SLOBODNA VOJVODINA
Na današnji dan otet i ubijen Ivan Stambolić
U Beogradu je nestao Ivan Stambolić, bivši predsednik Predsedništva Srbije, blizak prijatelj predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića krajem osamdesetih kada je Milošević počinjao svoju političku karijeru, a potom jedan od njegovih najvećih kritičara. Telo ubijenog Stambolića pronađeno je 28. marta 2003. godine na Fruškoj gori.
Priprema i organizacija zločina, a naročito njegovo uporno zataškavanje i sprečavanje istrage bili su suviše složeni da bi se pripisali maloj zavereničkoj grupi.
Izletište Zmajevac, na 453 m nadmorske visine, spada među najlepše delove Fruške Gore. „To je pravi lek za sve one koji traže mir u tišini i prirodi“, kaže se u prospektu Nacionalnog parka.
„Tek tu čovek oseti veličinu i snagu prirode i istovremeno lepotu života.“
Ivan Stambolić, bivši predsednik Srbije, teško da je mogao da oseti išta od toga dok su ga zasad nepoznata službena lica sprovodila šumskom stazom koja se sa asfaltnog puta odvaja prema Vrdniku. Šetnja nije dugo trajala, a završila se ispred pripremljenog plitkog groba sa živim krečom. Stambolića su ubili sa dva metka, od kojih je jedan ispaljen direktno u potiljak, a zatim su ga zakopali.
Tako su, na osnovu onoga što je dosad obelodanjeno iz istrage, izgledali poslednji minuti Stambolićevog života, 25. avgusta 2000. godine. Bilo je to mesec i jedan dan pre nego što su glasači Srbije prvi i poslednji put glasali protiv Slobodana Miloševića. Tog dana, pre deset sati izjutra, Stambolić je iz svog stana na Banovom Brdu otišao na uobičajeni jutarnji džoging; sa svoje šezdeset i četiri godine bio je u odličnoj kondiciji. Advokat Rade Paunović, Stambolićev komšija i redovan partner taj put nije mogao da pođe pa je bivši predsednik trčao sam. Držeći se uobičajenog rasporeda, seo je na klupu u blizini restorana Golf da se odmori i obriše znoj. Čuvar obližnje barake kasnije je ispričao da je video kako se pored Stambolića zaustavio beli furgon-kombi iz koga su izašla dva mladića: jedan je Stamboliću pokazao nekakvu legitimaciju ili značku, a drugi mu je uperio pištolj u glavu. Sledeće što je čuvar video bilo je da kombi odlazi, a Stambolića više nije bilo.
Pošto se Stambolić nije vratio sa džoginga, zabrinuta porodica je krenula da ga traži. Nakon što su se uverili da ga u Košutnjaku nema, i proverili bolnice, obratili su se policiji. Već oko pola dva, Stambolićev sin Veljko je u policijskoj stanici Čukarica pokušao da prijavi nestanak oca. Rečeno mu je da ne mogu da prime prijavu pre nego što prođe dvadeset i četiri sata. Isti odgovor Veljko Stambolić je dobio i u SUP-u Beograd. Tek u šest popodne, jedan policajac je upućen u Košutnjak, u kome su se već okupili brojni Stambolićevi prijatelji, ali ni on nije izvršio uviđaj jer pomenuta dvadeset četiri sata još nisu bila prošla. Tek sutradan, policija je u većem broju nagrnula u Košutnjak da u poznatom stilu pretražuje nebo i zemlju, naravno bez rezultata. Ovo je bitno, jer je Slobodan Milošević posle lagao Kiru Gligorova da je „porodica dugo čekala pre nego što je obavestila policiju, a za to vreme su kidnaperi mogli da ga odvedu i preko granice.“
U međuvremenu, porodica i komšije su počeli da se prisećaju kako su nedeljama pre Stambolićevog nestanka u blizini stana često viđali kratko podšišane mladiće od kojih su neke prepoznali kao radnike Resora državne bezbednosti, a i beli kombi sličan onom koji je video čuvar. U to vreme, njihovo prisustvo su objašnjavali činjenicom da u istom kraju žive i mnogi državni funkcioneri, na primer Mihalj Kertes, ali su se zabrinuli kada su shvatili da su momci iz DB-a prestali da se pojavljuju nakon Stambolićevog nestanka. Kada je advokat Nikola Barović na tu činjenicu ukazao Branku Đuriću, tadašnjem načelniku beogradskog SUP-a, rečeno mu je da je policija to proverila i da ti momci nisu iz RDB-a nego radnici telefonske centrale (iako ih niko nikad nije video kako se penju na bandere ili polažu kablove). Time su se slutnje porodice i advokata da je nestanak Stambolića organizovala država samo pojačane.
PRITISAK I NEMOĆ: Još gore slutnje izazvalo je značajno ćutanje državnih medija poput Tanjuga, RTS-a i vodećih dnevnih listova, koji danima nisu hteli ili smeli da objave informaciju o Stambolićevom nestanku. Neki funkcioneri SPS-a i JUL-a su se pravili ludi, dok su drugi bili otvoreno podrugljivi. Tadašnji portparol JUL-a i savezni ministar za telekomunikacije Ivan Marković rekao je na konferenciji za štampu 31. avgusta 2000. da „državni mediji više dana nisu zabeležili nestanak Ivana Stambolića, jer im je to verovatno beznačajna informacija“. „Vi pretpostavljate“, nastavio je Marković, „da savezni ministar za telekomunikacije treba da zna da li je neko otišao negde u šetnju i nije se vratio kući. Morate pitati onog ko je odšetao gde je odšetao.“
Svoj doprinos istrazi Marković je samo pet dana kasnije upotpunio još jednom izjavom. Na pitanje gledalaca užičke lokalne televizije TV5 „gde je Ivan Stambolić“, Marković je odgovorio: „Čućemo kada ga pronađu.“
Pamti se i njegova opaska da će „nestali morati svojoj ženi da objasni gde je tako dugo bio, ako se vrati kući.“
Dotle je i sam Milošević počinjao da oseća pritisak u vezi sa Stambolićevim nestankom. Pokušaji Katarine Stambolić da povodom nestanka muža stupi u kontakt sa njim nisu uspeli („nije tu, ostavite poruku“), a slično se završilo raspitivanje Jirži Dinstbira, izvestioca UN-a za ljudska prava koga su vlasti inače rado primale u Beogradu. Milošević je ipak primio telefonski poziv Kire Gligorova, kome je rekao da „nikada ne bi dozvolio da se Ivanu nešto desi“ i glatko slagao da je porodica prekasno prijavila nestanak.
Kada je nekoliko dana kasnije Milošević konačno zbačen sa vlasti, porodica i prijatelji, koji su u međuvremenu osnovali Odbor za oslobađanje Ivana Stambolića (OZOIS), ponadali su se da će slučaj konačno biti rasvetljen. Pokazalo se da je ta nada bila preuranjena: Radomir Marković, jedan od glavnih organizatora ubistva, uživao je zaštitu Vojislava Koštunice, dok je ostatak DOS-a sa Zoranom Đinđićem na čelu zdušno podržavao drugog, Milorada Lukovića Legiju. Radomir Marković je bio dovoljno bezobrazan da 27. oktobra reaguje na jedan intervju Nikole Barovića u kome je pisalo da „RDB zna gde je Stambolić“.
List Danas jedini izveštavao o nestanku Stambolića
„Odlučio sam da iz profesionalnih i moralnih obzira nekoliko dana sačekam eventualnu Vašu ispravku teksta punog grubih insinuacija na račun Resora“, piše u pismu sa zaglavljem RDB-a koje je Marković uputio Živoradu Kovačeviću, predsedniku OZOIS-a.
„Nadao sam se da iza Vašeg društvenog ugleda ne stoje ovakva ‘otkrića’. Nestanak gospodina Ivana Stambolića će se, uveren sam, sigurno rasvetliti. A pogotovo sam siguran da u tom ‘slučaju’ neće biti ni Resora državne bezbednosti, ni mene kao njenog rukovodioca.“
ZID ĆUTANjA: Radomir Marković je, naravno, lagao, čime je potvrdio Čestertonovu tezu da je od ubistva do laži samo jedan korak. Kada je posle dugog otezanja Marković konačno smenjen, novi šef Službe Goran Petrović je pomerio istragu sa mrtve tačke i obelodanio da je Stambolić, baš kao i Slavko Ćuruvija, do poslednjeg trenutka bio pod intenzivnom prismotrom Devetog odeljenja RDB-a (praćenje i osmatranje) i da momci sa kombijem ipak nisu bili iz PTT-a. I ovaj mali napredak je bio osujećen jer je Petrović na zahtev Milorada Lukovića i Dušana Spasojevića nedugo potom smenjen i zamenjen Andrijom Savićem, osvedočenim saradnikom JUL-a.
Međutim, mnogo pre nego što se istraga vratila na početak, RDB je sebi svojstvenim metodama krenula u kampanju dezinformacija sa ciljem da se tragači za istinom usmere u pogrešnom pravcu, a po mogućstvu van granica Srbije. Služba je svojim kanalima uporno puštala „proverenu informaciju“ da bi razloge za Stambolićev nestanak trebalo tražiti u njegovim navodno mutnim poslovima u Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Nikakva ubeđivanja Stambolićeve porodice i prijatelja da se pokojnik nije bavio nikakvim biznisom vrednim pomena nisu pomogla: na laž se primio i bivši predsednik Vojislav Koštunica. Kada je Živorad Kovačević u ime OZOIS-a tražio pomoć od Koštunice, dobio je odgovor da se obrati premijeru RS Miloradu Dodiku i Vukašinu Marašu, ministru policije CG. Koštunica je, inače, bio sklon da misli da je Stambolić žrtva unutrašnjeg obračuna među komunistima i kao zadrtom antikomunisti bilo mu je neprijatno da se u to meša.
Tako je zid ćutanja nastavio da stoji sve do 28. marta ove godine, kada se ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović iznenada obratio javnosti i saopštio da je tokom noći pronađen leš Ivana Stambolića.
„Njegovi ostaci su iskopani iz jedne jame na Fruškoj gori“, rekao je Mihajlović.
„Sada znamo da su ga na Košutnjaku otela četiri pripadnika Jedinice za specijalne operacije, na Novom Beogradu su zamenili vozilo, odvezli ga na Frušku goru, likvidirali ga s dva metka i zakopali u unapred spremljenu jamu sa živim krečom“, rekao je Mihajlović. Mihajlović je saopštio da je istraga utvrdila da je motiv tog ubistva bio politički, kako bi Stambolić bio uklonjen kao mogući kandidat na predsedničkim izborima 2000. godine. Nekoliko dana kasnije na televiziji je prikazano vađenje Stambolićevih kostiju iz plitkog groba na Zmajevcu, a rečeno je da je uhapšen i peti pripadnik JSO-a umešan u ubistvo. Osim podatka da je jedan od osumnjičenih Dušan Maričić Gumar, poslednji komandant Jedinice, saznali smo i to da je Legija lično svojim podređenima za ubistvo isplatio honorar od po 20.000 maraka, dok je u skladu sa svojim statusom i običajima jedan deo novca zadržao za sebe.Ovim otkrićima je definitivno stavljena tačka na mit o „srpskim div-junacima“ koji, kako im himna kaže, koračaju „kroz krv i vatru dignute glave/stazom pobede, časti i slave.“ Kakva je čast i kakvo junaštvo bilo neophodno toj petorici snažnih i naoružanih ljudi da sa klupe u parku dignu čoveka duboko zašlog u sedmu deceniju života, odvedu ga u šumu i prosviraju mu glavu? Kakva je to država u čijem je interesu izdat nalog za takvu akciju?
U ubistvu Ivana Stambolića, baš kao i u ubistvu Ćuruvije, atentatu na Draškovića i na Đinđića učestvovali su veliki delovi RDB-a, od načelnika pojedinih odeljenja do onih infiltriranih u pravosuđe, medije i politiku. Priprema i organizacija ovih zločina, a naročito njihovo uporno zataškavanje i sprečavanje istrage, jednostavno su bili suviše složeni da bi se pripisali jednoj maloj zavereničkoj grupi.
Presuda
Suđenje za ubistvo Ivana Stambolića bilo je objedinjeno sa suđenjem za atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Prvostepena presuda doneta je 2005. godine i to je bila prva presuda na maksimalnih 40 godina zatvora za počinioce zločina.
Pravosnažna presuda za ubistvo Stambolića izrečena je 2007. godine. Na optuženičkoj klupi našli su se visoki funkcioneri Miloševićeve tajne službe, dok se samom Miloševiću tada već sudilo za ratne zločine u Hagu, gde je i preminuo 2006. godine. U presudi je navedeno da je Milošević nalogodavac.
Tužilac Mioljub Vitorović u završnoj reči u postupku za ubistvo Ivana Stambolića na osnovu dokaza, nedvosmisleno je optužio Slobodana Miloševića i njegovu suprugu Mirjanu Marković da su naručivali ubistva političkih protivnika.
Posle ove završne reči Vitorović je kažnjen smenom:
„Sudimo organizaciji za ubijanje, odnosno, odredu DB-a namenjenom za likvidacije, ali šta je sa organizacijom ili njenim delovima, koji su bili ili su još uvek u ekonomiji, pravosuđu, policiji, medijima, politici i koja, u strahu da ne bude otkrivena, podržava ovakve odbrane okrivljenih i održava ih u zabludi da će se sve po njih povoljno rešiti? U ovom trenutku nijedna institucija u zemlji ne brani zemlju u toj meri kao što to radi ovaj sud. Vaša odgovornost je toliko veća, ali te odgovornosti ne treba se bojati. Naprotiv, istorija je zabeležila zlo, istorija očekuje odgovor. Odgovor ovog suda treba da bude takav da ne padne pod udar istorije. Sve što nije adekvatan odgovor na zlo režima Slobodana Miloševića istorija će osuditi.“
Osuđeni:
Za ubistvo Stambolića pravosnažno su osuđeni najviši funkcioneri Državne bezbednosti i pripadnici JSO-a:
Radomir Marković – 15 godina zatvora
Milorad Ulemek Legija, Branko Berček – 40 godina zatvora
Nenad Bujošević – 35 godina zatvora
Leonid Milivojević, Duško Maričić – 30 godina zatvora
Nenad Ilić – 15 godina zatvora
Milorad Bracanović – dve godine zatvora
izvor: https://www.ozonpress.net/hronika/na-danasnji-dan-otet-i-ubijen-ivan-stambolic/
SLOBODNA VOJVODINA
Za pet godina stradalo 240 radnika u Srbiji, polovina na građevini – ko brine o teško povređenima
U proteklih pet godina u Srbiji je na radu, prema podacima Inspektorata za rad Republike Srbije, stradalo 240 radnika. U istom periodu – od 2019. zaključno sa 2023. godinom, na radu je teško povređeno njih 4.304. “U proseku oko 50 odsto poginulih radnika je u građevinarstvu”, kaže za N1 predsednik Sindikata radnika građevinarstva i industrije građevinskog materijala Srbije Saša Torlaković
SLOBODNA VOJVODINA
Katalonci danas glasaju na regionalnim izborima: Jedan od kandidata i proterani separatista
Katalonci danas izlaze na regionalne izbore na kojima će birati između proteranog separatististe Karlosa Pučdemona i vlade koju predvodi Socijalistička partija
SLOBODNA VOJVODINA
Napad na profesora škole u Bačkoj Palanci posledica ćutanja države
Liga socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI poziva Vladu Republike Srbije da pod hitno donese propise i mere koje će garantovati bezbednost prosvetnim radnicima
SLOBODNA VOJVODINA
Koalicija „Udruženi za slobodan Novi Sad“ predala listu
Simbolično, u danu u kom se podsećamo na vrednosti mira, solidarnosti i saradnje – na Dan pobede nad fašizmom, koalicija „Udruženi za slobodan Novi Sad“ predala je listu za učešće na lokalnim izborima u Novom Sadu 2. juna.
SLOBODNA VOJVODINA
Udruženi za slobodan Novi Sad
Ostavili smo različitosti po strani i pronašli zajedničke interese ključne za naš Novi Sad. Ujedinili smo se u široku koaliciju „Udruženi za slobodan Novi Sad“ kako bismo postigli ono najvažnije – promenu nezapamćeno štetne vlasti u našem gradu
SLOBODNA VOJVODINA
Olenik: Direktive Evropskog suda pravde u vezi sa Skaj komunikacijama kristalno jasne
Evropski sud pravde prvi put je postavio jasna pravila u vezi sa Skaj i sličnim komunikacijama. Neprimjenjivanje odluka Evropskog suda pravde bilo bi u suprotnosti sa svim pravnim tekovinama EU. To bi značilo odugovlačenje, usporavanje, a možda i zaustavljanje pristupanja Crne Gore Evropskoj uniji. Brisel ni sebi, ni Crnoj Gori neće dozvoliti revanšizam, zloupotrebe pravosuđa, zloupotrebe pritvora, političke zatovrenike
Za pet godina stradalo 240 radnika u Srbiji, polovina na građevini – ko brine o teško povređenima
Katalonci danas glasaju na regionalnim izborima: Jedan od kandidata i proterani separatista
Napad na profesora škole u Bačkoj Palanci posledica ćutanja države
GUBITAŠ KUPIO IMOVINU IMT-A ZA 70 MILIONA EVRA, NOVAC POZAJMIO OD AIK BANKE
(ZA)OBILAZIMO VRŠAC
Sterdžon pokrenula novu kampanju za referendum o nezavisnosti Škotske, spominje se pridruživanje EU
-
SLOBODNA VOJVODINA2 godine agoGUBITAŠ KUPIO IMOVINU IMT-A ZA 70 MILIONA EVRA, NOVAC POZAJMIO OD AIK BANKE
-
SLOBODNA VOJVODINA3 godine ago(ZA)OBILAZIMO VRŠAC
-
SLOBODNA VOJVODINA2 godine agoSterdžon pokrenula novu kampanju za referendum o nezavisnosti Škotske, spominje se pridruživanje EU
-
SLOBODNA VOJVODINA2 godine agoFinska planira gradnju ograde na granici s Rusijom
-
SLOBODNA VOJVODINA2 godine agoProfesor: Zaporožje tempirana bomba, može biti veća katastrofa od Černobilja
-
SLOBODNA VOJVODINA2 godine agoVOICE: Gubitaš kupio imovinu IMT-a za 70 miliona evra, novac pozajmio od AIK banke
-
SLOBODNA VOJVODINA2 godine agoOdžić: Raskinuti ugovor sa Gaspromom-Vojvodina ponovo da upravlja naftnom industrijom
-
SLOBODNA VOJVODINA3 godine agoPREMINUO ISTAKNUTI ČLAN LSV MILOŠ ŠIBUL