„Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela”, velikim crvenim slovima pisalo je te 1988. godine na duguljastom platnu usred mase okupljene u Titovom Vrbasu.

Odmah pored je i natpis „od Triglava do Tirane, zadaju nam teške rane”, veliki broj trobojki sa petokrakama, ali i fotografija Slobodana Miloševića uz reči: „Hoćemo ovakvog”.

Takve poruke tokom leta i jeseni 1988. godine, pre tačno tri i po decenije, često su se mogle videti širom Vojvodine, tada i dalje jedne od dve autonomne pokrajine u SFR Jugoslaviji.

„Taj napad na Vojvodinu bila je najprljavija politička priprema da se počne razbijanje Jugoslavije”, kaže Živan Marelj, tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine, za BBC na srpskom.

„Artiljerijska priprema oružanih sukoba napravljena je u Vojvodini”, dodaje.

Nekoliko meseci kasnije, autonomija pokrajine je ukinuta što „Vojvodina nije zaslužila”, smatra Marelj.

Ali Radovan Pankov, jedan od aktera „Jogurt revolucije” i nekadašnji funkcioner vojvođanske opštine Bačka Palanka, doživljava je kao „pozitivan trenutak”.

„Sačuvano je jedinstvo Srbije”, kaže Pankov, koji je posle „Jogurt revolucije” postavljen za pokrajinskog funkcionera.

„Takvo je raspoloženje bilo ljudi u Vojvodini, većina ljudi je bila za to”, dodaje.

„Jogurt revolucija” bila je samo prvi čin političkog talasa koja je tek počinjao.

Posle Vojvodine, do smene rukovodstva usled protesta došlo je i u Crnoj Gori, kao i na Kosovu, čija je autonomija takođe ukinuta, a što je izazvalo napetosti u bivšoj Jugoslaviji.

Sve to deo je „Antibirokratske revolucije” Slobodana Miloševića, na čijem talasu on stiče veliku popularnost, ubrzo postaje predsednik Srbije, a potom i Savezne Republike Jugoslavije, državne zajednice koje su činile Srbija i Crna Gora, jedine dve preostale jugoslovenske republike.

Miloševićevo interesovanje za proteste bilo je „donekle u vezi sa njegovom ličnošću”, jer se već neko vreme predstavljao kao „zaštitnik običnih ljudi”, navodi Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u knjizi „Antibirokratska revolucija”.

Međutim, on smatra je reč o „složenijem problemu” od „temeljno režirane srpske nacionalne mobilizacije” i „ključnog primera Miloševićevog populizma”, kako mnogi taj događaj nazivaju.

„Cela Antibirokratska revolucija izvire iz protesta industrijskih radnika sa jedne i Srba sa Kosova sa druge strane.

„Rušenje Jugoslavije je nešto što dolazi kasnije i izvire iz niza drugih činilaca”, kaže on za BBC na srpskom.

Kada je stekao kontrolu u obe pokrajine i Crnoj Gori, piše novinar Alan Litl u knjizi „Smrt Jugoslavije”, Milošević je među Srbima uveliko imao „gotovo božanski status”.

„Odjednom je bio svuda, njegove fotografije ili portreti visili bi u izlozima prodavnica, u kamionima, kancelarijama… Bilo je nemoguće šetati Beogradom bez stalnih susreta sa Miloševićevim samouverenim pogledom.

„Titova slika je polako nestajala.”

Burne osamdesete

Tokom osamdesetih, ionako komplikovana politička situacija u SFR Jugoslaviji postajala je sve složenija.

Doživotni predsednik Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine, kada punu ulogu u rukovođenju zemljom preuzima Predsedništvo SFRJ.

Sastojalo se od osam predstavnika federalnih jedinica Jugoslavije – šest republika i dve pokrajine, Kosova i Vojvodine – koje su po Ustavu iz 1974. imale široka ovlašćenja.

Zbog dve autonomne pokrajine na njenoj teritoriji, posebno je bila nezadovoljna Srbija, pa sredinom osamdesetih sve glasnije traži ustavne promene.

Međutim, Marelj tezu o nepravnopravnosti Srbije naziva „političkom prevarom”.

Kaže da su pokrajine bile „samostalne samo u ekonomskom subjektivitetu, ali nisu imale pravo na teritoriju i neke klasične državne funkcije, što je bilo uredu”.

„Ta je autonomija bila izvanredna, što se tiče mog shvatanja.”

Oko načina bavljenja tim pitanjem dolazi do sukoba i unutar srpskog rukovodstva.

Jedan od ključnih momenata desio se u septembru 1987. godine na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je značajno odredila dalja dešavanja u Jugoslaviji.

Pobedu na toj sednici odnela je struja predvođena Miloševićem, čiji uspon tada počinje.

Jugoslaviju u tom trenutku more i ekonomski problemi.

Vladisavljević ističe da je ustavne promene osamdesetih tražio i Međunarodni monetarni fond, finansijska organizacija koja državama nudi sredstva.

„Zato su oni podržavali sve koji su bili za centralizovanje federacije, među kojima i Miloševića, jer bez toga nije bilo moguće sprovesti ekonomske reforme.

„Kada pričamo o ustavnim promenama, mislimo i na to, ne samo na nacionalno pitanje – prevlast nacionalnih tema počinje tek u februaru i martu 1989. godine.”

Kada je nacionalno pitanje postajalo sve važnije, to se posebno osetilo Kosovu, zbog težnji Albanaca za sopstvenom republikom, ali i sve nezadovoljnijim kosovskim Srbima.

Milošević je prethodno upravo na pitanju Kosova počeo da stiče popularnost i kosovski Srbi postali su najvažniji deo njegovih pristalica.

„Narod je bio oduševljen”, kaže kratko za BBC na srpskom Momčilo Trajković, potpredsednik Vlade Srbije sa početka devedesetih, zadužen za politiku Srbije na Kosovu.

Međutim, Vladisavljević ističe da nisu samo kosovski Srbi organizovali proteste.

„Između septembra 1988. i marta 1989. veliki broj građana uključio se u politički život vaninstitucionalnim putem, što se retko događa u autoritarnim režimima”, piše Vladisavljević u knjizi „Antibirokratska revolucija”.

Protestovali su i radnici koji su tražili veće plate i odgovornost dugogodišnjih funkcionera, nazivajući ih „foteljašima” i „crvenom buržoazijom”.

Milošević je to nazivao „Antibirokratskom revolucijom”.

„Ma kakva revolucija, ti mitinzi su bili cirkusijada, bruka”, izričit je Marelj.

On sve to vidi planom da se „spašavaju socijalizam, koji je bio istrošen, i socijalistička Jugoslavija, zemlja koja je već bila u fazi razdruživanja”.

I tu je ponovo u centru pažnje komplikovanost političkog sistema SFRJ.

„Prema Ustavu SFRJ, svaka republika je mogla da se izdvoji iz Jugoslavije, a njeno cepanje mogla da je da brani samo Jugoslovenska narodna armija”, priča Marelj.

„Ali da bi to radila, morala je da ima većinu u Predsedništvu, koje komanduje vojskom.”

Problem Beograda, dodaje, bio je kako da se obezbedi podrška Kosova i Vojvodine, koji bi trebalo da „prenesu pravo na Srbiju da se u Predsedništvu pojavi sa tri glasa”.

„I zato su se pravili mitinzi! A koji je konflikt za to najpogodniji? Kosovski konflikt.

„A ko je bio prvi na udaru? Svi u Vojvodini koji su branili autonomiju.

„Tako je krenula ta mitingaška priča.”

Mitinzi i uloga državne bezbednosti

Prvi protest u Vojvodini održan je 9. jula u Novom Sadu.

Održali su ga Srbi sa Kosova, koji su prethodnih godina razvili neku vrstu neformalnog pokreta, iako mnogima od njih nije bilo jasno zbog čega su išli čak do Novog Sada.

„Tražili su pre svega od republičkih i saveznih organa, dakle u Beogradu, da učine nešto da im se popravi situacija na Kosovu”, navodi Vladisavljević.

„Međutim, ključni otpor ustavnim promenama u Srbiji, a koje bi ojačale snagu republičkih organa, dolazio je iz Vojvodine, smatrali su – zato su tamo išli.”

On dodaje da je demonstrantima tog dana podršku pružio i veliki broj Srba iz Novog Sada.

„Tim protestom počinje oštar javni sukob republičkog (Miloševića) i pokrajinskog rukovodstva, čega je bilo i ranije, ali tada sve izlazi na videlo.”

Skupovi su ubrzo počeli širom Srbije, a mediji su sve pratili i prenosili.

„Novine su za dva ili tri puta uvećavale broj ljudi na skupovima, svakog dana su naslovi postajali sve veći, a poruke eksplozivnije”, piše Litl u knjizi „Smrt Jugoslavije”.

„Milošević je jahao na talasu nacionalizma koji se širio Srbijom”, dodaje.

Marelj tu tvrdi da su mitingom „dirigovale tajne službe vojske i policije”.

„To odgovorno tvrdim, bilo je očigledno da je sve režirano”, ističe.

„Agenti službe bezbednosti uglavnom su pisali govore ljudima na tim mitinzima.”

U praksi, dodaje, cilj protesta bio je srušiti partijsko rukovodstvo u Vojvodini, a potom u Skupštini Vojvodine obezbediti delegate iz svih opština koji će glasati da se pokrajina odrekne autonomije u korist Srbije.

„Ni sa jednom političkom institucijom pre organizovanja mitinga nisam imao kontakte, niti me je iko od političkih figura iz Beograda zvao da nešto traži”, odgovara Pankov.

„Odgovorno vam to tvrdim.”

Tek je, kako kaže, kada je sve završeno, prvi put čuo za Jovicu Stanišića, nekadašnjeg prvog čoveka Službe državne bezbednosti, koji je takođe iz Bačke Palanke.

Stanišić, blizak saradnik Miloševića, osuđen je u junu pred Haškim tribunalom na 15 godina zatvora zbog zločina nad nesrbima tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Iz Bačke Palanke bio je i Mihalj Kertes, kasnije direktor Uprave carina i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, a takođe Miloševićev bliski saradnik.

Fotograf Dragoljub Zamurović na jednom od vojvođanskih mitinga pred Jogurt revoluciju bio je na bini u trenutku kada se Kertes obraćao okupljenima.

„Slikam ja odozgo masu, Bracika (Mihalj Kertes) priča, jedan čovek mu prilazi iza leđa i govori ‘reci da si Mađar, da se ne bojiš Srba, ako se ti ne bojiš, zašto bi se drugi bojali’.

„I on odmah ‘evo ja kao Mađar se ne bojim…”.

Zamurović se seća i parola sa likovima Miloševića i drugih zvaničnika Saveza komunista Srbije, ali urađenih kao da su karikature, što se Miloševiću nije svidelo.

„Iz kabineta je potom stigla poruka da se to više ne pojavljuje i nisam ih viđao.

„To je bilo dosta organizovano… Nisu to ljudi sami donosili, dobijali su te parole.”

O ulozi službi bezbednosti u knjizi „Smrt Jugoslavije” piše i Alan Litl.

One su pomogle da se „ljudi iz fabrika i drugih radnih mesta pridruže protestima”, navodi.

Momčilo Trajković kaže da 1988. godine, iako je Srbin sa Kosova, nije učestvovao na skupovima u pokrajinama i centralnoj Srbiji, već da je sve „gledao sa strane”.

„Nije mi se svideo način na koji je sve rađeno, iako sam bio pristalica da nešto mora da se promeni”, navodi kratko.

Iako kaže da je „narod tada manipulisan”, smatra da pokret „izvorno nije imao veze sa službom”, ali da je „kasnije to zloupotrebljeno”.

Pritiskom i jogurtom protiv vlasti

Protesti se tokom avgusta nastavljaju širom Srbije, a već u septembru to „postaje masovna mobilizacija”, navodi Vladisavljević.

Na parolama su bili natpisi „Verujemo u Savez komunista Srbije”, „Dole Ustav iz 1974. godine”, „Mir”, „Kosovo je Srbija”, „Vojvodina je Srbija”, „Zajedno smo jači”.

Kao značajan trenutak, Vladisavljević ističe i to što je partijsko i državno rukovodstvo Srbije u septembru zvanično legitimisalo proteste i njihove zahteve.

Izjavljivali su da su mitinzi nisu suprotni „nasleđu revolucije i jugoslovenskog puta u socijalizam” i da „komunisti ne treba da se ogluše o volju radničke klase”.

Milošević je tada izjavio da će „volja naroda usmeravati rukovodstvo Srbije”.

Širu mobilizaciju nije bilo moguće zaustaviti bez primene sile, a retko koji funkcioneri su bili spremni da javno zatraže to, piše Vladisavljević.

Boško Krunić, jedan od lidera pokrajinske vlasti Vojvodine, pokušao je da odbrani autonomiju „svaljujući krivicu na Kosovo”, piše Litl.

„Svi znamo da je najozbiljniji politički problem Jugoslavije odlazak Srba i Crnogoraca sa Kosova… U isto vreme, primorani smo da odgovaramo na neosnovane optužbe.

„Mi u Vojvodini nikada nismo želeli da budemo republika. Zbog čega, kome i koliko dugo treba to da ponavljamo”, naveo je Krunić na skupu u jednom sremskom selu.

Sve je kulminiralo početkom oktobra, velikim mitingom u Novom Sadu.

„Miting smo održali nekoliko dana ranije, 2. oktobra, kada smo udarni govornici bili Kertes i ja, znajući da će to izazvati političku reakciju pokrajinskog rukovodstva”, priseća se danas 77-godišnji Pankov.

„Oni su tražili našu odgovornost, ali dolazimo na posao par dana kasnije i zovu me ljudi, kažu čuli smo da hoće da vas smene, dolazimo da vam pružimo podršku.

„Nekoliko hiljada ljudi je bilo ispred komiteta i donosi se odluka da se ide za Novi Sad, da mi tražimo njihovu odgovornost.”

I kolona iz Bačke Palanke krenula je ka Novom Sadu.

U gradu, priseća se Zemurović, demonstranti su iz više pravaca i gradova išli ka centru, tražeći ostavke pokrajinskih funkcionera.

Marelj je u tom trenutku u pokrajinskoj skupštini.

„Nekoliko stotina autobusa je došlo iz cele Srbije, zgrada je bila potpuno okružena, policija je branila objekat.

„Hteli su iz opština i mene da smene kao ‘autonomaša’, ali glavni udar je bio na partijsko rukovodstvo Vojvodine, jer da bi srušili Vojvodinu prvo su morali srušiti partiju.”

Živan Berisavljević, tada jedan od pokrajinskih lidera, o tome je pričao u intervjuu Adamu Leboru, autoru Miloševićeve biografije.

Kaže da je njegovoj supruzi uništena karijera, dobijali su pretnje smrću, a protiv njega je u medijima „sistemski objavljen niz tekstova”, samo zato što je „odbio Miloševićevu ponudu da bude njegov čovek u Vojvodini”.

„Nismo mogli da se branimo – niko ne bi objavio naše odgovore, nijedan sudija ne bi prihvatio tužbu za klevetu, čak su se i ugledni advokati plašili da me brane.”

Berisavljević nije pristao na intervju za BBC na srpskom o „Jogurt revoluciji” u okviru teksta u kome bi bili drugi sagovornici.

Kako je vreme prolazilo, u centru Novog Sada je bilo sve više ljudi.

Zamurović je bio između policije i demonstranata i sve fotografisao.

„Nije pre toga bilo takvih skupova, policija je bila prilično zbunjena”, priseća se.

„Jedni su bili za Miloševića, protiv ‘crvenih buržuja’, ali i oni su naši ljudi, tako da se sećam da neki policajci nisu znali šta da rade – da li da udaraju ove ili da ih puste.”

U jednom trenutku, jogurti su poleteli ka zgradi, praćeni i po kojom kamenicom.

„Bili smo na udaru da se izvrši linč”, priseća se Marelj.

Sve je, kako kaže, posmatrao u društvu Petra Palkovljevića Pinkija, tada ministra policije, inače brata narodnog heroja Boška Palkovljevića Pinkija.

„Njega obaveštavaju da policija više neće izdržati, moraju da upotrebe vodene topove.

„’Pero, šta da radimo’, pitam ga.

„’Možemo mi njih rasterati, ali onda će biti još gore’, kaže on.”

Više od 100 prozora je polomljeno, piše Lebor, dodajući da su se ljudi iz skupštine „sakrili u podrumu, strahujući da će masa da jurne u zgradu”.

Na pitanje da li se plašio, Marelj odgovara da nije.

„Bio sam zabrinut, ali uplašen nisam”, kaže kratko.

Milovan Šogorov, jedan od pokrajinskih lidera, očajnički je od Miloševića tražio pomoć.

„U redu, spasiću te, ali pod jednim uslovom – morate svi da podnesete ostavke”, rekao mu je Milošević, piše Litl.

„Ako podneseš ostavku, spasiću te.”

Ostavke i Srboslavija

Pokrajinski lideri na kraju podnose ostavke, kao i rukovodstva vojvođanskih opština.

„Neki ljudi u Vojvodini su se protivili tome, znali su da Milošević sve organizuje i da to nije razlog da budu smenjeni”, naveo je Krunić u intervjuu Leboru.

„Želeli su pravi sastanak, sa političkom debatom, ne da sve odluči masa na ulici.”

Na mesta smenjenih ljudi, ističe Marelj, dovedeni su poslušnici i svaka opština je u Skupštinu pokrajine poslala delegate koji će glasati za ukidanje autonomije.

Ta sednica zakazana održana je u februaru 1989. godine.

„Ja kažem ‘podneću ostavku, neću to potpisati’, tako da su svi osim mene glasali za to i predato je pravo Miloševiću da odlučuje o svemu.

„Nismo imali kud, mogli smo samo da posmatramo to… Bili smo žrtve razarajućeg orkana koji je tada napravljen”, navodi Marelj.

U dahu nastavlja.

„Neki kažu ‘što niste pružili otpor’. Kako? Čime? Ne bi ni došlo do rata, daleko bi efikasnije sve završili sa nama – pobili bi nas, niko zaplakao ne bi.

„I što je najgore, kada su naši ljudi podnosili ostavke, niko ih nije branio, čak je Reif Dizdarević tražio od nas da se pokorimo Miloševiću.”

Reif Dizdarević je tokom sedamdesetih i osamdesetih obavljao niz funkcija u SFRJ i SR Bosne i Hercegovine, a tokom 1988. i 1989. bio je predsednik Predsedništva SFRJ.

„Dakle, jugoslovensko državno partijsko rukovodstvo je žrtvovalo Vojvodinu da se zaustavi veliko državni nacionalizam Miloševićevog režima u Srbiji, što je umesto razdruživanja dovelo do ratnog razbijanja Jugoslavije”, smatra Marelj.

„Odgovornost za to snosi svo tadašnje rukovodstvo republika.”

Posle Antibirokratske revolucije, predsednik Saveza komunista Crne Gore postaje Momir Bulatović, od 1990. do 1998. godine predsednik Crne Gore i Miloševićev blizak saradnik.

Pokušaj smene vlasti na Kosovu prošao je dosta burnije – uz velike proteste Albanaca i hapšenja kosovskih zvaničnika – ali je 1989. i autonomija Kosova ukinuta.

Novim Ustavom Srbije iz 1990. godine te odluke su potvrđene, ali Vladisavljević ipak smatra da je „značaj oktobarskih demonstracija u Novom Sadu za ustavne promene često preuveličan”.

Milan Kučan, bivši lider Saveza komunista Slovenije i kasnije njen prvi predsednik posle nezavisnosti, Miloševićevo preuzimanje glasova Vojvodine i Kosova u Predsedništvu SFRJ kasnije je nazvao „pretvaranjem Jugoslavije u Srboslaviju”.

Nijedna odluka na saveznom nivou nije mogla biti doneta bez saglasnosti Srbije, čemu se Slovenija posebno protivila i prva najavila napuštanje Jugoslavije.

Posle nje to je učinila i Hrvatska, kada na prostoru SFRJ počinje rat, koji se ubrzo širi na multinacionalnu Bosnu i Hercegovinu, gde dobija najstrašnije zamahe.

„Veliko je pitanje bilo šta bi se desilo da je Srbija ostala ustavno neuređena država, sa dve jake pokrajine – Kosovom i Vojvodinom.

„Politički bi ušla u vrlo nestabilno političku situaciju što se tiče Vojvodine, a pitanje je i kako bi ostali politički procesi tekli u bivšoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji”, pita se Radovan Pankov.

Bivši poslanik Socijalističke partije Srbije i ministar dijaspore u Vladi Srbije od 1994. do 1998. to doba naziva „interesantnim vremenom”.

Dvadeset godina kasnije

Momčilo Trajković, nekadašnji politički lider Srba sa Kosova

Bio sam gost na 20 godina „Jogurt revolucije” u Novom Sadu, na velikom skupu koji je tada organizovao Nenad Čanak (bivši lider Lige socijaldemokrata Vojvodine).

Dolazim ja u Srpsko narodno pozorište, sedam, kad oko mene samo autonomaši, do mene bio Boško Krunić.

Počne skup nekim filmom, izlaze govornici, jedan, drugi, treći i u jednom trenutku kažu ‘molim vas, da ne pričamo samo mi, među nama je i gospodin Moma Trajković, koji je bio na suprotnoj strani’.

I ja se podignem. Nekoliko zvižduka je bilo, nikada ih neću zaboraviti.

Ustane Čanak sa onim njegovim štapom, okrene se – mir, nema zvižduka.

Izađem na binu i kažem „kakva je to vlast ako su je kosovski Srbi srušili jogurtom”.

I objasnim moje stavove, da nije tačno da su kosovski Srbi doveli Miloševića na vlast, već ga je doveo kosovski problem.

A doveli smo ga svi mi.

Nas Srba na Kosovu je bilo 200.000, a dobio je tri miliona glasova.

izvor: https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-66615110