Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Jogurt revolucija: Ukidanje autonomije Vojvodine i Antibirokratska revolucija, 35 godina kasnije

Do velikog protesta u Novom Sadu došlo je 5. i 6. oktobra 1988, kada je zgrada pokrajinske vlade zasuta kamenicama i jogurtima – otud i kovanica „Jogurt revolucija” – kada dotadašnje vojvođansko rukovodstvo posle višemesečnih pritisaka podnosi ostavke.

Published

on

„Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela”, velikim crvenim slovima pisalo je te 1988. godine na duguljastom platnu usred mase okupljene u Titovom Vrbasu.

Odmah pored je i natpis „od Triglava do Tirane, zadaju nam teške rane”, veliki broj trobojki sa petokrakama, ali i fotografija Slobodana Miloševića uz reči: „Hoćemo ovakvog”.

Takve poruke tokom leta i jeseni 1988. godine, pre tačno tri i po decenije, često su se mogle videti širom Vojvodine, tada i dalje jedne od dve autonomne pokrajine u SFR Jugoslaviji.

„Taj napad na Vojvodinu bila je najprljavija politička priprema da se počne razbijanje Jugoslavije”, kaže Živan Marelj, tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine, za BBC na srpskom.

„Artiljerijska priprema oružanih sukoba napravljena je u Vojvodini”, dodaje.

Nekoliko meseci kasnije, autonomija pokrajine je ukinuta što „Vojvodina nije zaslužila”, smatra Marelj.

Ali Radovan Pankov, jedan od aktera „Jogurt revolucije” i nekadašnji funkcioner vojvođanske opštine Bačka Palanka, doživljava je kao „pozitivan trenutak”.

„Sačuvano je jedinstvo Srbije”, kaže Pankov, koji je posle „Jogurt revolucije” postavljen za pokrajinskog funkcionera.

„Takvo je raspoloženje bilo ljudi u Vojvodini, većina ljudi je bila za to”, dodaje.

„Jogurt revolucija” bila je samo prvi čin političkog talasa koja je tek počinjao.

Posle Vojvodine, do smene rukovodstva usled protesta došlo je i u Crnoj Gori, kao i na Kosovu, čija je autonomija takođe ukinuta, a što je izazvalo napetosti u bivšoj Jugoslaviji.

Sve to deo je „Antibirokratske revolucije” Slobodana Miloševića, na čijem talasu on stiče veliku popularnost, ubrzo postaje predsednik Srbije, a potom i Savezne Republike Jugoslavije, državne zajednice koje su činile Srbija i Crna Gora, jedine dve preostale jugoslovenske republike.

Miloševićevo interesovanje za proteste bilo je „donekle u vezi sa njegovom ličnošću”, jer se već neko vreme predstavljao kao „zaštitnik običnih ljudi”, navodi Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u knjizi „Antibirokratska revolucija”.

Međutim, on smatra je reč o „složenijem problemu” od „temeljno režirane srpske nacionalne mobilizacije” i „ključnog primera Miloševićevog populizma”, kako mnogi taj događaj nazivaju.

„Cela Antibirokratska revolucija izvire iz protesta industrijskih radnika sa jedne i Srba sa Kosova sa druge strane.

„Rušenje Jugoslavije je nešto što dolazi kasnije i izvire iz niza drugih činilaca”, kaže on za BBC na srpskom.

Kada je stekao kontrolu u obe pokrajine i Crnoj Gori, piše novinar Alan Litl u knjizi „Smrt Jugoslavije”, Milošević je među Srbima uveliko imao „gotovo božanski status”.

„Odjednom je bio svuda, njegove fotografije ili portreti visili bi u izlozima prodavnica, u kamionima, kancelarijama… Bilo je nemoguće šetati Beogradom bez stalnih susreta sa Miloševićevim samouverenim pogledom.

„Titova slika je polako nestajala.”

Jogurt revolucija

Burne osamdesete

Tokom osamdesetih, ionako komplikovana politička situacija u SFR Jugoslaviji postajala je sve složenija.

Doživotni predsednik Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine, kada punu ulogu u rukovođenju zemljom preuzima Predsedništvo SFRJ.

Sastojalo se od osam predstavnika federalnih jedinica Jugoslavije – šest republika i dve pokrajine, Kosova i Vojvodine – koje su po Ustavu iz 1974. imale široka ovlašćenja.

Zbog dve autonomne pokrajine na njenoj teritoriji, posebno je bila nezadovoljna Srbija, pa sredinom osamdesetih sve glasnije traži ustavne promene.

Međutim, Marelj tezu o nepravnopravnosti Srbije naziva „političkom prevarom”.

Kaže da su pokrajine bile „samostalne samo u ekonomskom subjektivitetu, ali nisu imale pravo na teritoriju i neke klasične državne funkcije, što je bilo uredu”.

„Ta je autonomija bila izvanredna, što se tiče mog shvatanja.”

Oko načina bavljenja tim pitanjem dolazi do sukoba i unutar srpskog rukovodstva.

Jedan od ključnih momenata desio se u septembru 1987. godine na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je značajno odredila dalja dešavanja u Jugoslaviji.

Pobedu na toj sednici odnela je struja predvođena Miloševićem, čiji uspon tada počinje.

Jogurt revolucija

Jugoslaviju u tom trenutku more i ekonomski problemi.

Vladisavljević ističe da je ustavne promene osamdesetih tražio i Međunarodni monetarni fond, finansijska organizacija koja državama nudi sredstva.

„Zato su oni podržavali sve koji su bili za centralizovanje federacije, među kojima i Miloševića, jer bez toga nije bilo moguće sprovesti ekonomske reforme.

„Kada pričamo o ustavnim promenama, mislimo i na to, ne samo na nacionalno pitanje – prevlast nacionalnih tema počinje tek u februaru i martu 1989. godine.”

Kada je nacionalno pitanje postajalo sve važnije, to se posebno osetilo Kosovu, zbog težnji Albanaca za sopstvenom republikom, ali i sve nezadovoljnijim kosovskim Srbima.

Milošević je prethodno upravo na pitanju Kosova počeo da stiče popularnost i kosovski Srbi postali su najvažniji deo njegovih pristalica.

„Narod je bio oduševljen”, kaže kratko za BBC na srpskom Momčilo Trajković, potpredsednik Vlade Srbije sa početka devedesetih, zadužen za politiku Srbije na Kosovu.

Međutim, Vladisavljević ističe da nisu samo kosovski Srbi organizovali proteste.

„Između septembra 1988. i marta 1989. veliki broj građana uključio se u politički život vaninstitucionalnim putem, što se retko događa u autoritarnim režimima”, piše Vladisavljević u knjizi „Antibirokratska revolucija”.

Protestovali su i radnici koji su tražili veće plate i odgovornost dugogodišnjih funkcionera, nazivajući ih „foteljašima” i „crvenom buržoazijom”.

Milošević je to nazivao „Antibirokratskom revolucijom”.

„Ma kakva revolucija, ti mitinzi su bili cirkusijada, bruka”, izričit je Marelj.

On sve to vidi planom da se „spašavaju socijalizam, koji je bio istrošen, i socijalistička Jugoslavija, zemlja koja je već bila u fazi razdruživanja”.

I tu je ponovo u centru pažnje komplikovanost političkog sistema SFRJ.

„Prema Ustavu SFRJ, svaka republika je mogla da se izdvoji iz Jugoslavije, a njeno cepanje mogla da je da brani samo Jugoslovenska narodna armija”, priča Marelj.

„Ali da bi to radila, morala je da ima većinu u Predsedništvu, koje komanduje vojskom.”

Problem Beograda, dodaje, bio je kako da se obezbedi podrška Kosova i Vojvodine, koji bi trebalo da „prenesu pravo na Srbiju da se u Predsedništvu pojavi sa tri glasa”.

„I zato su se pravili mitinzi! A koji je konflikt za to najpogodniji? Kosovski konflikt.

„A ko je bio prvi na udaru? Svi u Vojvodini koji su branili autonomiju.

„Tako je krenula ta mitingaška priča.”

Živan Marelj
Potpis ispod fotografije,Živan Marelj

Mitinzi i uloga državne bezbednosti

Prvi protest u Vojvodini održan je 9. jula u Novom Sadu.

Održali su ga Srbi sa Kosova, koji su prethodnih godina razvili neku vrstu neformalnog pokreta, iako mnogima od njih nije bilo jasno zbog čega su išli čak do Novog Sada.

„Tražili su pre svega od republičkih i saveznih organa, dakle u Beogradu, da učine nešto da im se popravi situacija na Kosovu”, navodi Vladisavljević.

„Međutim, ključni otpor ustavnim promenama u Srbiji, a koje bi ojačale snagu republičkih organa, dolazio je iz Vojvodine, smatrali su – zato su tamo išli.”

On dodaje da je demonstrantima tog dana podršku pružio i veliki broj Srba iz Novog Sada.

„Tim protestom počinje oštar javni sukob republičkog (Miloševića) i pokrajinskog rukovodstva, čega je bilo i ranije, ali tada sve izlazi na videlo.”

Skupovi su ubrzo počeli širom Srbije, a mediji su sve pratili i prenosili.

„Novine su za dva ili tri puta uvećavale broj ljudi na skupovima, svakog dana su naslovi postajali sve veći, a poruke eksplozivnije”, piše Litl u knjizi „Smrt Jugoslavije”.

„Milošević je jahao na talasu nacionalizma koji se širio Srbijom”, dodaje.

Slobodan Milošević u Hagu
Potpis ispod fotografije,Slobodan Milošević u Hagu

Marelj tu tvrdi da su mitingom „dirigovale tajne službe vojske i policije”.

„To odgovorno tvrdim, bilo je očigledno da je sve režirano”, ističe.

„Agenti službe bezbednosti uglavnom su pisali govore ljudima na tim mitinzima.”

U praksi, dodaje, cilj protesta bio je srušiti partijsko rukovodstvo u Vojvodini, a potom u Skupštini Vojvodine obezbediti delegate iz svih opština koji će glasati da se pokrajina odrekne autonomije u korist Srbije.

„Ni sa jednom političkom institucijom pre organizovanja mitinga nisam imao kontakte, niti me je iko od političkih figura iz Beograda zvao da nešto traži”, odgovara Pankov.

„Odgovorno vam to tvrdim.”

Tek je, kako kaže, kada je sve završeno, prvi put čuo za Jovicu Stanišića, nekadašnjeg prvog čoveka Službe državne bezbednosti, koji je takođe iz Bačke Palanke.

Stanišić, blizak saradnik Miloševića, osuđen je u junu pred Haškim tribunalom na 15 godina zatvora zbog zločina nad nesrbima tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Iz Bačke Palanke bio je i Mihalj Kertes, kasnije direktor Uprave carina i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, a takođe Miloševićev bliski saradnik.

Fotograf Dragoljub Zamurović na jednom od vojvođanskih mitinga pred Jogurt revoluciju bio je na bini u trenutku kada se Kertes obraćao okupljenima.

„Slikam ja odozgo masu, Bracika (Mihalj Kertes) priča, jedan čovek mu prilazi iza leđa i govori ‘reci da si Mađar, da se ne bojiš Srba, ako se ti ne bojiš, zašto bi se drugi bojali’.

„I on odmah ‘evo ja kao Mađar se ne bojim…”.

Zamurović se seća i parola sa likovima Miloševića i drugih zvaničnika Saveza komunista Srbije, ali urađenih kao da su karikature, što se Miloševiću nije svidelo.

„Iz kabineta je potom stigla poruka da se to više ne pojavljuje i nisam ih viđao.

„To je bilo dosta organizovano… Nisu to ljudi sami donosili, dobijali su te parole.”

O ulozi službi bezbednosti u knjizi „Smrt Jugoslavije” piše i Alan Litl.

One su pomogle da se „ljudi iz fabrika i drugih radnih mesta pridruže protestima”, navodi.

Momčilo Trajković kaže da 1988. godine, iako je Srbin sa Kosova, nije učestvovao na skupovima u pokrajinama i centralnoj Srbiji, već da je sve „gledao sa strane”.

„Nije mi se svideo način na koji je sve rađeno, iako sam bio pristalica da nešto mora da se promeni”, navodi kratko.

Iako kaže da je „narod tada manipulisan”, smatra da pokret „izvorno nije imao veze sa službom”, ali da je „kasnije to zloupotrebljeno”.

Jogurt revolucija

Pritiskom i jogurtom protiv vlasti

Protesti se tokom avgusta nastavljaju širom Srbije, a već u septembru to „postaje masovna mobilizacija”, navodi Vladisavljević.

Na parolama su bili natpisi „Verujemo u Savez komunista Srbije”, „Dole Ustav iz 1974. godine”, „Mir”, „Kosovo je Srbija”, „Vojvodina je Srbija”, „Zajedno smo jači”.

Kao značajan trenutak, Vladisavljević ističe i to što je partijsko i državno rukovodstvo Srbije u septembru zvanično legitimisalo proteste i njihove zahteve.

Izjavljivali su da su mitinzi nisu suprotni „nasleđu revolucije i jugoslovenskog puta u socijalizam” i da „komunisti ne treba da se ogluše o volju radničke klase”.

Milošević je tada izjavio da će „volja naroda usmeravati rukovodstvo Srbije”.

Širu mobilizaciju nije bilo moguće zaustaviti bez primene sile, a retko koji funkcioneri su bili spremni da javno zatraže to, piše Vladisavljević.

Boško Krunić, jedan od lidera pokrajinske vlasti Vojvodine, pokušao je da odbrani autonomiju „svaljujući krivicu na Kosovo”, piše Litl.

„Svi znamo da je najozbiljniji politički problem Jugoslavije odlazak Srba i Crnogoraca sa Kosova… U isto vreme, primorani smo da odgovaramo na neosnovane optužbe.

„Mi u Vojvodini nikada nismo želeli da budemo republika. Zbog čega, kome i koliko dugo treba to da ponavljamo”, naveo je Krunić na skupu u jednom sremskom selu.

Sve je kulminiralo početkom oktobra, velikim mitingom u Novom Sadu.

„Miting smo održali nekoliko dana ranije, 2. oktobra, kada smo udarni govornici bili Kertes i ja, znajući da će to izazvati političku reakciju pokrajinskog rukovodstva”, priseća se danas 77-godišnji Pankov.

„Oni su tražili našu odgovornost, ali dolazimo na posao par dana kasnije i zovu me ljudi, kažu čuli smo da hoće da vas smene, dolazimo da vam pružimo podršku.

„Nekoliko hiljada ljudi je bilo ispred komiteta i donosi se odluka da se ide za Novi Sad, da mi tražimo njihovu odgovornost.”

I kolona iz Bačke Palanke krenula je ka Novom Sadu.

U gradu, priseća se Zemurović, demonstranti su iz više pravaca i gradova išli ka centru, tražeći ostavke pokrajinskih funkcionera.

Marelj je u tom trenutku u pokrajinskoj skupštini.

„Nekoliko stotina autobusa je došlo iz cele Srbije, zgrada je bila potpuno okružena, policija je branila objekat.

„Hteli su iz opština i mene da smene kao ‘autonomaša’, ali glavni udar je bio na partijsko rukovodstvo Vojvodine, jer da bi srušili Vojvodinu prvo su morali srušiti partiju.”

Živan Berisavljević, tada jedan od pokrajinskih lidera, o tome je pričao u intervjuu Adamu Leboru, autoru Miloševićeve biografije.

Kaže da je njegovoj supruzi uništena karijera, dobijali su pretnje smrću, a protiv njega je u medijima „sistemski objavljen niz tekstova”, samo zato što je „odbio Miloševićevu ponudu da bude njegov čovek u Vojvodini”.

„Nismo mogli da se branimo – niko ne bi objavio naše odgovore, nijedan sudija ne bi prihvatio tužbu za klevetu, čak su se i ugledni advokati plašili da me brane.”

Berisavljević nije pristao na intervju za BBC na srpskom o „Jogurt revoluciji” u okviru teksta u kome bi bili drugi sagovornici.

Kako je vreme prolazilo, u centru Novog Sada je bilo sve više ljudi.

Zamurović je bio između policije i demonstranata i sve fotografisao.

„Nije pre toga bilo takvih skupova, policija je bila prilično zbunjena”, priseća se.

„Jedni su bili za Miloševića, protiv ‘crvenih buržuja’, ali i oni su naši ljudi, tako da se sećam da neki policajci nisu znali šta da rade – da li da udaraju ove ili da ih puste.”

U jednom trenutku, jogurti su poleteli ka zgradi, praćeni i po kojom kamenicom.

Jogurt revolucija

„Bili smo na udaru da se izvrši linč”, priseća se Marelj.

Sve je, kako kaže, posmatrao u društvu Petra Palkovljevića Pinkija, tada ministra policije, inače brata narodnog heroja Boška Palkovljevića Pinkija.

„Njega obaveštavaju da policija više neće izdržati, moraju da upotrebe vodene topove.

„’Pero, šta da radimo’, pitam ga.

„’Možemo mi njih rasterati, ali onda će biti još gore’, kaže on.”

Više od 100 prozora je polomljeno, piše Lebor, dodajući da su se ljudi iz skupštine „sakrili u podrumu, strahujući da će masa da jurne u zgradu”.

Na pitanje da li se plašio, Marelj odgovara da nije.

„Bio sam zabrinut, ali uplašen nisam”, kaže kratko.

Milovan Šogorov, jedan od pokrajinskih lidera, očajnički je od Miloševića tražio pomoć.

„U redu, spasiću te, ali pod jednim uslovom – morate svi da podnesete ostavke”, rekao mu je Milošević, piše Litl.

„Ako podneseš ostavku, spasiću te.”

Ostavke i Srboslavija

Pokrajinski lideri na kraju podnose ostavke, kao i rukovodstva vojvođanskih opština.

„Neki ljudi u Vojvodini su se protivili tome, znali su da Milošević sve organizuje i da to nije razlog da budu smenjeni”, naveo je Krunić u intervjuu Leboru.

„Želeli su pravi sastanak, sa političkom debatom, ne da sve odluči masa na ulici.”

Na mesta smenjenih ljudi, ističe Marelj, dovedeni su poslušnici i svaka opština je u Skupštinu pokrajine poslala delegate koji će glasati za ukidanje autonomije.

Ta sednica zakazana održana je u februaru 1989. godine.

„Ja kažem ‘podneću ostavku, neću to potpisati’, tako da su svi osim mene glasali za to i predato je pravo Miloševiću da odlučuje o svemu.

„Nismo imali kud, mogli smo samo da posmatramo to… Bili smo žrtve razarajućeg orkana koji je tada napravljen”, navodi Marelj.

U dahu nastavlja.

„Neki kažu ‘što niste pružili otpor’. Kako? Čime? Ne bi ni došlo do rata, daleko bi efikasnije sve završili sa nama – pobili bi nas, niko zaplakao ne bi.

„I što je najgore, kada su naši ljudi podnosili ostavke, niko ih nije branio, čak je Reif Dizdarević tražio od nas da se pokorimo Miloševiću.”

Reif Dizdarević je tokom sedamdesetih i osamdesetih obavljao niz funkcija u SFRJ i SR Bosne i Hercegovine, a tokom 1988. i 1989. bio je predsednik Predsedništva SFRJ.

„Dakle, jugoslovensko državno partijsko rukovodstvo je žrtvovalo Vojvodinu da se zaustavi veliko državni nacionalizam Miloševićevog režima u Srbiji, što je umesto razdruživanja dovelo do ratnog razbijanja Jugoslavije”, smatra Marelj.

„Odgovornost za to snosi svo tadašnje rukovodstvo republika.”

Posle Antibirokratske revolucije, predsednik Saveza komunista Crne Gore postaje Momir Bulatović, od 1990. do 1998. godine predsednik Crne Gore i Miloševićev blizak saradnik.

Pokušaj smene vlasti na Kosovu prošao je dosta burnije – uz velike proteste Albanaca i hapšenja kosovskih zvaničnika – ali je 1989. i autonomija Kosova ukinuta.

Novim Ustavom Srbije iz 1990. godine te odluke su potvrđene, ali Vladisavljević ipak smatra da je „značaj oktobarskih demonstracija u Novom Sadu za ustavne promene često preuveličan”.

Milan Kučan, bivši lider Saveza komunista Slovenije i kasnije njen prvi predsednik posle nezavisnosti, Miloševićevo preuzimanje glasova Vojvodine i Kosova u Predsedništvu SFRJ kasnije je nazvao „pretvaranjem Jugoslavije u Srboslaviju”.

Nijedna odluka na saveznom nivou nije mogla biti doneta bez saglasnosti Srbije, čemu se Slovenija posebno protivila i prva najavila napuštanje Jugoslavije.

Posle nje to je učinila i Hrvatska, kada na prostoru SFRJ počinje rat, koji se ubrzo širi na multinacionalnu Bosnu i Hercegovinu, gde dobija najstrašnije zamahe.

„Veliko je pitanje bilo šta bi se desilo da je Srbija ostala ustavno neuređena država, sa dve jake pokrajine – Kosovom i Vojvodinom.

„Politički bi ušla u vrlo nestabilno političku situaciju što se tiče Vojvodine, a pitanje je i kako bi ostali politički procesi tekli u bivšoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji”, pita se Radovan Pankov.

Bivši poslanik Socijalističke partije Srbije i ministar dijaspore u Vladi Srbije od 1994. do 1998. to doba naziva „interesantnim vremenom”.

Novi Sad

Dvadeset godina kasnije

Momčilo Trajković, nekadašnji politički lider Srba sa Kosova

Bio sam gost na 20 godina „Jogurt revolucije” u Novom Sadu, na velikom skupu koji je tada organizovao Nenad Čanak (bivši lider Lige socijaldemokrata Vojvodine).

Dolazim ja u Srpsko narodno pozorište, sedam, kad oko mene samo autonomaši, do mene bio Boško Krunić.

Počne skup nekim filmom, izlaze govornici, jedan, drugi, treći i u jednom trenutku kažu ‘molim vas, da ne pričamo samo mi, među nama je i gospodin Moma Trajković, koji je bio na suprotnoj strani’.

I ja se podignem. Nekoliko zvižduka je bilo, nikada ih neću zaboraviti.

Ustane Čanak sa onim njegovim štapom, okrene se – mir, nema zvižduka.

Izađem na binu i kažem „kakva je to vlast ako su je kosovski Srbi srušili jogurtom”.

I objasnim moje stavove, da nije tačno da su kosovski Srbi doveli Miloševića na vlast, već ga je doveo kosovski problem.

A doveli smo ga svi mi.

Nas Srba na Kosovu je bilo 200.000, a dobio je tri miliona glasova.

izvor: https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-66615110

SLOBODNA VOJVODINA

LSV VOJVOĐANI: Zabraniti sraman skup koji veliča zločin u Srebrenici

Ubeđeni smo da svi Novosađani, Vojvođani i sve građanke i građani Srbije, duboko žale što je na časnu i svetlu istoriju naših naroda i države bačena mrlja kada je u Srebrenici počinjen genocid

Published

on

By

Nažalost, pojedinci koji očigledno imaju veze sa ovom vlašću pokušavaju da nas ubede da treba da se odreknemo svih vrednosti i načela naših predaka i da prihvatimo čin mržnje kao opravdan vid borbe, da negirajući činjenice živimo sa njima u njihovoj ružičastoj stvarnosti u kojoj nema odgovornosti, empatije nego postoje samo lični interesi tih pojedinaca zbog kojih su oni spremni da manipulišu hiljadama mladih života, pa čak i da zloupotrebe zvanični grb antifašističkog i slobodarskog grada Novog Sada koji se nalazi na plakatu koji poziva na ovu fašističku “manifestaciju” virtuelne stvarnosti u kojoj se smrt hiljada nevinih ljudi smatra oslobođenjem, a svako ko ne pristaje na tu provokaciju naziva se izdajnikom.

Očekujemo da se Grad Novi Sad JAVNO ogradi, te da novosadska policija zabrani održavanje ove “manifestacije”, inače ćemo smatrati da ova vlast, sada i javno, stoji iza ove nepojamne provokacije.

Gradski odbor Lige socijaldemokrata Vojvodine VOJVOĐANI Novi Sad

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Bešlin: S druge strane Tita ne nalaze se Srbi, već fašisti

Istoričar Milivoj Bešlin izjavio je večeras, povodm 7. jula, Dana antifašističkog ustanka naroda Srbije iz 1941. godine, da se “s druge strane Tita ne nalaze Srbi, već fašizam”

Published

on

By

“Srbi su se većinski pod Titovom komandom borili protiv fašizma. Svako ko hoće da iseli Tita iz Kuće cveća u Beogradu ima ideju da se obračuna sa jugoslovenskim antifašizmom, pa samim tim i sa srpskim antifašizmom”, rekao je Bešlin.

Podsetio je da je Jugoslavija u Drugom svetskom ratu podnela milion žrtava, a da je iz njega izašla sa milion ljudi pod oružjem.

“Partizanski pokret je bio najuspešniji kontinentalni antifašistički pokret, ovenčan svetskom slavom, i to niko ne može osporiti”, kazao je Bešlin na tribini u Omladinskom centru CK 13 u Novom Sadu.

Dodao je da su jugoslovenski antifašisti, predvođeni Titom i Komunističkom partijom Jugoslavije, pokazali da je “mala organizovana grupa uvek dovoljna da povede veliku neorganizovanu grupu”.

“Antifašizam je samo onda antifašizam samo ako je borben i ako se svesno, borbeno i aktivno suprotstavlja fašizmu. Svaki pacifizam u vremenu kada fašizam besni zapravo radi u korist fašizma”, rekao je Bešlin.

Govoreći o četnicima u Drugom svetskom ratu, Bešlin je kazao da oni nisu bili antifašisti jer se nisu borili protiv fašista već protiv partizana, dakle borili su se protiv antifašista.

“Vrlo je jednostavno: da li se neko borio protiv fašizma ili ne. A četnici se nisu borili protiv fašizma. Partizani su bili jedini antifašisti u Jugoslaviji”, naveo je Bešlin.

Dodao je da nije sporno da su se četnici i partizani zajedno borili kada je stvorena Užička republika u jesen 1941. godine, ali je naveo da je već u leto 1941. godine četnički zapovednik Draža Mihailović slao prve emisare okupacionim nemačkim vlastima u Beogradu, sa ponudom za saradnju u borbi protiv partizana.

“Tokom oktobra je dogovoren susret Mihailovića sa predstavnicima nemačkog Trećeg Rajha, do kojeg je došlo 11. novembra u selu Divci. I kada čitate zapisnik tog razgovora, svaki neočetnik danas koji se kune u Dražu Mihailovića, ako je iole funkcionalno pismen, morao bi imati neki transfer blama s obzirom kako je Mihailović sramotno ponizno nastupao pred Nemcima”, naveo je Bešlin.

Objasnio je da su Nemci Mihailovića prvo ponizili tako što su mu na pregovore poslali “trećerazrednog emisara”, a potom su mu, na njegovo moljakanje da mu daju oružje, jasno rekli: “Gubi se!”

“Ali, Draža Mihailović je i pre tog sastanka, 31. oktobra 1941, izdao opštu naredbu da se na teritoriji Užičke republike izvrši napad na partizanske položaje”, naveo je Bešlin.

Odbacio je revizionističke argumente da se četnici nisu borili protiv fašističkih okupatora jer su navodno “čuvali biološku supstancu naroda”.

“Kako to čuvaš biološku supstancu kada si izdao naredbu da napadnu partizane koji su tada gotovo isključivo bili Srbi? Kako to čuvaš biološku supstancu kad naređuješ masovne pokolje tokom rata?“, upitao je Bešlin.

Dodao je da je Draža Mihailović dobio orden od francuskog vođe pokreta otpora Šarla de Gola, koji tada “nije znao šta se dešava ni u Francuskoj a kamoli u Jugoslaviji”.

Bešlin je objasnio da je sve vreme rata jedino britanski premijer Vinston Čerčil imao pune informacije o dešavanjima na jugoslovenskom frontu te je 1943. godine odustao od bilo kakve saradnje sa četnicima zbog njihove saradnje sa Nemcima i potpuno se okrenuo partizanima, u čiji štab je poslao čak i svoga sina Randolfa.

Dodao je da je američki predsednik Hari Truman odlikovao Dražu Mihailovića 1946. godine, kako bi se osvetio Titu za rušenje dva američka aviona iznad Jugoslavije, što je bilo poniženje za SAD.

“Dakle, to je kontekst: Trumanov orden za Mihailovića je u stvari osveta Titu. Ali, posle razlaza Tita sa Staljinom, odnosi sa SAD su normalizovani i Amerikanci više nikada taj orden nisu pominjali”, naveo je Bešlin.

Prema njegovim rečima, temeljni okvir svakog fašizma jeste totalitarna nacionalna država.

“Totalitarna država je država bez društva, u kojoj društvo ne može da pruža otpor. Bez ideologije nacionalizma, nema ni fašizma. Fašizam je nacionalizam koji je došao do svoje krajnje tačke”, rekao je Bešlin.

Ocenio je da su “klerikalizacija, nacionalizam, neofašizam” državni projekti danas u Srbiji, kao što su i navodno samoorganizovane ekstremno desničarske grupe u stvari pod kontrolom države.

Bešlin je rekao da ipak postoje i pozitivni primeri, kao što je izložba u produkciji Muzeja Jugoslavije o Đorđu Andrejeviću Kunu, i to u Galeriji SANU u Beogradu.

“Đorđe Andrejević Kun je bio antifašista, levičar, partizan. Ta izložba je jedna mala pobeda antifašizma”, ocenio je on.

Bešlin: Ono što danas predstavljaju kao svetosavlje nema veze sa Svetim Savom

Bešlin je rekao da ono što danas Srpska pravoslavna crkva predstavlja kao “svetosavlje” nema nikakve veze sa istorijskom ličnošću Svetog Save.

“Ono što oni danas predstavljaju kao Svetog Savu, to su Nikolaj Velimirović, to je srpski fašista iz Drugog svetskog rata Dimitrije Ljotić. A Sveti Sava je za svoje vreme bio progresivan”, rekao je Bešlin na tribini u Omladinskom centru CK 13 u Novom Sadu.

Dodao je da “ovi danas ljotićevsku i nikolajevsku ideologiju prodaju kao svetosavlje”.

(Autonomija)

izvor: https://autonomija.info/beslin-s-druge-strane-tita-ne-nalaze-se-srbi-vec-fasisti/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Protest u Bavaništu zbog prodaje i seče šume: „Meštanima znači život, 6.000 ljudi ostaće bez vode“

Meštani sela Bavanište protestuju jer žele da sačuvaju od prodaje šumu koja predstavlja odbranu od peska Deliblatske peščare i daje pijaću vodu, a tu žive i neke od zaštićenih vrsta – lipa, topola, i hrastova sarih više od 150 godina

Published

on

By

Jovan Jovanov iz udruženja Složni Pidikanci kažu da je šuma nekada bila državna, da je pripadala 1937. godine Opštini Bavanište, a potom prešla u privatnu svojinu.

„Potom je prešla 1972. godine u društvenu svojinu kao Kombinat Banat, pa prešla u svojinu privatnog preduzeća Lune Milovanović. Zatim je 1982. godine pod sumnjivim okolnostima prešla sa društvene svojine na ciglanu Desko, koja sada hoće da je proda“, navodi on.

Kako kaže, šuma se vodi kao društvena svojina, i Ustav naše države je ne prepoznaje za prodaju kao takvu.

„Očekujemo da pravobranilaštvo u Zrenjaninu odreaguje, da se obustavi licitacija prodaje zemljišta.

Šuma meštanima znači bukvalno život, kaže Marija Ćirikovački iz udruženja.

„U slučaju da je poseku, dve ulice bi ostajale bez krova svaki put kada duva košava. Nanosi peska bi bili minimalno dva centimetra godišnje, što bi zatrovalo oranice, bašte. Svi izvori pijaće vode su nam ispod korena ove šume. Ako se poseče, 6.000 stanovnika će ostati bez vode“, navela je naša sagovornica.

izvor: https://n1info.rs/vesti/protest-u-bavanistu-zbog-prodaje-sume-mestanima-znaci-zivot-6-000-ljudi-ostace-bez-vode/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Srbiji je mesto u Evropskoj uniji a ne u Vučićevim mitomanskim bajkama

Liga socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI zahteva od Vlade i predsednika republike Aleksandra Vučića da Srbija što pre primeni tri nove spoljnopolitičke odluke Saveta EU vezano za Ukrajinu i Severnu Koreju

Published

on

By

Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel izjavio je da se Srbija nije uskladila sa odlukom koju je Savet EU doneo 31. maja o restriktivnim merama protiv pojedinaca i entiteta iz Severne Koreje, te sa merama podrške teritorijalnom integritetu Ukrajine na Krimu i u Sevastopolju, i praktično je jedini kandidat za člana u Evropskoj uniji koji to nije uradio.

Nažalost, jasno je da Aleksandar Vučić i ova vlast nastavljaju sa udaljavanjem Srbije sa njenog evropskog puta i sa politikom podrške diktatorskim i autoritarnim režimima u svetu.

Srbiji je mesto u modernom svetu, a samim tim i u porodici evropskih naroda.

Režim Aleksandra Vučića to očito ne želi, nego je Srbiju zarobio u gustu mrežu mitomanije i lažne istorije.

Srbija mora napred. Modernizacija države i društva i prihvatanje evropskih standarda moraju postati temelj politike svih demokratskih snaga.

Samo to će dovesti do boljeg života građana Srbije i stvaranja moderne i ozbiljne države.

Aleksandar Olenik
član Predsedništva
Lige socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI

izvor: https://vojvodjani.rs/srbiji-je-mesto-u-evropskoj-uniji-a-ne-u-vucicevim-mitomanskim-bajkama/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

LSV: Nadležni da preispitaju Gujona i utvrde njegovu odgovornost

Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) – Vojvođani pozvala je nadležne organe da preispitaju rad Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, koju je do pre mesec dana vodio Arno Gujon i utvrde njegovu odgovornost

Published

on

By

Liga u soapštenju Gujona naziva „francuski ekstremni desničar sa našim pasošem“.

Kako LSV navodi, u kontroli koju je sprovela Državna revizorska institucija (DRI) ustanovljeno je da su u toku prošle godine, na konkursima Uprave koju je vodio Gujon, značajna sredstva iz budžeta „završavala na računima brojnih nevladinih organizacija, uključujući i desničarske grupe povezane sa njim“.

„Novac od Gujona su dobili i jastrebovi naprednjačke politike na Novosadskom univezitetu, koji su blokirali rad pojedinih fakulteta, nezadovoljni radom pojedinih predavača na njima. Iste te osobe organizovale su i naprednjačke kol centre u Novom Sadu u toku junskih izbora ove godine“, ističu iz LSV.

Uz te stranke dodaju da je Vlada, umesto da sama analizira izveštaj DRI, Gujona imenovala na novu funkciju – čelnika Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju, i na sednici Vlade u maju preusmerila 3,1 milion evra, namenjenih za kapitalne investicije, u pravcu te kancelarije.

„Sramota je da Srbija temelj svoje spoljne politike gradi na ovakav način, posebno što to radi uz pomoć čoveka koji je u Fracuskoj godinama važio za promotera ekstremno desnih političkih ideja“, navodi se u saopštenju.

Bivši direktor Uprave za saradnju s dijasporom Arno Gujon demantovao je navode LSV da je kontrola Državne revizorske institucije pokazala da su prošle godine, na konkursima uprave koju je vodio, značajna sredstva „završavala na računima brojnih nevladinih organizacija“, uključujući desničarske. Gujon je naglasio da je i DRI demantovala navode RSE.

Prema njegovim rečima, u Izveštaju o reviziji finansijskih izveštaja Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu za 2023. godinu tabelarno su navedeni podaci o 342 nosioca projekata, kojima su odobrena i preneta sredstva po sprovedenim konkursima, a ne postoje podaci iz kojih „proizlazi“ da se radi o „desničarskim organizacijama povezanim i sa partijom predsednika Srbije Aleksandra Vučića“.

Gujon je istakao da DRI u svom reagovanju zaključuje da se pogrešnim tumačenjem njenog izveštaja i netačnim navođenjem, čitaoci dovode u zabludu, čime se nanosi šteta ugledu ove važne i nezavisne institucije.

izvor: https://n1info.rs/vesti/lsv-nadlezni-da-preispitaju-gujona-i-utvrde-njegovu-odgovornost/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Mađarski pisci iz Vojvodine osudili zabranu festivala Kikinda short i Mirdita, dobar dan!

Mađarski pisci i književnici iz Vojvodine osudili su zabranu održavanja festivala Kikinda short u javnom prostoru Narodne biblioteke „Jovan Popović“ u Kikindi, i festivala „Mirdita, dobar dan“ u Beogradu, prenosi portal Autonomija

Published

on

By

Kako je u saopštenju navelo četrdesetak potpisnika, oni su na ovaj način izrazili podršku festivalima koji su, kako su naveli, brutalno napadnuti od strane gradonačelnika.

„Osuđujemo prekomernu reakciju vlasti protiv slobode duhovnog života i mišljenja. Kikinda short je među ostalim otvoren i na mađarsku kulturu, na festivalu od početka gostuju i mladi mađarski pisci“, dodaje se.

Dodaju da podržavaju svaku inicijativu sa ciljem produbljenja dijaloga, a osuđuju svako onemogućavanje dijaloga i saradnje, prenosi portal Autonomija.

Potpisnici:

Bakos Petra – Petra Bakoš
Balázs Attila – Atila Balaž

Bence Erika – Erika Bence
Bencsik Orsolya – Oršolja Benčik
Beszédes István – Ištvan Besedeš
Bicskei Gabriella – Gabrijela Bičkei

Bíró Tímea – Timea Biro
Celler Kiss Tamás – Tamaš Kiš Celer
Csányi Erzsébet – Eržebet Čanji
Fehér Miklós – Mikloš Feher

Fekete J. József – Jožef J. Fekete
Jódal Kálmán – Kalman Jodal
Jódal Rózsa – Roža Jodal
Kollár Árpád – Arpad Kolar

Kontra Ferenc – Ferenc Kontra
Kormányos Ákos – Akoš Kormanjoš
Ladányi István – Ištvan Ladanji
Ladik Katalin – Katalin Ladik

Mirnics Gyula – Ɖula Mirnič
Nagy Abonyi Árpád – Arpad Abonji Nađ
Oláh K. Tamás – Tamaš K. Olah
Orcsik Roland – Roland Orčik

Orovec Kriszta – Krista Orovec
Pataki Angéla – Angela Pataki
Pressburger Csaba – Čaba Presburger
Rajsli Emese – Emeše Rajšli

Sirbik Attila – Atila Širbik
Szabó Palócz Attila – Atila Paloc Sabo
Szerbhorváth György – Ɖerđ Serbhorvat
Szombathy Bálint – Balint Sombati

Szögi Csaba – Čaba Segi
Toldi Éva – Eva Toldi
Tolnai Ottó – Oto Tolnai
Tóbiás Krisztián – Kristian Tobijaš

Vasagyi Mária – Marija Vašađi
Virág Gábor – Gabor Virag

izvor: https://n1info.rs/kultura/madjarski-pisci-iz-vojvodine-osudili-zabranu-festivala-kikinda-short-i-mirdita-dobar-dan/

Continue Reading

Trending