Piše: Vlatko Sekulović

Povlačenje međunarodnih vojnih jedinica, predvođenih SAD, omogućilo je talibanima da ponovo preuzmu vlast nad Avganistanom, uvodeći društveni i politički sistem zasnovan na verskom fundamentalizmu. Sovjetski Savez je februara 1989. godine povukao svoje jedinice iz ove centralnoazijske države, nakon devet godina rata, a 1992. godine dolazi do sloma socijalističkog režima Nadžibulaha i preuzimanja vlasti od strane mudžahedina, preteča talibana. U Avganistanu je verski fundamentalizam, u razmaku od tridesetak godina, uspeo da nadvlada dve velike ideologije Zapada, socijalizam i liberalizam, oličenih u SSSR-u i SAD, nametajući svoj sistem smisla i vrednosti koji se može svesti na prezir prema univerzalnim ljudskim pravima i slobodama onako kako su ih Ujedinjene nacije kodifikovale nakon Drugog svetskog rata.

Jednakost ljudi, bez obzira na veru ili pol, u talibanskom i mudžahedinskom svetu jednostavno ne postoji. Superiornost jedne grupe ljudskih bića nad drugom zasnovana je na fundamentalističkom pristupu veri i religiji. Nevernik je niže biće od vernika, a žena od muškarca, što je normativizovano i institucionalizovano primenom talibanske interpretacije šerijatskog prava. Etničke ili rasne razlike nominalno ne postoje, ali u kulturi nasilja i netolerancije, svako lično svojstvo postaje bitno i može biti razlog dehumanizacije drugog i drugačijeg.

Svojevremeno su mudžahedini prikazivani kao borci za slobodu i uživali svesrdnu podršku SAD i Pakistana u njihovoj borbi protiv socijalističkog režima i njegovih sovjetskih saveznika, o čemu svedoči film „Tajni rat Čarlija Vilsona“. U borbi protiv arhineprijatelja, „Carstva zla“, SSSR-a, evangelistička desnica u SAD je uspela da izdejstvuje povećanje vojne i svake druge pomoći mudžahedinima koji su jedini vodili oružanu borbu protiv Sovjetskog Saveza i socijalizma u okvirima Hladnog rata. Iscrpljujuća devetogodišnja vojna intervencija je među glavnim faktorima koji su doveli do gubitka poverenja u socijalističku ideologiju i munjevitog raspada Sovjetskog Saveza i Istočnoevropskog bloka. Ipak, Nadžibulahov režim, koji je spram islamističkog bio oličenje poštovanja ljudskih prava i sloboda,  uspeo je da se održi još tri godine, kada je Avganistan preuzela mudžahedinska koalicija.

Ovaj savez etnički raznorodnih „boraca za slobodu“ uspeo je u kratkom roku po preuzimanju vlasti da uništi svaki smisao avganistanskog društva, o čemu potresno svedoče dela Haleda Hoseinija, te je dolazak talibana 1996. godine, doživljen kao svojevrsni preporod i uspostavljanje kakvog-takvog sistema, makar i na fundamentalističkim šerijatskim osnovama studenata teologije. Munjevito su talibani uspeli da zgroze čitav civilizovani svet uništavanjem kulturnih spomenika, svođenjem žena na svojinu muškaraca, a muškaraca na oruđa vere i Alaha. Velike sile, SAD, EU, Kina i Rusija su sa nezainteresovanošću pratile ovo potonuće civilizacije, sve dok, u skladu sa svojim konceptom dar-al-harba, potčinjavanja nevernika, islamski verski fundamentalisti organizovani u Al-Quedu nisu udarili u samo srce neverničkog sveta, SAD, 11. septembra 2001. godine. Brzom reakcijom, uz podršku UN, uključujući i Kinu i Rusiju, Amerikanci, uz sadejstvo bivših saveznika iz vremena borbe protiv Sovjeta, su za samo tri meseca srušili talibanski režim i uspostavili novi sistem vlasti. U narednih dvadeset godina ideološka osnova izgradnje novog sistema bila je u skladu sa Poveljom UN: poštovanje ljudskih prava i sloboda, demokratsko državno uređenje i razvoj tržišne ekonomije.

Međutim, dolaskom Trampa 2017. godine, politika SAD na globalnom planu se menja, državni egoizam i izolacionizma, zamenjuju multilateralizam i zalaganje za poštovanjem i zaštitom ljudskih prava i sloboda koje su u temelju poretka uspostavljenog nakon katastrofe Drugog svetskog rata koju je izazvala jedna druga ideologija zasnovana na nejednakosti ljudskih bića, nacionalizam. Tramp, u skladu sa svojom sebičnom ideologijom u kratkom roku destabilizuje NATO, slabi EU podrškom Bregzitu i raznim suverenističkim pokretima, te povlači SAD iz međunarodnih sporazuma o klimatskim promenama. General Matis 2019. godine daje ostavku na mesto ministra odbrane SAD usled neslaganja sa Trampovom odlukom o povlačenju iz Sirije. Istovremeno, Tramp započinje pregovore sa talibanima, te februara 2020. godine postiže dogovor o povlačenju jedinica SAD iz Avganistana, u zamenu za obećanje da talibani neće dozvoliti da se avganistanska teritorija koristi za napade na druge države. Trampovski rezon je veoma jednostavan: u svetu bez savezništava, gde je svaka država prepuštena samoj sebi, u poretku gde jači vladaju nad slabijima, SAD će kao najjača država moći nesmetano i bez ograničenja da ostvaruje isključivo svoje interese.

Takva logika savršeno odgovara talibanima, a njihova obećanja su obmane međunarodne javnosti koje trampovska administracija svesno podržava. Naime, talibansko obećanje je u neskladu sa njihovom fundamentalističkom vizijom sveta podeljenog na „kuću mira“, „carstvo mira“, dar-al-islam i dar-al-harba, „carstvo rata“, kako navodi Kisindžer. Ova fundamentalistička ideologija podele sveta na carstvo vernika i nevernika, podrazumeva sukob sa čitavim ne-talibanskim svetom, jer takva „pax talibana“, fundamentalistički sistem smisla i vrednosti, mora biti nametnuta celom svetu.

Međutim, u trampovskom egoističnom i  kratkovidom pogledu na svet takva pretnja može biti i od koristi u kontekstu sukoba sa Rusijom i Kinom. Naime, neposredni ciljevi talibana čak i nisu SAD, koje se nalaze daleko, već zemlje koje su u neposrednoj blizini, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan. Sve pobrojane zemlje, prema shvatanju verskih fundamentalista pogodne su za priključenje islamističkim emiratima i kalifatima, imajući u vidu da su etnički i verski vezane za Avganistan. Međutim, ove zemlje su i u tzv. „prvom“ prstenu bezbednosti Rusije, dakle saveznici od prioritetnog značaja za zaštitu samih ruskih granica i njenog društvenog uređenja, koje talibani doživljavaju kao zločinačku neverničku kombinaciju komunizma, liberalizma i pravoslavlja.

U tom smislu sigurno da je sila koja je sa najvećom zebnjom dočekala povlačenje NATO snaga iz Avganistana upravo Rusija, najposle i intervencija Sovjetskog Saveza bila je uzrokovana i sprečavanjem prelivanja verskog fundamentalizma na sovjetsku teritoriju. Pritisak na njene saveznike će neminovno rasti, te će Rusija morati da se dodatno iscrpljuje angažujući vojne, ekonomske i političke efektive kako bi održala društvena uređenja i sistem vlasti u ovim zemljama koji ne predstavljaju ideološku, pa samim tim ni bezbedonosnu pretnju po njene vlastite građane.

Kina, koja se već suočava sa problemima vezanim za položaj muslimanskih Ujgura, kao i Indija sa stalnom pretnjom u Kašmiru, sigurno ne mogu biti zadovoljne povlačenjem SAD i NATO, koje su punih dvadeset godina držale pod kontrolom avganistanske islamiste uz nekoliko hiljada poginulih vojnika i ogromnim ekonomskim izdacima. Kinesko rukovodstvo posebno ne može prenebegnuti činjenicu da su za talibane komunisti jednostavno zločinci koje treba obesiti, kao što su to uradili sa Nadžibulahom.  Na međunarodnom planu povratak talibana u Kabul osokoliće sve one islamističke grupe koje sanjaju uspostavljanje dar-al-islama, poput ISIS-a, ali ne samo njih. Talibanski pogled na svet, samo sa drugačijom ključnom vrednošću, je brat blizanac ideologijama nacionalizma, belog suprematizma i rasizma, a brat od tetke raznim suverenističkim pokretima. U tom smislu i ne čudi zluradost, pa i oduševljenje, koje je izazvalo povlačenje SAD iz Avganistana, kod srpskih i drugih nacionalista. Nacionalisti već vide kao izglednu mogućnost povlačenje SAD iz Evrope, uključujući i BIH i Kosovo, samo ako se Tramp ili neko sličan njemu, vrati. To bi im otvorilo put za realizaciju njihovih ciljeva o tzv. „Evropi nacija“ koja bi neminovno izazvala stare-nove sukobe za teritorije, a zajednička borba protiv univerzalnih problema zagađenja, klimatskih promena, terorizma ili organizovanog kriminala postala bi iluzija. Svaka država pod nacionalistima bi branila svoje zagađivače, teroriste i mafijaše ako je to opravdano u borbi za teritorije, kao što se to već i desilo na jugoslovenskom prostoru krajem prošlog veka.

Suverenisti po Evropi liju krokodilske suze nad narodima Avganistana koji je prepušten na milost i nemilost talibana, smišljeno prenebegavajući činjenicu da je njihov američki patron, Tramp, najodgovorniji za ponovni uspon fundamentalista, te spinuju odgovornost na Bajdena. Sadašnjem američkom predsedniku se može zameriti da tu odluku prethodne administracije nije promenio, ali izgleda da je bilo prekasno sa vojnog aspekta i neizdrživo sa stanovišta ljudskih žrtava i ekonomskih izdataka koje bi Amerikanci morali da podnesu.

Euforija talibansko-nacionalističko-suprematističkih snaga, ukazuje da se moderni svet i progresivne političke snage nalaze pred ozbiljnim izazovom naleta ideologija zasnovanih na nejednakosti ljudskih bića, sličan onom do kog je doveo uspon  nacionalizma u Italiji, Nemačkoj i Japanu u XX veku. Ideologija ljudskih prava i sloboda je suočena sa osporavanjem na više frontova, a parlamentarna demokratija, kao njen najviši izraz, je krhkija nego što to izgleda na prvi pogled i može nestati preko noći. Političke snage verskog fundamentalizma, nacionalizma ili suprematizma, lako će naći zajednički jezik u cilju ukidanja i ograničenja ljudskih prava i sloboda, posebno žena, sa ciljem da vrate celokupno  čovečanstvo u hobsovsko stanje sukoba, u kom će vladati neograničeno pravo jačeg.

aktuelno.me