Deluje kao naslov filma „Od Prade do bez nade“ (From Prada to nada), ili u ovom slučaju „Od kada do – skoro pa ‘nada’“.

Poslednji datum kada bi Srbija mogla da uđe u EU saopšten je pre nekoliko dana – ministarka za evrointegracije Srbije Tanja Miščević izjavila je na Brdu kod Kranja da 2030. godina nije obećanje za proširenje EU, nego „potencijal i formulisanje krajnjeg datuma“. Ona je time reagovala na izjavu predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela koji je ranije, na otvaranju Bledskog strateškog foruma, rekao da EU treba da bude spremna da prihvati nove članice do 2030. godine.

Evropske integracije i članstvo u EU su nacionalni interes i strateško opredeljenje Srbije, dok su vrednosti EU upravo one vrednosti koje Srbija podržava i želi dalje da neguje, poručuju iz vlasti otpočetka „evropske priče“ i svih ovih godina.  Doduše, poslednjih – nešto tiše.

Iako se stalno napominje da je Evropska unija najvažniji trgovinski i investicioni partner Srbije i veoma značajan faktor ekonomske stabilnosti zemlje, kada su u pitanju ostale vrednosti, Srbija tu nikako da dostigne one koje neguje EU, iz ugla građana, čini se, naročito one po pitanju korupcije i kriminala.

Kako je sve počelo?

Srbija je potpisala 29. aprila 2008. godine Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom unijom, koji je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine. Tim Sporazumom je potvrđena perspektiva članstva Srbije u Evropskoj uniji i regulisani su međusobni odnosi dve strane do realizacije punopravnog članstva.

Zvanični zahtev za članstvo u Evropskoj uniji Srbija je podnela 22. decembra 2009. godine, a status kandidata za članstvo stekla je 1. marta 2012. godine. Odlukom Evropskog saveta o otvaranju pristupnih pregovora od 28. juna 2013. godine, počinje najzahtevnija faza evropskih integracija – pregovori o članstvu, koja će rezultirati potpunim usaglašavanjem sa sistemom, vrednostima i zakonodavstvom Evropske unije.

Početak pregovora Srbije i Evropske unije označen je prvim sastankom Međuvladine konferencije (Intergovernmental Conference – IGC) 21. januara 2014. godine. Tom prilikom predstavljen je Pregovarački okvir Evropske unije, koji sadrži principe, smernice i procedure za vođenje pregovora o pristupanju. Fokus u pregovorima je na uslovima pod kojima će država kandidat usvajati, implementirati i izvršavati pravne tekovine EU, podeljene na 35 tematskih poglavlja, odnosno u skladu sa novom metodologijom, u šest klastera.

Vlada Srbije formirala je neophodna tela za koordinaciju procesa pristupanja Evropskoj uniji, odnosno Koordinaciono telo za proces pristupanja Evropskoj uniji i Savet Koordinacionog tela, kao i Pregovarački tim za vođenje pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji.

U dosadašnjem toku pregovaračkog procesa između Srbije i Evropske unije održano je ukupno 11 međuvladinih konferencija na kojima je otvoreno 18 pregovaračkih poglavlja, od kojih su dva privremeno zatvorena.

Međutim, poslednja međuvladina konferencija održana je još 2019. godine. Primetno je, a to govore i poznavaoci prilika, proces evrointegracija je usporio, ako ne i potpuno stao. Razloga za to ima i na jednoj i na drugoj strani.

Premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila je nedavno da je „Srbija u mnogim aspektima već sada jednako spremna kao svojevremeno zemlje članice EU koje su primljene tokom poslednjeg proširenja“ u evropsku zajednicu.

„Znam koliko smo naporno radili, koliko smo toga postigli i šta ćemo još sve uraditi u vremenu ispred nas. Sve što smo uradili – uradili smo zbog naših građana i u cilju poboljšanja njihovog životnog standarda, ne zbog pukog ispunjavanja normi za prijem u EU“, rekla je Brnabić.

„Zamor od reformi“ priznala je ministarka za evropske integracije Tanja Miščević nedavno.

Ona je kazala da su države koje su duže vreme u procesu pridruživanja, poput Srbije, spremne da prenesu iskustva iz tog procesa Ukrajini, Gruziji i Moldaviji, kako „ne bi ponovile neke naše greške“.

„U državama koje teže članstvu primetan je ‘zamor od reformi’, ali mislim da se mi sada budimo, jer nam je dat novi zamajac“, kazala je Miščević.

Gde je zapelo?

I dalje provejava mišljenje da Srbija ne može da uđe u EU bez priznanja nezavisnosti Kosova.

Specijalni izaslanik Nemačke za Zapadni Balkan Manuel Saracin izjavio je početkom godine da je stav Berlina da Srbija ne može da postane članica Evropske unije bez priznanja Kosova.

Ali je i dodao da ulazak Srbije u porodicu evropskih zemalja „nije moguć ni bez slobodnih medija i demokratije“.

„Mi iz Nemačke smo uvek imali veoma jasan stav po tom pitanju – pred kraj procesa normalizacije odnosa, kad Srbija odluči da se pridruži EU, priznanje Kosova će biti deo procesa“, rekao je Saracin.

Istakao je da je to nešto „što Nemačka svakako očekuje“ i da je to „jasno rečeno kada je kancelar Olaf Šolc posetio Srbiju u junu prošle godine“.

On je naglasio da je „EU šef pregovora koji se vode između Beograda i Prištine, i da je neophodno što pre postići sporazum između dve strane, kao i da je važno da se predstavnici Srba što pre vrate u kosovske institucije“.

Ali, po pitanju medijskih sloboda, pokazalo se ovih dana, Srbija čak i – nazaduje.

U četvrtak, 26. oktobra, Skupština Srbije usvojila je dva ključna medijska zakona – Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o elektronskim medijima. Njima se, sada i zvanično, omogućuje Telekomu da osniva medije. A u Medijskoj strategiji, koja je takođe važeći dokument, stoji da država treba da izađe iz vlasništva u medijima.

Kako pominju poznavaoci teme, krivica druge strane, Evropske unije, je u tome što se čini kao da je „digla ruke od Zapadnog Balkana“ i sada se okrenula ka Ukrajini, Moldaviji i Gruziji. Naime, šefovi država i vlada EU doneli su u junu 2022, kako su to opisali, „istorijsku“ odluku da Ukrajinu i njenog suseda Republiku Moldaviju, zvanično proglase kandidatima za pridruživanje EU.

Neuspelo približavanje država Zapadnog Balkana Briselu zamenjeno je sa sve više rundi sastanaka. Primer toga su godišnji samiti EU-Zapadni Balkan od 2014. pod sloganom „Berlinski proces“. Ili format „Prijatelji Zapadnog Balkana“, koji je ovog juna pokrenula Austrija.

A grčki premijer Kirijakos Micotakis priredio je 21. avgusta u Atini večeru za lidere regiona i vrh EU. Povod je bilo „solunsko obećanje“ od pre 20 godina, kada je Evropska unija 2003. regionu Zapadnog Balkana dala obećanje o pristupanju. Kada su se šefovi država i vlada EU u junu 2003. sastali u grčkom letovalištu Porto Karasu, imali su na umu velike stvari za Zapadni Balkan, koji je upravo bio pacifikovan. Unija je bezrezervno podržala pristupanje Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Srbije.

Sada je „prezasićenje“ izgovor zbog kojeg neke članice EU odbijaju dalje proširenje Evropske unije, koja se, da bude još teže, suočava i sa sopstvenim problemima, trenutno najtežim – ratom u „svom dvorištu“, u Ukrajini.

A šta kažu građani?

Poslednje istraživanje Instituta za evropske poslove iz oktobra ove godine pokazuje da, kada bi se sutra raspisao referendum o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, 44 odsto građana Srbije glasalo bi za ulazak u EU.

Protiv članstva u EU glasalo bi, prema rezultatima istraživanja, 30 odsto punoletnih građana, dok bi 10 odsto bilo uzdržano, što je, kako se navodi, niži procenat u odnosu na prethodni talas istraživanja, ali opet veći u odnosu na 2020. godinu.

Procenat neodlučnih je u ovom talasu, s druge strane, najviši u odnosu na sve prethodne talase (15 odsto).

Blizu polovine ispitanika (48 odsto) smatra da Srbija ne bi trebalo da odustane od članstva u EU, i to, kako se navodi, misle u značajno većoj meri muškarci, dok 33 odsto smatra suprotno, a 19 odsto o tome nema stav, među kojima je više žena.

izvor: https://n1info.rs/vesti/nije-se-desilo-srbija-u-eu-kao-igrica-voli-me-ne-voli-me/