina nego i kao pojam.

Ponižavaju njene građane, nemilice je pljačkaju, unose primitivizam i razdor među ljude, i dele, ono što je Vojvođanima najdragocenije, zemlju Arapima i Kinezima.

U velikoj opasnosti je svako ko kaže da je Vojvođanin jer ga proglašavaju izdajnikom, a do njihovih bolesnih umova ne može da dopre činjenica da biti Vojvođanin nije nacionalna odrednica nego vrednosna.

Biti Vojvođanin znači biti sve ono što oni nisu: pošten, radan, kulturan, uviđavan, tolerantan, čuvati svoje i ne otimati tuđe, poštovati različitosti i dostojanstvo drugog čoveka.

Zato, plači Severna Srbijo, jer su ti „ubili“ Vojvodinu.

izvor: https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/placi-severna-srbijo/

„Nema tu ničeg senzacionalnog, poštedeću liberale i istraživačke novinare od ’velikog otkrića’”, prokomentarisao je novopečeni predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Balint Pastor na svom Fejsbuk-nalogu vest da će njegova stranka na beogradskim izborima učestvovati u koaliciji – sa Šešeljevim radikalima.

Doduše, ne radi se o tandemu SVM-a i Srpske radikalne stranke – oni su deo šire predizborne liste, a stožer koalicije je, naravno, njihov višegodišnji strateški partner, Srpska napredna stranka. Ipak, SVM i radikali na istoj platformi – to je nešto zaista šokantno, suprotno tome kako je Pastor želeo ovu vest da protumači u javnosti.

Najmoćnija (i, defakto, jedina) stranka Mađara u Srbiji će u junu ove godine slaviti 30. godišnjicu postojanja. Od 1994. naovamo SVM je imao uspone i padove. U tim, najtežim vremenima, devedesetih, bio je oslonac manjinskoj zajednici, iako je zbog političkog uspeha bio prinuđen da sarađuje sa vlašću, ali je sve negde do druge decenije ovog veka dosledno čuvao svoju nezavisnost, svoje ideološke premise i svoj identitet.

Od Jožefa Kase do Ištvana Pastora

Osnivači SVM-a su bili političari koji nisu bili zadovoljni rigidnom i netolerantnom politikom Andraša Agoštona, tadašnjeg predsednika prve mađarske nacionalne stranke u Jugoslaviji, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara (DZVM). Odmah na prvim izborima na kojima je učestvovao, 1996. godine, SVM je nokautirao svog „domaćeg“ rivala, DZVM, i od tada dominira na političkoj sceni vojvođanskih Mađara.

SVM je na početku svog postojanja gajio umerenu nacionalnu politiku, sa jakim antiratnim notama. Umesto mađarske teritorijalne autonomije, naglasak je stavio na personalnu (kulturnu) autonomiju i na zajedničku borbu za što širu autonomiju multikulturne Vojvodine. Simbol ove politike je bio prvi predsednik stranke, Ferenc Čubela. On je, nažalost, nastradao u saobraćajnoj nesreći 1995. godine, a stranku je preuzeo Jožef Kasa, gradonačelnik Subotice, koji je u odnosu na svog prethodnika bio sasvim drugačija ličnost: drzak, impulsivan, autoritaran – ali u politici stranke nije pravio zaokrete. U pravom trenutku je povukao pravi potez i pridružio se DOS-u. To je bio ključni momenat stranke koja je, zahvaljujući svojoj poziciji u postmiloševićevskoj Srbiji, mogla da ostvari jedan od najvažnijih ciljeva: personalnu autonomiju. Doduše, ta manjinska autonomija u formi Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine bila je daleko od idealne. Tada, 2002. godine, još nije bilo ni zakona koji bi precizno definisao nadležnosti, finansiranje i izbor manjinske samouprave, ipak, tadašnji pravni okvir je bio dovoljan da se osnivačka prava pojedinih medijskih i kulturnih institucija prenesu na savet i da se osnuju gimnazije za talentovane učenike. Bio je to veliki uspeh stranke, iako su to mnogi omalovažavali.

Kasa je gajio dobre odnose sa građanskim strankama, pre svega sa Demokratskom strankom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ali nikako nije uspeo, a zapravo nije ni hteo, da izgradi koliko-toliko normalne odnose sa ostalim mađarskim strankama. Bilo je tu i dosta lične netrpeljivosti među liderima tih organizacija. Posledica je bila da veliki deo mađarskog biračkog tela nije bio zainteresovan da glasa na izborima, a polovina onih koji su ipak učestvovali na glasanju, podržala je građansku opciju, umesto „svojih“ manjinskih svađalica.

Nakon najvećeg izbornog fijaska, 2007. godine, Kasa je podneo ostavku, a stranku je preuzeo Ištvan Pastor.

Kako je Orbanov Fides uticao na zaokret SVM-a

Činilo se da novi predsednik zaista donosi svež duh u politički život Mađara. Pričao je tihim tonom, laganim tempom, promišljeno, uvek raspoložen da sasluša čak i svoje političke protivnike. Pored ličnog šarma, sve gore navedeno mu je pomoglo da napravi velike promene u vrlo kratkom roku. Nakon 15 godina, tri najveće mađarske stranke su se saglasile i učestvovale na izborima u jednoj koaliciji. Sam Pastor je, kao predsednički kandidat 2008. godine, postigao izuzetno dobar rezultat na izborima. Pozvao je dugo zanemarene, kritički nastrojene aktiviste i intelektualce na razgovor. I, što je najvažnije, proglasio je progresivnu politiku sa ambicijom da SVM postane regionalna stranka koja u Beogradu predstavlja interese ne samo mađarske zajednice, nego svih građana Vojvodine. Ovim gestom je pridobio simpatije građanske Vojvodine, „autonomaša“ koji su bili razočarani Čankom i njegovom Ligom, a kojima DS ili LDP, zbog svojih beogradskih centrala, nisu bili dovoljno uverljivi u svojim namerama u vezi sa Vojvodinom.

Prvo veliko iskušenje Pastorove „perestrojke“ se desilo kada je 2010. Fides došao na vlast u Mađarskoj, usvojivši dvotrećinsku većinu. Dotadašnja politika SVM-a je bila pragmatična prema strankama matične zemlje: držali su se toga da treba čuvati dobre odnose sa svim tamošnjim takmacima, jer nikad se ne zna ko će sutradan dograbiti vlast. Ali Fides je očekivao potpunu lojalnost SVM-a, pogotovo nakon što je donet zakon o dvojnom državljanstvu, zahvaljujući kojem su svi vojvođanski Mađari, ako su hteli, mogli da postanu državljani Mađarske, samim tim i da dobiju pasoš zemlje Evropske unije. SVM je pod ovakvim pritiskom napustio svoju premisu o jednakom rastojanju i potpuno se vezao za Fides, preuzevši i sve radikalniju nacionalno-populističku retoriku mađarske vlade.

SVM se sredinom prošle decenije našao u zagrljaju dva autoritarna režima, Orbanovog i Vučićevog, preuzevši njihove metode, od gušenja slobode štampe i proterivanja kritičke misli do prisvajanja političke i ekonomske moći unutar zajednice

Druga velika prekretnica je bila na domaćem terenu kada je SNS preuzeo vlast 2012. godine. SVM već dugo nije imao dobre odnose sa Demokratskom strankom, jer su i demokrate računale na mađarske glasove, i zbog tog rivalstva njihovo strateško partnerstvo nije bilo iskreno. Ali, sa druge strane, SNS u ranoj fazi nije bio prihvatljiv za vojvođanske Mađare, jer su ih videli kao prerušene radikale, koji su u devedesetim godinama nudili Mađarima sendviče, kako ne bi gladovali dok ih deportuju u njihovu matičnu zemlju. SVM-u je trebalo četiri godine i mukotrpne marketinške ofanzive da, uz snažnu podršku Fidesa, novi strateški partner i Aleksandar Vučić kao vođa, budu bar delimično prihvaćeni u mađarskoj zajednici. Tome je doprinelo i „istorijsko pomirenje“ dvaju naroda, kada su predsednici dve zemlje, Janoš Ader i Tomislav Nikolić, zajednički položili venac u Čurugu, gde su tokom Drugog svetskog rata stradali nevini ljudi mađarske, ali i srpske nacionalnosti.

SVM se dakle našao sredinom prošle decenije u zagrljaju dva autoritarna režima, preuzevši njihove metode, od gušenja slobode štampe i proterivanja kritičke misli do prisvajanja sve političke i ekonomske moći unutar zajednice. Paralelno sa tim, SVM nije imao snagu, a ni volju, da se suprotstavi političkim pritiscima iz Budimpešte i Beograda. U zamenu za svoju lagodnu poziciju da bude jedini gazda u svojoj, sve suženijoj, porti, i da sam deli ogromnu sumu novca koju je dobijao od mađarske vlade za raznorazne projekte, SVM je, sa Ištvanom Pastorom na čelu, u potpunosti odbacio ranije deklarisanu politiku otvaranja i vojvođanske autonomije.

Tako je, polako ali sigurno, SVM kliznuo u ponor gde ova manjinska stranka više nema sopstveni identitet i nezavisnu politiku. Gde je jedino očekivanje od njega da bude u potpunosti poslušan.

U takvim okolnostima je prošle godine Balint Pastor preuzeo stranku od svog pokojnog oca. Do sada se ne vidi da li se pod novim rukovodstvom bilo šta suštinski promenilo – ako ne računamo unutarstranački obračun sa Balintovom uticajnom maćehom, Ildikom Lovaš, što je svakako važan korak u dobrom smeru, ali nedovoljan.

SVM se nalazi u škripcu. Koaliciona lista sa radikalima je samo simptom toga. Balint Pastor jednostavno nije imao drugog izbora sem da prihvati odluku SNS-a da se priključi najširoj predizbornoj koaliciji u Beogradu u kojoj treba sve „patriotske snage“ da učestvuju, bez izuzetaka. Verovatno nije smeo da rizikuje svoje pozicije u opštinama na severu Vojvodine gde takođe sve zavisi od SNS-a.

Naravno, to ne opravdava njihov nepriličan potez, ali bar delimično može da ga objasni. SVM više nije važan igrač ni u Subotici, a kamoli tas na vagi. Tokom ovih trideset godina SVM je ostao sam na političkoj sceni vojvođanskih Mađara kojih danas ima upola manje. Operacija uspela – pacijent umro.

izvor: https://radar.nova.rs/politika/svm-od-gradanske-nacionalne-opcije-do-srs/

Novinarka BBC i voditeljka emisije „Krajmvoč“, ubijena je pre 25 godina.

Milorad Ulemek se pominje nakon analize snimaka sa nadzornih kamera koji prikazuju čoveka viđenog blizu kuće TV voditeljke u Fulamu, u zapadnom Londonu. Dando, (37) novinarka BBC-a i voditeljka emisije „Krajmvoč“, upucana je u potiljak na svom kućnom pragu 26. aprila 1999. godine.

Ubijena je nekoliko nedelja pošto je pokrenula akciju na televiziji u kojoj je prikupljeno 54 miliona funti za izbeglice s Kosova koje su pobegle od srpskih paravojnih snaga tokom građanskog rata u Jugoslaviji, piše The Times.

Portal na svom sajtu navodi da je Ulemek bivši pripadnik francuske „Legije stranaca“ i da je pripadao „udarnom odredu“ ubica koji je bio pod kontrolom režima Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Osuđen je za ubistva Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, koji je upucan u potiljak 2000. godine, kao i premijera Zorana Đinđića, koji je ubijen 2003. godine, navodi britanski medij.

Ulemek je, kako se dodaje u tekstu, svedočio i da je čuo za ubistvo Slavka Ćuruvije (49), novinara i novinskog izdavača koji je ubijen ispred svog stana u Beogradu, 15 dana pre nego što je Dando postala meta. Ulemek je, kako prenosi The Times, tvrdio da je Ćuruvija bio na meti zbog svoje kritike Miloševića.

Posle ubistva Dando, BBC je navodno dobio informaciju da je egzekucija zapravo odmazda za NATO bombardovanje zgrade Radiotelevizije Srbije 1999. godine, u kojem je ubijeno 16 radnika te medijske kuće.

Emi Polito, bivši analitičar u policiji Eseksa, naveo je za Daily Mirror da nije mogao da „pronađe značajne razlike“ između lika Ulemeka i fotografije čoveka sa snimka nadzorne kamere, koje bi ga eliminisale kao osumnjičenog.

Međutim, rekao je da postoji „ograničena mogućnost“ – što je „drugi najniži stepen na skali od šest“ – da se radi o istoj osobi.

Ulemekov advokat Aleksandar Kovačević rekao je za Daily Mirror da osuđeni ubica, koji u Srbiji služi kaznu od 40 godina zatvora, ne želi da komentariše moguće veze s ubistvom Dando. „On nije zainteresovan da učestvuje u tome“, rekao je Kovačević.

Ni Netflixova dokumentarna serija s kraja prošle godine o „jednom od najozloglašenijih nerešenih ubistava 20. veka“ nije uspela da donese bilo kakav iskorak u ovom slučaju.

Podseća se da je za ubistvo Džil Dando 2001. godine  osuđen muškarac po imenu Beri Džordž (64), ali da je zakazano ponovno suđenje pošto je Apelacioni sud presudio da forenzički dokazi, korišćeni u izvornom procesu, nisu bili pouzdani. Džordž je oslobođen nakon drugog suđenja 2008. godine.

Džordžovi advokati i porodica tvrdili su da je policija koja je istraživala ubistvo „postala opsednuta njegovim čudnim ponašanjem“, koje je bilo posledica autizma i da je previdela dokaze o njegovoj nevinosti.

Skotland Jard je u saopštenju napisao: „Na 25. godišnjicu ubistva Džil Dando, naše misli ostaju s njenom porodicom i svima onima koji su pogođeni njenom smrću. U godinama nakon ubistva istraga je podvrgnuta brojnim analizama, s ciljem utvrđivanja da li stvari mogu da napreduju s napretkom tehnologije i forenzike. Istraga je sada u neaktivnoj fazi, što znači da trenutno nije predmet rutinskih pregleda. Međutim, nijedno nerešeno ubistvo nikada nije zatvoreno i detektivi će razmotriti svaku novu informaciju kako bi procenili da li predstavlja novu i realnu liniju istrage“.

izvor : https://n1info.rs/vesti/the-times-covek-vidjen-kod-kuce-ubijene-novinarke-bbc-a-lici-na-milorada-ulemeka/

Demokratski savez Hrvata u Vojvodini s velikim interesom nastavlja redovito pratiti društvene procese u Republici Srbiji. Izravnim sudjelovanjem i participacijom u političkim procesima DSHV nastoji artikulirati legitimne interese ovdašnjih Hrvata te davati prinose razvoju demokracije, ostvarenju načela multikulturalnosti, vladavine prava i rasta općeg dobra svih građana naše države. Od demokratskoga standarda demokratske participacije nacionalnih manjina DSHV nije, niti ima namjeru odustati. Jer, držimo se načela da o našoj sudbini moramo i mi biti pitani i biti u prilici odlučivati na svim razinama vlasti i u svakoj lokalnoj samoupravi gdje živi značajan broj Hrvata. Iskustvo koje imamo u proteklom razdoblju na republičkoj, pokrajinskoj i na razini Grada Novog Sada jasno kazuju da kao politički predstavnici hrvatske zajednice možemo biti odgovorni, kompetentni i pouzdani nositelji i obnašatelji državne, regionalne i lokalne vlasti. Na temelju toga je Predsjedništvo DSHV-a na današnjoj sjednici donijelo odluku o sudjelovanju na lokalnim izborima koji će biti održani 2. lipnja.

Istina, za razliku od Republike Hrvatske, u Republici Srbiji ne postoji institut zajamčenih mandata koji ispravlja i nadomješta nepravednosti izbornih pravila po pitanju političke zastupljenosti nacionalnih manjina te osigurava njihovo djelotvorno sudjelovanje u procesima donošenja odluka. Prema postojećim zakonskim rješenjima, što potvrđuju svi dosadašnji izborni ciklusi, Hrvatima u Srbiji je samostalnim izbornim nastupom tako što teško moguće ostvariti. Stoga ćemo nastaviti graditi ona politička partnerstva u predizbornim savezima koja će jamčiti sudjelovanje autentičnih predstavnika hrvatske zajednice u procesima donošenja odluka. Ti savezi moraju počivati na sličnim političkim vrijednostima izabranih partnera. Otvoreni smo i nadalje za suradnju s drugim političkim opcijama u hrvatskoj zajednici, s tim da osnova eventualne predizborne suradnje mora počivati na ostvarenim rezultatima u ranijim izbornim ciklusima. Čvrsto vjerujemo također da ćemo nastaviti zajednički nastupati na izborima uz podršku svih konstruktivnih institucija i organizacija Hrvata u Vojvodini. Ponovnim ostvarenjem tog našeg političkog cilja – sudjelovanjem u izborima i osvajanjem vijećničkih mandata, otklanjanje velikog broja deficita koji prate naš put prema demokratskom društvenom djelovanju u punom kapacitetu, bit će uspješno nastavljeno.

Predsjednik DSHV-a Tomislav Žigmanov, v. r.

izvor: https://www.dshv.rs/vijest/predsjednistvo-dshv-a-nastavljamo-s-praksom-sudjelovanja-u-izborima-459

Stav izbornog štaba novosadskog odbora LSV – VOJVOĐANI je da se uslovi nisu popravili, da zastupljenost opozicionih stranaka u medijima nije bolja, da će demokratičnost ovih izbora takođe biti upitna, ali i da čekanjem da se uslovi poprave ova štetna vlast ne može biti promenjena.

Mišljenje izbornog štaba je da se na predstojeće izbore mora izaći, a konačnu odluku u sredu donose najviši stranački organi.

“Naša je obaveza da građanima Novog Sada ponudimo alternativu vladajućoj stranci koja je naš grad pretvorila u urbanističko bojište, koja je dovela do toga da na ulicama nismo bezbedni, da su nam životi ugroženi ako mislimo drugačije od onog što njima odgovara”. Ako se uspe u nameri da u našem gradu dođe do promene vlasti, to će sasvim sigurno biti zamajac za promenu vlasti i na drugim nivoima”, navode u LSV – Vojvođani.

Kako dodaju, Srbija koju vode naprednjaci je sve ugroženija i svakom njihovom odlukom je sve bliža izolaciji. Iz tog razloga, kažu, moraju da se Novi Sad, Vojvodinu koju žele da ukinu, ali i za Srbiju.

“Predsedništvo i Glavni odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine – Vojvođani je svim izbornim štabovima, pa tako i novosadskom,  dostavilo odluku da samostalno, na lokalnom nivou mogu da odlučuju o načinu učešća na izborima, samostalno ili udruženo sa drugim opozicionim strankama. Istovremeno, dostavljena je odluka o zabrani bilo kakvog vida saradnje, predizbornog ili postizbornog, sa SNS i drugim strankama koje čine režim u Srbiji, Vojvodini, Novom Sadu i svim lokalnim samoupravama”, zaključuju u LSV – Vojvođani.

izvor: https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/373533/LSV-u-sredu-donosi-odluku-o-izlasku-na-izbore-u-Novom-Sadu.html

U partnetskom nasilju ubijena je još jedna žena u našoj zemlji – sedmi po redu femicid od početka ove godine bio je povod večerašnjem protestu na Trgu slobode u Novom Sadu u organizaciji aktivističke grupe “Žene za promene”.

U Ulici Baja Pivljanina u naselju Klisa u Novom Sadu u subotu prošle nedelje mladu dvadesetdevetogodišnju ženu Aranku A., majku troje dece, ubio je njen partner. Hladnim oružjem naneo joj je povrede od kojih je preminula. Nakon toga pokušao je samoubistvo, lekari se bore za njegov život.

Aranka je napustila svog partnera neposredno pre nego što joj je on oduzeo život. „Žene za promene“ uputile su sinoć upozoravajuće poruke javnosti i institucijama, upitavši ih: „Ko je brinuo o Aranki u međuvremenu, u tom kratkom period od kada je ona napustila svog partnera, do trenutka kada ju je on, sva je prilika, zbog toga, svirepo kaznio, ubio! Policija – ne! Okruženje – ne! Nadležne institucije – ne! Ostadoše gluvi, slepi i nemi svi kojima je u ovom društvu zaštita građana, pogotovo žena i dece, dužnost i posao!

Ko treba da brine o bezbednosti građanki i građana? Ili život žene nije baš toliko ni važan?! Sudeći po izostanku reakcija državnih institucija i pojedinaca kojima je to dužnost, izgleda da i nije! Društvo koje nije u stanju da zaštiti živote, prava i slobode svojih građanki nije manje žensko – to društvo je manje ljudsko!“

Pre ovog, femicid se u Novom Sadu dogodio na Vidovdanskom naselju.

Od ruke svog supruga stradala je Gordana T. (53 godine). Krivično delo okvalifikovano je kao teško ubistvo, jer je izvršeno na svirep i podmukao način. Od februara do sanas dogodila su se još tri ubistva: mlade žene Halile T. u Bačkom Gradištu koju je ubio nevenčani suprug, i ubistva ćerke i majke u Rakovcu – Dragane (47 godina) i Nade (75).

izvor: https://autonomija.info/u-novom-sadu-odrzan-protest-zbog-sedmog-femicida-u-ovoj-godini-nadlezne-drzavne-institucije-slepe-gluve-i-neme/