Nedelja ujutro, oko 6 sati… Sedim na krevetu, pušim i osluškujem… Čujem pojedinačne pucnjeve. Ne zvuči kao bojeva municija, zvuči kao suzavac, prizivam u sećanje moje oskudno znanje sa služenja vojnog roka od pre 30 i kusur godina. Počelo je, znači. Dok sedimo na verandi, pijemo kafu i zovemo koga god znamo, da vidimo da li su dobro. Obojici suze oči, obojica kašljemo i kišemo. Udaljeni smo tri kilometra od centra grada gde je policija počela napad na građane koji su mirno protestovali. Ne pada nam na pamet da je suzavac stigao i do nas. 

Krećem ka centru, pešice. Uspem da odmaknem nekih 500 metara, nosim antikorona masku, ali shvatam da ne mogu dalje. Udaljen sam dva i po kilometra od centra grada, a gušim se od suzavca. Oči mi natiču, ne mogu da nadišem… Ne mogu dalje, vraćam se kod dragog domaćina koji je prethodnu noć otvorio vrata svoje kuće da odspavamo neka dva-tri sata, iako me nikada pre nije video.

Umivam se hladnom vodom, ispiram oči i grlo, i zovem prijatelje da neko dođe po mene autom, drugačije bez gas maske neće moći. Dolaze po mene, stižemo u kafanu u kojoj smo sinoć sedeli. Vlasnik je cetinjski liberal. Moj je utisak da su na Cetinju svi liberali, oni koji su devedesetih godina spasili obraz i čast Crne Gore. “Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče!”… 

Svi traže šolju mleka, kojeg nema, da očistimo pluća od suzavca. Prodavnice u Crnoj Gori nedeljom ne rade. A danas posebno ne rade. Ispiremo oči i nos rastvorom sirćeta i vode. Zatvaramo vrata od kafane, koja se puni ljudima. Suzavac ulazi unutra. Ulazi čovek, sprženog lica. Policija ga je pogodila šok bombom. Jedva je oči spasao. Šta će biti sa licem, videćemo.

Policija baca suzavac na koga god stigne. Baca ga i u prazne ulice. Cilj je očigledan: rasterati sve sa ulica, da demonstranti ne bi mogli stići do Cetinjskog manastira. Stiže nam fotografija: odozgo, sa Lovćena, Cetinje izgleda kao gradić koji je simpatično zaogrnut jutarnjom maglom. Ali, to nije magla, to je oblak suzavca. 

Gore, na barikadama koje su u subotu postavljali Cetinjani i prijatelji koji su prethodnih dana došli u Prijestonicu da pruže podršku, pokušavaju pregovarati sa policijom. I u centru i na barikadama policija ispaljuje tone suzavca, puca gumenim mecima, baca šok bombe… Na najveću barikadu, na Belvederu, policija je dovela i bagere. Bageri prevrću i uništavaju vozila ispred sebe, koja su bila deo barikade. Suzavac neprestano bacaju gde god stignu. Vladika Crnogorske pravoslavne crkve Boris Bojović stoji u centru grada, na Dvorskom trgu, sa gas maskom na glavi i poziva policiju da obustavi represiju. Policija ga gađa suzavcem. 

Čuje se zvuk vojnog helikoptera. Stižu izaslanici nebeske Srbije u liku i nedelu poglavara Crkve Srbije: patrijarha Porfirija Prvoslava Perića i mitropolita Jovana Joanikija Mićovića. Prethodni dan su u hramu u Podgorici odali “počast” pokojnom Amfilohiju, tako što su mu iznad odra u toj crkvi organizovali žurku sa sve Beogradskim sindikatom. Lepo su ga ispoštovali, nema šta. 

Porfirije je u Zagrebu izgradio imidž “prijatelja hrvatskog naroda”. Objavio je i knjigu “Zagreb i ja se volimo javno”. U Crnoj Gori je sada vo vjeki vjekov izgradio imidž agresora. Na snimku koji je brzinom munje prostrujao društvenim mrežama, vidi se isti taj Porfirije kako izlazi iz vojnog helikoptera zajedno sa nedostojnim Jaonikijem i još nekoliko sveštenika, u pratnji do zuba i preko zuba naoružanih specijalaca. Popovi su još dodatno zaštićeni – pancirnim ćebetom! Krstovi im mlataraju i mešaju se sa mitraljezima. Nekakva grupica ljudi dočekuje ih povicima “Dostojan!”. To su ljudi koji su se prethodnih dana “spontano” zatvorili u Cetinjskom manastiru. Kobre ili neke druge živuljke, vrag će ih znati. 

S pucnjima smo paralelno slušali crkvena zvona. Crkva Srbije već odavno u Crnoj Gori ima status paraverske, ali i paramilitarne organizacije. Popovi su brže otišli nego što su došli. Cetinjani i njihovi prijatelji su nastavili da se guše u oblacima suzavca. Suzavac umesto tamjana. Amin i aferim! 

Prethodnog dana, u subotu, atmosfera na Cetinju je bila karnevalska. Sve je bilo crveno i zeleno, ulicama su hodali ljudi obučeni u majice sa ponosnim likom partizanskog crnogorskog narodnog heroja Ljuba Čupića, sa crvenim zastavama Crne Gore, sa zelenim komitskim i krstaš barjacima… 

Grad je bio prepun, da bi se u jednom času gotovo potpuno ispraznio. Ljudi su se organizovali, rasporedili i brzo napravili barikade na svim prilazima Cetinju. Na barikadama su i ostali, bez obzira na hladnu noć. Pevali su, šalili se, hrabre žene su predvodile. Sve dok ih policija nije pogušila suzavcem, izranjavala šok bombama i gumenim mecima.

U subotu u centru, u bašti kafane koja nosi naziv „Gradska“, sede opet sve sami liberali, aktivni i neaktivni. Iz Srbije tu je jedino Nenad Čanak sa sinom Milanom. Čanka na Cetinju jednostavno – obožavaju. Teško je bilo prebrojati koliko ljudi je prišlo da se slika s njim i koliko je aplauza i povika podrške dobio. Nikada mu nisu zaboravili to što je bio s njima mračnih devedesetih, kada je tadašnje DPS rukovodstvo povelo Crnu Goru, u “rat za mir”.

To su bili i ostali antologijski mitinzi, predvođeni predsednikom Liberalnog saveza Crne Gore, nenadmašnim govornikom Slavkom Perovićem. “Sa Cetinja vila kliče, oprosti nam Dubrovniče!”, pevali su. Cetinje ima i spomenik svojoj prekrasnoj vili. Čanak ih je i tada i sada podržavao: “Postojaće Cetinje, dok je sunca i dok je Grahovca!” Dok sedimo, kaže mi: “Ovo su ljudi koji zlo zauvek pamte, a dobro nikad ne zaboravljaju… Ovo je poslednji slobodni polis u Evropi…” Iz Srbije Čanku poručuju: uhapsite ga! Ujedinjeni u pozivu i režim, i opozicija, i “nezavisni” analitičari. 

Predveče na Cetinje stiže i predsednik Crne Gore i DPS-a Milo Đukanović. Ljudi ga zaustavljaju na ulici, slikaju se s njim, aplaudiraju mu. Moj je utisak, međutim, da mu ni dan-danas većina Cetinjana ne veruje do kraja. Da mu nisu oprostili početak devedesetih godina. I da mu nisu oprostili što je od liberala “pozajmio” i sproveo ideju nezavisne, evropske, prozapadne Crne Gore. Dobro pamte, zlo ne zaboravljaju. Kod Đukanovića imaju materijala i za jedno i za drugo. Komplikovan je to odnos. 

Moj pokušaj spavanja između 3 i 6 bilo je vreme kada je u Cetinju vladalo zatišje. Zatišje pred izliv nezabeležene agresije prema sopstvenim građanima. Uprkos svemu, Crnogorci su izdržali i suzavce, i šok bombe, i gumene metke, i privremenu okupaciju grada, a da nisu odgovorili agresijom. 

Policajcima koji su bili postrojeni u kordonima kako bi onemogućili pristup Cetinjskom manastiru, nosili su u subotu cveće i vodu. Neki policajci su na barikadama bacili štitove. Neki su skinuli i uniforme i pokazali da ispod njih nose majicu sa crnogorskom zastavom. Većina policajaca je na cveće i na vodu u nedelju odgovorila suzavcem, šok bombama i gumenim mecima. Ubacivali su suzavce u cetinjska dvorišta. Cetinjani nisu odgovorili vatrom.

I zahvaljujući tome, i samo i jedino zahvaljujući tome, u Crnoj Gori nije u nedelju započeo građanski rat, planiran u kvislinškoj crkvenoj vladi, a po naredbama i uz koordinaciju i direktnu pomoć Beograda i Moskve. Obraz i čast Crne Gore opet je odbranilo Cetinje. Cetinje je spasilo Crnu Goru, jer da oni nisu postavili barikade na prilazima gradu, na Cetinje bi – nema u to nikakve sumnje – stigao i “spontano organizovani narod”, po ugledu na Miloševićeva “događanja naroda” s kraja osamdesetih. I to bi značilo rat.

“Događanja naroda”, organizovana iz Beograda, uvek su značila da sledi rat. Barikade su sprečile rat, a ne kvislinška vlada kojom komanduju jedan opijeni premijer i jedan koordinator obaveštajnih službi koji je, siromah, umislio da je Napoleon. Naprosto, građanska odbrana Cetinja bila je genijalno osmišljena da prevenira prolivanje krvi, po cenu dobijanja batina, suzavaca, šok bombi, gumenih metaka, do zuba naoružanih specijalaca, vojnih helikoptera!

Trebaće, međutim, još puno pameti i mudrosti da se sačuva mir, jer stupidna ideja “srpskog sveta” neće odustati od svojih suludih planova. Odabrali su baš Cetinje, da pokušaju silovati Crnu Goru u simbolički, istorijski i u svakom drugom smislu najvažnijem gradu Crne Gore. Ponašali su se kao gosti koji su došli domaćinu u kuću, prebili i njega, i ženu mu, i decu a onda seli i tražili da im skuvaju kafu. Ali, “Crna Gora ne ljubi lance”. Posejali su seme mržnje za idućih ko zna koliko godina. Jer Cetinjani “zlo pamte zauvek, a dobro nikad ne zaboravljaju”. Čujem kako ljudi pričaju: otpor će sada jedino rasti, Crna Gora nikad neće pasti. 

Otečenih očiju, poderanog grla, zagušenih pluća odlazim sa Cetinje u kojem sam sada, na moju sramotu, bio po prvi put u životu, da bih mu se uvek vraćao. Svaki je kamen tamo istorijski važan, u tom nekada najmanjem glavnom gradu u Evropi. Tamo su ostale i zgrade ambasada velikih sila, koje su tu imale svoje veleposlanike do kraja Prvog svetskog rata. Dok nisu došli Karađorđevići, da pokušaju “posrbiti” Crnu Goru i instalirati novoformiranu Srpsku pravoslavnu crkvu namesto do tada autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve. 

Uprkos svemu i nakon svega, od ljudi na Cetinju sam slušao kako ogorčeno i sa nevericom govore o tome kako oni vole i Srbiju, i Beograd, i Novi Sad i kako ne postoje dva bliža naroda od srpskog i crnogorskog, i kako nikada neće shvatiti zašto im Srbija sve to radi u poslednjih stotinu godina, čim joj se ukaže prilika. I kako bi sve moglo biti drugačije, i lepše, i bolje samo kada bi Srbija odustala od “srpskog sveta” i pustila ih da na miru žive. Jer njihov je kutak sveta impresivno lep: od Cetinja, preko Ivanovih korita, do Njegoševog mauzoleja, i vidikovca sa kojeg se vidi cela i neponovljiva Boka kotorska… Puca pogled na sve strane, za svaki slučaj. Ili, što bi rekla jedna Cetinjanka: “Mrš fašizmu, sloboda narodu!”

(Autonomija/Lupiga.com)