Najčuvenije delo Viktora Frankla „Iskustva jednog psihologa iz koncentracionog logora“, poznata je i pod prevodima „Čovekova potraga za smislom“ kao i „Zašto se niste ubili?“. Ipak original naziva ukazuje na uslove u kojima je Frankl došao do svog osnovnog zaključka da je potraga za smislom osnovna motivaciona determinanta ljudskog života. U uslovima potpune dehumanizacije ljudskih bića, Frankl je uočio da su najviše šansi da prežive imali su oni koji su uspevali da zadrže smisao svog života, a ne fizički najjači. Frankl pripada onoj školi mišljenja koja se odvojila od frojdovske, a koju možemo nazvati egzistencijalističkom, jer kako navodi „Čovekova volja za smislom je primarni pokretač u njegovom životu, a ne puka sekundarna racionalizacija njegovih nagonskih potreba.“ Egizstencijalistička psihologija, čiji je jedan od rodonačelnika Oto Rank, pripadnik Frojdovog unutrašnjeg kruga i možda njegov najtalentovaniji učenik, uviđa osnovnu karakteristiku ljudskog postojanja, život sa svešću o neminovnom kraju usled protoka vremena i sa tim skopčan strah od smrti kao determinantu ljudskog ponašanja.

Antropolog Ernest Beker navodi da je značaj ljudskog života „izazovno stvaranje smisla“ u društvenim okvirima, uprkos spoznaji o neizbežnom kraju.  Smisao koji je vezan za značaj koji svako od nas pridaje sebi i ključan je za održavanje sopstvenog identiteta. Erih Erikson opet ukazuje da je identitet zasnovan na zapažanju samoistovetnosti i neprekidnosti čovekovog postojanja u vremenu i prostoru, i na opažanju činjenice da drugi ljudi priznaju ovu činjenicu. Drugim rečima naš značaj, smisao i identitet zavise i od drugih ljudi.

Nemački nacionalisti su Frankla zatvorili 1942. godine u koncentracioni logor zbog dvostrukog „greha“, naime pored toga što je bio Jevrejin bio je i socijaldemokrata po političkom uverenju. Nacionalsocijalistička partija je zarad ostvarenja osnovnog programskog cilja „ujedinjenja svih Nemaca u Veliku Nemačku“ proglasila Jevreje za narod koji uništava kulturu, opasnost po čistotu nemačke krvi, za ljude čiji su „životi nedostojni življenja“. Kako bi sproveli svoj naum konačnog istrebljenja Jevreja, nacisti su pre svega morali da dehumanizuju Jevreje i „sve koji razmišljaju kao Jevreji“ kako bi im porekli ljudsko dostojanstvo, najčešće, kako navodi istoričar Leo Kuper „uz rituale ponižavanja i brutalan prezir“. Tako su Jevreji označavani kao korupcionaši i lihvari, žedni novca, koji žive od patnje nemačkog naroda i nemačkog radnika. Gebels je 1928. godine napisao: „Jevrejin je uzrok i korisnik našeg ropstva. …Jevrejin je demonsko otelotvorenje naše propasti… zato se mi nacionalisti borimo protiv Jevreja…onaj ko je Nemac mora prezirati Jevrejina.“.

Poredak Ujedinjenih nacija upravo je zasnovan na želji da se nikada više u istoriji ne ponove varvarstva koja su počinili nacionalsocijalisti i fašisti, te je Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i slobodama proglašen ljudski život za najvišu vrednost, te jednakost ljudi u toj vrednosti, odnosno dostojanstvu, značaju i smislu. Ljudska prava i slobode su izvedenica ovako postavljenog morala kao antipoda nacionalističkom ne-moralu koji je u korenu Drugog svetskog rata.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i slobodama ne samo da štiti pojedinca/ku po osnovu njegovih/njenih ličnih svojstava poput vere, pola, rase ili nacije, već utvrđuje i sledeće pretpostavke krivičnog i krivičnoprocesnog prava: „Svako ima potpuno jednako pravo na pravično javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se na osnovu zakona krivica ne dokaže na javnom pretresu na kojem su mu obezbeđena sva jamstva potrebna za njegovu odbranu.“.

Nepristrasnost i nezavisnost sudija je ugrožena ako se osumnjičeni proglasi za krivim u široj  javnosti čiji su sudije sastavni deo, te se zbog toga i nameće da se svako ima smatrati nevinim dok se suprotno ne dokaže pravosnažnom sudskom presudom. Ova pretpostavka štiti dostojanstvo čoveka i garancija je integriteta istražnog i sudskog postupka. U liberalnim demokratijama ljudsko dostojanstvo se štiti i vrlo selektivnom primenom mere pritvora imajući u vidu da ta mera može biti (zlo)upotrebljena u percepciji šire javnosti. Ovo iz razloga što je sloboda i dostojanstvo čoveka na istoj ravni značaja kao i sprečavanje krivičnih dela, jer su ova upravo i definisana kao takva kako bi štitili život, slobodu i dostojanstvo čoveka. U Italiji se tako mera pritvora određuje prevashodno u slučajevima borbe protiv mafije, a u SAD, svedoci smo preko američkih filmova i popularne kulture, pritvor se mahom određuje onoliko koliko je neophodno dok se ne pribave druga sredstva zaštite poput kaucije, tj. jemstva.

U Srbiji pravilo je suprotno, pritvor se obavezno određuje kada se radi o javnim poslenicima, tj. „političkim ličnostima“. Svojevremeno je Svetlana Vukajlović, bivša direktorka Republičkog fonda za zdravstvo provela u pritvoru 8 meseci, Goran Knežević, bivši gradonačelnik Zrenjanina, u pritvoru je proveo više od 13 meseci, a Goran Kljajević, svojevremeno predsednik Privrednog suda u Beogradu, više od 2 godine. Svi ovi postupci su pravosnažno okončani oslobađajućim presudama. Doktor Nenad Borojević, bivši direktor Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu, uhapšen u operaciji „Kraba“ 2009. godine, nakon boravka u pritvoru, izvršio je samoubistvo. Ostavio je oproštajno pismo u kome je naveo „Samica je samica samo po dimenzijama, ali u njoj nisam sam, odgovarajuće društvo prave mi dva narko-dilera koji, za razliku od mene, imaju svoje krevete na sprat, dok je moje mesto na podu između vrata i nužnika i delom ispod kreveta zaslužnih narko-dilera“. Specijalni sud je 2016. godine pravosnažno oslobodio sve optužene u ovoj aferi.

Značaj koji pridajemo sopstvenom životu je vrlo osetljiv na odnos drugih ljudi prema nama. Gore navedene osobe su u sredstvima javnog informisanja unapred osuđene, usled činjenice da im je određen pritvor, a najčešće pod izgovorom „istraživačkog novinarstva“. Njihovo pritvaranje je imalo za cilj pre svega da se pruži materijal medijima, te da se takav stav u javnosti učvrsti putem medijskih natpisa, a ne da se zaštiti istražni postupak. Drugim rečima osnovni cilj njihovih pritvaranja je bio taj da ti ljudi izgube ono što se u komunizmu zvala „građanska čast“, te je sam čin pritvora imao svrhu ocrnjivanja, dehumanizacije određene osobe. Radi boljeg razumevanja vredi podsetiti da su Vukajlovićeva i Knežević bili funkcioneri Demokratske stranke, a Goran Kljajević rođeni brat Marka Kljajevića koji je u vreme bratovljevog pritvaranja bio predsednik veća Specijalnog suda koji je vodio postupak za ubistvo Zorana Đinđića.

Onog trenutka kada istražni postupak postane javan, hapšenjem osumnjičenih za neko krivično delo, prestaje istraživačko novinarstvo, a nastaje medijski linč. Istraživačko novinarstvo je nužno i neophodno kao korektiv kada istražni organi iz jednog ili drugog razloga ne žele da istraže ili nemaju saznanja o određenim krivičnim delima. Međutim, kada započne istraga ona se vodi u skladu sa pravilima krivičnog procesnog prava, koje uključuju i zaštitu ljudskog dostojanstva, a ne prema pravilima informisanja javnosti, povećanja tiraža i dizanja političkog rejtinga. U suprotnom pravno uređen postupak postaje izgovor, pritvor politički instrument, a „informisanje javnosti“ difamacija ličnosti, sve u cilju „smrti u drugom kolenu“ odnosno gubitka građanske časti određenog lica, bez obzira na krajnji ishod sudskog postupka. Gubitkom časti, osećanja vrednosti sopstvenog života u odnosu prema drugima, udara se na smisao života pojedinca. Stavljanje žutih traka ili medijska hajka ima istu svrhu, dehumanizaciju određene osobe. U današnjoj Crnoj Gori izgleda da se javni delatnici, posebno u sferi medija, trude da čak i prevaziđu postignuća srpskih tabloida. Tako se u srpskim uslovima difamacija ograničavala na lice koje je pritvoreno, u crnogorskim se širi na čitave porodice.

Difamacija ljudskog bića znači svesti ljudsko biće na broj, osporiti mu najdublje ljudske vrednosti i privrženosti, uništiti volju za smislom života, kako nas uči Frankl, i to je bio prvi cilj onih koji su mu na kraju ubili majku, oca i brata00. Možda je Viktor Frankl gledao film „Anđeli garavog lica“, ali kad je pisao o svojim iskustvima verovatno nije mislio na Kegnija i kriminalca koji doživljava prosvetljenje usled prisustva svetog „neokaljanog“ lica, koje je otpustilo želju, sluša svoju savest i teži savršenstvu. Antologijski film „Zelena milja“ pokazuje da u demokratskim društvima čak i osuđenici na smrt imaju pravo na dostojanstvo. Uništavati dostojanstvo ljudima znači pripremati društvo na nova varvarstva, posebno ako se to čini putem sredstava javnog informisanja. U takvim uslovima pravda nestaje, a nastupa osveta, rečnikom čuvenog reditelja Sidnija Lumeta, dvanaest ljudi prestaju da budu porota i postaju gnevna rulja.

Vlatko Sekulović

izvor: https://www.aktuelno.me/kolumne/kad-se-javni-djelatnici-trude-da-prevazidju-postignuca-srpskih-tabloida