Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

Jogurt revolucija: Ukidanje autonomije Vojvodine i Antibirokratska revolucija, 35 godina kasnije

Do velikog protesta u Novom Sadu došlo je 5. i 6. oktobra 1988, kada je zgrada pokrajinske vlade zasuta kamenicama i jogurtima – otud i kovanica „Jogurt revolucija” – kada dotadašnje vojvođansko rukovodstvo posle višemesečnih pritisaka podnosi ostavke.

Published

on

„Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela”, velikim crvenim slovima pisalo je te 1988. godine na duguljastom platnu usred mase okupljene u Titovom Vrbasu.

Odmah pored je i natpis „od Triglava do Tirane, zadaju nam teške rane”, veliki broj trobojki sa petokrakama, ali i fotografija Slobodana Miloševića uz reči: „Hoćemo ovakvog”.

Takve poruke tokom leta i jeseni 1988. godine, pre tačno tri i po decenije, često su se mogle videti širom Vojvodine, tada i dalje jedne od dve autonomne pokrajine u SFR Jugoslaviji.

„Taj napad na Vojvodinu bila je najprljavija politička priprema da se počne razbijanje Jugoslavije”, kaže Živan Marelj, tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine, za BBC na srpskom.

„Artiljerijska priprema oružanih sukoba napravljena je u Vojvodini”, dodaje.

Nekoliko meseci kasnije, autonomija pokrajine je ukinuta što „Vojvodina nije zaslužila”, smatra Marelj.

Ali Radovan Pankov, jedan od aktera „Jogurt revolucije” i nekadašnji funkcioner vojvođanske opštine Bačka Palanka, doživljava je kao „pozitivan trenutak”.

„Sačuvano je jedinstvo Srbije”, kaže Pankov, koji je posle „Jogurt revolucije” postavljen za pokrajinskog funkcionera.

„Takvo je raspoloženje bilo ljudi u Vojvodini, većina ljudi je bila za to”, dodaje.

„Jogurt revolucija” bila je samo prvi čin političkog talasa koja je tek počinjao.

Posle Vojvodine, do smene rukovodstva usled protesta došlo je i u Crnoj Gori, kao i na Kosovu, čija je autonomija takođe ukinuta, a što je izazvalo napetosti u bivšoj Jugoslaviji.

Sve to deo je „Antibirokratske revolucije” Slobodana Miloševića, na čijem talasu on stiče veliku popularnost, ubrzo postaje predsednik Srbije, a potom i Savezne Republike Jugoslavije, državne zajednice koje su činile Srbija i Crna Gora, jedine dve preostale jugoslovenske republike.

Miloševićevo interesovanje za proteste bilo je „donekle u vezi sa njegovom ličnošću”, jer se već neko vreme predstavljao kao „zaštitnik običnih ljudi”, navodi Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u knjizi „Antibirokratska revolucija”.

Međutim, on smatra je reč o „složenijem problemu” od „temeljno režirane srpske nacionalne mobilizacije” i „ključnog primera Miloševićevog populizma”, kako mnogi taj događaj nazivaju.

„Cela Antibirokratska revolucija izvire iz protesta industrijskih radnika sa jedne i Srba sa Kosova sa druge strane.

„Rušenje Jugoslavije je nešto što dolazi kasnije i izvire iz niza drugih činilaca”, kaže on za BBC na srpskom.

Kada je stekao kontrolu u obe pokrajine i Crnoj Gori, piše novinar Alan Litl u knjizi „Smrt Jugoslavije”, Milošević je među Srbima uveliko imao „gotovo božanski status”.

„Odjednom je bio svuda, njegove fotografije ili portreti visili bi u izlozima prodavnica, u kamionima, kancelarijama… Bilo je nemoguće šetati Beogradom bez stalnih susreta sa Miloševićevim samouverenim pogledom.

„Titova slika je polako nestajala.”

Jogurt revolucija

Burne osamdesete

Tokom osamdesetih, ionako komplikovana politička situacija u SFR Jugoslaviji postajala je sve složenija.

Doživotni predsednik Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. godine, kada punu ulogu u rukovođenju zemljom preuzima Predsedništvo SFRJ.

Sastojalo se od osam predstavnika federalnih jedinica Jugoslavije – šest republika i dve pokrajine, Kosova i Vojvodine – koje su po Ustavu iz 1974. imale široka ovlašćenja.

Zbog dve autonomne pokrajine na njenoj teritoriji, posebno je bila nezadovoljna Srbija, pa sredinom osamdesetih sve glasnije traži ustavne promene.

Međutim, Marelj tezu o nepravnopravnosti Srbije naziva „političkom prevarom”.

Kaže da su pokrajine bile „samostalne samo u ekonomskom subjektivitetu, ali nisu imale pravo na teritoriju i neke klasične državne funkcije, što je bilo uredu”.

„Ta je autonomija bila izvanredna, što se tiče mog shvatanja.”

Oko načina bavljenja tim pitanjem dolazi do sukoba i unutar srpskog rukovodstva.

Jedan od ključnih momenata desio se u septembru 1987. godine na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je značajno odredila dalja dešavanja u Jugoslaviji.

Pobedu na toj sednici odnela je struja predvođena Miloševićem, čiji uspon tada počinje.

Jogurt revolucija

Jugoslaviju u tom trenutku more i ekonomski problemi.

Vladisavljević ističe da je ustavne promene osamdesetih tražio i Međunarodni monetarni fond, finansijska organizacija koja državama nudi sredstva.

„Zato su oni podržavali sve koji su bili za centralizovanje federacije, među kojima i Miloševića, jer bez toga nije bilo moguće sprovesti ekonomske reforme.

„Kada pričamo o ustavnim promenama, mislimo i na to, ne samo na nacionalno pitanje – prevlast nacionalnih tema počinje tek u februaru i martu 1989. godine.”

Kada je nacionalno pitanje postajalo sve važnije, to se posebno osetilo Kosovu, zbog težnji Albanaca za sopstvenom republikom, ali i sve nezadovoljnijim kosovskim Srbima.

Milošević je prethodno upravo na pitanju Kosova počeo da stiče popularnost i kosovski Srbi postali su najvažniji deo njegovih pristalica.

„Narod je bio oduševljen”, kaže kratko za BBC na srpskom Momčilo Trajković, potpredsednik Vlade Srbije sa početka devedesetih, zadužen za politiku Srbije na Kosovu.

Međutim, Vladisavljević ističe da nisu samo kosovski Srbi organizovali proteste.

„Između septembra 1988. i marta 1989. veliki broj građana uključio se u politički život vaninstitucionalnim putem, što se retko događa u autoritarnim režimima”, piše Vladisavljević u knjizi „Antibirokratska revolucija”.

Protestovali su i radnici koji su tražili veće plate i odgovornost dugogodišnjih funkcionera, nazivajući ih „foteljašima” i „crvenom buržoazijom”.

Milošević je to nazivao „Antibirokratskom revolucijom”.

„Ma kakva revolucija, ti mitinzi su bili cirkusijada, bruka”, izričit je Marelj.

On sve to vidi planom da se „spašavaju socijalizam, koji je bio istrošen, i socijalistička Jugoslavija, zemlja koja je već bila u fazi razdruživanja”.

I tu je ponovo u centru pažnje komplikovanost političkog sistema SFRJ.

„Prema Ustavu SFRJ, svaka republika je mogla da se izdvoji iz Jugoslavije, a njeno cepanje mogla da je da brani samo Jugoslovenska narodna armija”, priča Marelj.

„Ali da bi to radila, morala je da ima većinu u Predsedništvu, koje komanduje vojskom.”

Problem Beograda, dodaje, bio je kako da se obezbedi podrška Kosova i Vojvodine, koji bi trebalo da „prenesu pravo na Srbiju da se u Predsedništvu pojavi sa tri glasa”.

„I zato su se pravili mitinzi! A koji je konflikt za to najpogodniji? Kosovski konflikt.

„A ko je bio prvi na udaru? Svi u Vojvodini koji su branili autonomiju.

„Tako je krenula ta mitingaška priča.”

Živan Marelj
Potpis ispod fotografije,Živan Marelj

Mitinzi i uloga državne bezbednosti

Prvi protest u Vojvodini održan je 9. jula u Novom Sadu.

Održali su ga Srbi sa Kosova, koji su prethodnih godina razvili neku vrstu neformalnog pokreta, iako mnogima od njih nije bilo jasno zbog čega su išli čak do Novog Sada.

„Tražili su pre svega od republičkih i saveznih organa, dakle u Beogradu, da učine nešto da im se popravi situacija na Kosovu”, navodi Vladisavljević.

„Međutim, ključni otpor ustavnim promenama u Srbiji, a koje bi ojačale snagu republičkih organa, dolazio je iz Vojvodine, smatrali su – zato su tamo išli.”

On dodaje da je demonstrantima tog dana podršku pružio i veliki broj Srba iz Novog Sada.

„Tim protestom počinje oštar javni sukob republičkog (Miloševića) i pokrajinskog rukovodstva, čega je bilo i ranije, ali tada sve izlazi na videlo.”

Skupovi su ubrzo počeli širom Srbije, a mediji su sve pratili i prenosili.

„Novine su za dva ili tri puta uvećavale broj ljudi na skupovima, svakog dana su naslovi postajali sve veći, a poruke eksplozivnije”, piše Litl u knjizi „Smrt Jugoslavije”.

„Milošević je jahao na talasu nacionalizma koji se širio Srbijom”, dodaje.

Slobodan Milošević u Hagu
Potpis ispod fotografije,Slobodan Milošević u Hagu

Marelj tu tvrdi da su mitingom „dirigovale tajne službe vojske i policije”.

„To odgovorno tvrdim, bilo je očigledno da je sve režirano”, ističe.

„Agenti službe bezbednosti uglavnom su pisali govore ljudima na tim mitinzima.”

U praksi, dodaje, cilj protesta bio je srušiti partijsko rukovodstvo u Vojvodini, a potom u Skupštini Vojvodine obezbediti delegate iz svih opština koji će glasati da se pokrajina odrekne autonomije u korist Srbije.

„Ni sa jednom političkom institucijom pre organizovanja mitinga nisam imao kontakte, niti me je iko od političkih figura iz Beograda zvao da nešto traži”, odgovara Pankov.

„Odgovorno vam to tvrdim.”

Tek je, kako kaže, kada je sve završeno, prvi put čuo za Jovicu Stanišića, nekadašnjeg prvog čoveka Službe državne bezbednosti, koji je takođe iz Bačke Palanke.

Stanišić, blizak saradnik Miloševića, osuđen je u junu pred Haškim tribunalom na 15 godina zatvora zbog zločina nad nesrbima tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Iz Bačke Palanke bio je i Mihalj Kertes, kasnije direktor Uprave carina i jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, a takođe Miloševićev bliski saradnik.

Fotograf Dragoljub Zamurović na jednom od vojvođanskih mitinga pred Jogurt revoluciju bio je na bini u trenutku kada se Kertes obraćao okupljenima.

„Slikam ja odozgo masu, Bracika (Mihalj Kertes) priča, jedan čovek mu prilazi iza leđa i govori ‘reci da si Mađar, da se ne bojiš Srba, ako se ti ne bojiš, zašto bi se drugi bojali’.

„I on odmah ‘evo ja kao Mađar se ne bojim…”.

Zamurović se seća i parola sa likovima Miloševića i drugih zvaničnika Saveza komunista Srbije, ali urađenih kao da su karikature, što se Miloševiću nije svidelo.

„Iz kabineta je potom stigla poruka da se to više ne pojavljuje i nisam ih viđao.

„To je bilo dosta organizovano… Nisu to ljudi sami donosili, dobijali su te parole.”

O ulozi službi bezbednosti u knjizi „Smrt Jugoslavije” piše i Alan Litl.

One su pomogle da se „ljudi iz fabrika i drugih radnih mesta pridruže protestima”, navodi.

Momčilo Trajković kaže da 1988. godine, iako je Srbin sa Kosova, nije učestvovao na skupovima u pokrajinama i centralnoj Srbiji, već da je sve „gledao sa strane”.

„Nije mi se svideo način na koji je sve rađeno, iako sam bio pristalica da nešto mora da se promeni”, navodi kratko.

Iako kaže da je „narod tada manipulisan”, smatra da pokret „izvorno nije imao veze sa službom”, ali da je „kasnije to zloupotrebljeno”.

Jogurt revolucija

Pritiskom i jogurtom protiv vlasti

Protesti se tokom avgusta nastavljaju širom Srbije, a već u septembru to „postaje masovna mobilizacija”, navodi Vladisavljević.

Na parolama su bili natpisi „Verujemo u Savez komunista Srbije”, „Dole Ustav iz 1974. godine”, „Mir”, „Kosovo je Srbija”, „Vojvodina je Srbija”, „Zajedno smo jači”.

Kao značajan trenutak, Vladisavljević ističe i to što je partijsko i državno rukovodstvo Srbije u septembru zvanično legitimisalo proteste i njihove zahteve.

Izjavljivali su da su mitinzi nisu suprotni „nasleđu revolucije i jugoslovenskog puta u socijalizam” i da „komunisti ne treba da se ogluše o volju radničke klase”.

Milošević je tada izjavio da će „volja naroda usmeravati rukovodstvo Srbije”.

Širu mobilizaciju nije bilo moguće zaustaviti bez primene sile, a retko koji funkcioneri su bili spremni da javno zatraže to, piše Vladisavljević.

Boško Krunić, jedan od lidera pokrajinske vlasti Vojvodine, pokušao je da odbrani autonomiju „svaljujući krivicu na Kosovo”, piše Litl.

„Svi znamo da je najozbiljniji politički problem Jugoslavije odlazak Srba i Crnogoraca sa Kosova… U isto vreme, primorani smo da odgovaramo na neosnovane optužbe.

„Mi u Vojvodini nikada nismo želeli da budemo republika. Zbog čega, kome i koliko dugo treba to da ponavljamo”, naveo je Krunić na skupu u jednom sremskom selu.

Sve je kulminiralo početkom oktobra, velikim mitingom u Novom Sadu.

„Miting smo održali nekoliko dana ranije, 2. oktobra, kada smo udarni govornici bili Kertes i ja, znajući da će to izazvati političku reakciju pokrajinskog rukovodstva”, priseća se danas 77-godišnji Pankov.

„Oni su tražili našu odgovornost, ali dolazimo na posao par dana kasnije i zovu me ljudi, kažu čuli smo da hoće da vas smene, dolazimo da vam pružimo podršku.

„Nekoliko hiljada ljudi je bilo ispred komiteta i donosi se odluka da se ide za Novi Sad, da mi tražimo njihovu odgovornost.”

I kolona iz Bačke Palanke krenula je ka Novom Sadu.

U gradu, priseća se Zemurović, demonstranti su iz više pravaca i gradova išli ka centru, tražeći ostavke pokrajinskih funkcionera.

Marelj je u tom trenutku u pokrajinskoj skupštini.

„Nekoliko stotina autobusa je došlo iz cele Srbije, zgrada je bila potpuno okružena, policija je branila objekat.

„Hteli su iz opština i mene da smene kao ‘autonomaša’, ali glavni udar je bio na partijsko rukovodstvo Vojvodine, jer da bi srušili Vojvodinu prvo su morali srušiti partiju.”

Živan Berisavljević, tada jedan od pokrajinskih lidera, o tome je pričao u intervjuu Adamu Leboru, autoru Miloševićeve biografije.

Kaže da je njegovoj supruzi uništena karijera, dobijali su pretnje smrću, a protiv njega je u medijima „sistemski objavljen niz tekstova”, samo zato što je „odbio Miloševićevu ponudu da bude njegov čovek u Vojvodini”.

„Nismo mogli da se branimo – niko ne bi objavio naše odgovore, nijedan sudija ne bi prihvatio tužbu za klevetu, čak su se i ugledni advokati plašili da me brane.”

Berisavljević nije pristao na intervju za BBC na srpskom o „Jogurt revoluciji” u okviru teksta u kome bi bili drugi sagovornici.

Kako je vreme prolazilo, u centru Novog Sada je bilo sve više ljudi.

Zamurović je bio između policije i demonstranata i sve fotografisao.

„Nije pre toga bilo takvih skupova, policija je bila prilično zbunjena”, priseća se.

„Jedni su bili za Miloševića, protiv ‘crvenih buržuja’, ali i oni su naši ljudi, tako da se sećam da neki policajci nisu znali šta da rade – da li da udaraju ove ili da ih puste.”

U jednom trenutku, jogurti su poleteli ka zgradi, praćeni i po kojom kamenicom.

Jogurt revolucija

„Bili smo na udaru da se izvrši linč”, priseća se Marelj.

Sve je, kako kaže, posmatrao u društvu Petra Palkovljevića Pinkija, tada ministra policije, inače brata narodnog heroja Boška Palkovljevića Pinkija.

„Njega obaveštavaju da policija više neće izdržati, moraju da upotrebe vodene topove.

„’Pero, šta da radimo’, pitam ga.

„’Možemo mi njih rasterati, ali onda će biti još gore’, kaže on.”

Više od 100 prozora je polomljeno, piše Lebor, dodajući da su se ljudi iz skupštine „sakrili u podrumu, strahujući da će masa da jurne u zgradu”.

Na pitanje da li se plašio, Marelj odgovara da nije.

„Bio sam zabrinut, ali uplašen nisam”, kaže kratko.

Milovan Šogorov, jedan od pokrajinskih lidera, očajnički je od Miloševića tražio pomoć.

„U redu, spasiću te, ali pod jednim uslovom – morate svi da podnesete ostavke”, rekao mu je Milošević, piše Litl.

„Ako podneseš ostavku, spasiću te.”

Ostavke i Srboslavija

Pokrajinski lideri na kraju podnose ostavke, kao i rukovodstva vojvođanskih opština.

„Neki ljudi u Vojvodini su se protivili tome, znali su da Milošević sve organizuje i da to nije razlog da budu smenjeni”, naveo je Krunić u intervjuu Leboru.

„Želeli su pravi sastanak, sa političkom debatom, ne da sve odluči masa na ulici.”

Na mesta smenjenih ljudi, ističe Marelj, dovedeni su poslušnici i svaka opština je u Skupštinu pokrajine poslala delegate koji će glasati za ukidanje autonomije.

Ta sednica zakazana održana je u februaru 1989. godine.

„Ja kažem ‘podneću ostavku, neću to potpisati’, tako da su svi osim mene glasali za to i predato je pravo Miloševiću da odlučuje o svemu.

„Nismo imali kud, mogli smo samo da posmatramo to… Bili smo žrtve razarajućeg orkana koji je tada napravljen”, navodi Marelj.

U dahu nastavlja.

„Neki kažu ‘što niste pružili otpor’. Kako? Čime? Ne bi ni došlo do rata, daleko bi efikasnije sve završili sa nama – pobili bi nas, niko zaplakao ne bi.

„I što je najgore, kada su naši ljudi podnosili ostavke, niko ih nije branio, čak je Reif Dizdarević tražio od nas da se pokorimo Miloševiću.”

Reif Dizdarević je tokom sedamdesetih i osamdesetih obavljao niz funkcija u SFRJ i SR Bosne i Hercegovine, a tokom 1988. i 1989. bio je predsednik Predsedništva SFRJ.

„Dakle, jugoslovensko državno partijsko rukovodstvo je žrtvovalo Vojvodinu da se zaustavi veliko državni nacionalizam Miloševićevog režima u Srbiji, što je umesto razdruživanja dovelo do ratnog razbijanja Jugoslavije”, smatra Marelj.

„Odgovornost za to snosi svo tadašnje rukovodstvo republika.”

Posle Antibirokratske revolucije, predsednik Saveza komunista Crne Gore postaje Momir Bulatović, od 1990. do 1998. godine predsednik Crne Gore i Miloševićev blizak saradnik.

Pokušaj smene vlasti na Kosovu prošao je dosta burnije – uz velike proteste Albanaca i hapšenja kosovskih zvaničnika – ali je 1989. i autonomija Kosova ukinuta.

Novim Ustavom Srbije iz 1990. godine te odluke su potvrđene, ali Vladisavljević ipak smatra da je „značaj oktobarskih demonstracija u Novom Sadu za ustavne promene često preuveličan”.

Milan Kučan, bivši lider Saveza komunista Slovenije i kasnije njen prvi predsednik posle nezavisnosti, Miloševićevo preuzimanje glasova Vojvodine i Kosova u Predsedništvu SFRJ kasnije je nazvao „pretvaranjem Jugoslavije u Srboslaviju”.

Nijedna odluka na saveznom nivou nije mogla biti doneta bez saglasnosti Srbije, čemu se Slovenija posebno protivila i prva najavila napuštanje Jugoslavije.

Posle nje to je učinila i Hrvatska, kada na prostoru SFRJ počinje rat, koji se ubrzo širi na multinacionalnu Bosnu i Hercegovinu, gde dobija najstrašnije zamahe.

„Veliko je pitanje bilo šta bi se desilo da je Srbija ostala ustavno neuređena država, sa dve jake pokrajine – Kosovom i Vojvodinom.

„Politički bi ušla u vrlo nestabilno političku situaciju što se tiče Vojvodine, a pitanje je i kako bi ostali politički procesi tekli u bivšoj Jugoslaviji, posebno u Srbiji”, pita se Radovan Pankov.

Bivši poslanik Socijalističke partije Srbije i ministar dijaspore u Vladi Srbije od 1994. do 1998. to doba naziva „interesantnim vremenom”.

Novi Sad

Dvadeset godina kasnije

Momčilo Trajković, nekadašnji politički lider Srba sa Kosova

Bio sam gost na 20 godina „Jogurt revolucije” u Novom Sadu, na velikom skupu koji je tada organizovao Nenad Čanak (bivši lider Lige socijaldemokrata Vojvodine).

Dolazim ja u Srpsko narodno pozorište, sedam, kad oko mene samo autonomaši, do mene bio Boško Krunić.

Počne skup nekim filmom, izlaze govornici, jedan, drugi, treći i u jednom trenutku kažu ‘molim vas, da ne pričamo samo mi, među nama je i gospodin Moma Trajković, koji je bio na suprotnoj strani’.

I ja se podignem. Nekoliko zvižduka je bilo, nikada ih neću zaboraviti.

Ustane Čanak sa onim njegovim štapom, okrene se – mir, nema zvižduka.

Izađem na binu i kažem „kakva je to vlast ako su je kosovski Srbi srušili jogurtom”.

I objasnim moje stavove, da nije tačno da su kosovski Srbi doveli Miloševića na vlast, već ga je doveo kosovski problem.

A doveli smo ga svi mi.

Nas Srba na Kosovu je bilo 200.000, a dobio je tri miliona glasova.

izvor: https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-66615110

SLOBODNA VOJVODINA

Pretnje vaspitačicama vrtića u Temerinu zbog budalaština teoretičara zavere

Nakon što je teoretičar zavera Saša Borojević objavio video u kom je targetirao vrtić u Temerinu zbog projekta o rodnoj ravnopravnosti, ovoj ustanovi i zaposlenima stižu brojne uvrede i pretnje

Published

on

By

Kako se može videti na društvenim mrežama, u lokalnim Fejsbuk grupama, na nalogu Borojevića, pa i na zvaničnoj stranici vrtića Predškolske ustanove “Veljko Vlahović”, direktorki vrtića i vaspitačicama koje su učestvovale u programu upućivane su razne uvrede. Sve to nakon što su Borojević i takozvani Sindikat zaposlenih policije krenuli da se “bave” ovom temom.

Građani su direktorku nazivali “pe*eruša”, optuživali vrtić za širenje “bolesnih zapadnih ideja”, pisali im da će ići “doživotno u zatvor za skrnavljenje prirodne svesti nad malom decom”, a prećeno im je i “go*nenom motkom preko leđa”, prenosi portal 021.rs.

Jedan komentator je čak napisao i “sve pare koje ste dobili da potrošite na lečenje raka”. U više komentara aludiralo se i na to da se zna ko su direktorka “i ostali pa znate gde da ih tražite”.

Kako je sve počelo?

Saša Borojević je na svom Fejsbuk nalogu na kom ima 33.000 pratilaca objavio video u kom navodi da je iz Temerina dobio mejl u kom roditelj kaže da se u PU “Veljko Vlahović” u Temerinu sprovodi “Genderbest izgradnja rodne ravnopravnosti od samog početka”.

On je u istom snimku, bez dokaza o sadržaju projekta, rekao da se u okviru njega uče da “dečak može da ostane u drugom stanju, da devojčica može da se zaljubi u devojčicu, da svako može da ima dve mame i dvojicu tata”.

Nije stao na tome, pa je nastavio da objavljuje postove u kojima optužuje ovu predškolsku ustanovu. Takođe je podelio i video koji je PU objavila nakon višednevnog targetiranja u kom direktorka i vaspitačice poriču ove optužbe i pričaju o sadržaju projekta uz pitanja “sa kojim ciljem se sprovodi ovaj projekat i zašto roditelji nisu pitani za saglasnost”.

Saša Borojević
Saša Borojević

Kako je sam Borojević u prvom videu na ovu temu naveo, mejl sa obaveštenjem o ovom projektu dobio je od roditelja čije dete ne ide u taj vrtić i koji je samo gledao sajtove vrtića kako bi odlučio gde da upiše dete i onda je naišao na obaveštenje o ovom projektu, koje se nalazi na sajtu.

U jednoj temerinskoj grupi nekoliko roditelja je napisalo da je ova tema pomenuta na roditeljskom još prošle godine, kao i da sve stoji na sajtu.

“U svakom slučaju, niko decu ne uči da muškarac može da rađa. Moje dete to niko nije učio”, napisao je jedan tata.

Predškolska ustanova: Zlonamerne izjave dovele do širenja panike

U videu koji je vrtić objavio, direktorka ustanove Nataša Tomišić navodi da je Borojević izneo netačne i krivotvorene informacije.

“Zlonamerne, nesavesne i nepromišljene izjave na račun vaspitanja i obrazovanja dece u PU dovele su do širenja panike među roditeljima, građanstvom i širom javnošću. Javnost je dovedena u zabludu onog trenutka kada je pod pojmom rodne ravnopravnosti podrazumevano ono što ona nije. Moram da naglasim da će za svako širenje neistina u vezi sa realizacijom projekta PU biti prinuđena da preduzme sva raspoloživa pravna sredstva”, ističe Tomišić, prenosi 021.rs.

U videu je naglašeno da je projekat započet u martu 2022. godine i da je trajao do februara 2024. Ovo su neki komentatori odmah uzeli kao indikator da je projekat naglo prekinut kada je počela “hajka”, uprkos tome što je završna konferencija projekta održana još 7. novembra prošle godine, kako je i javno objavljeno na Fejsbuk stranici Predškolske ustanove.

Ono što su vaspitačice, koje su uz direktorku ustanove govorile u videu, istakle je da kroz projekat nisu sprovođene nikakve neobične aktivnosti, već da je deci samo data mogućnost da “samostalno biraju pribor, materijale, igračke i aktivnosti u skladu sa svojim sposobnostima i interesovanjima, isključivši predrasude i stereotipe”.

Vaspitačica Vesna Pejaković rekla je da su kroz ovaj projekat decu upoznavali sa “pravilnim načinom upotrebe digitalnih uređaja u obrazovne svrhe i samim tim ponovo pružali jednake mogućnosti svoj deci”.

Njena koleginica Edita Sakač navela je da je tokom sprovođenja projekta ova ustanova izradila priručnik za praćenje i procenu rodne ravnopravnosti predškolskim ustanovama.

“Tokom izrade priručnika uvažena su i mišljenja roditelja koji su učestvovali u istraživanju”, istakla je Sakač.

Zahvaljujući projektu, vrtić je opremljen i novim igračkama i didaktičkim sredstvima, kao i rekvizitima za sportske aktivnosti.

Opasna praksa prekopirana od američkih desničara

Konzervativne struje u Americi godinama na sličan način targetiraju škole, koledže i fakultete, što je dovodilo do ozbiljnog ugrožavanja bezbednosti i dece i zaposlenih. Primera radi, opskurni nalozi na društvenim mrežama koji se bave teorijama zavere objavili bi fotografiju učitelja ili nastavnika kog bi okarakterisali kao pripadnika LGBT+ zajednice, kao i obrazovnu ustanovu u kojoj radi. To bude sasvim dovoljno da ogroman broj pratilaca zatrpa i školu i privatne profile prosvetnih radnika pretnjama i uvredama, a dolazilo je i do fizičkih napada koji su imali teške posledice.

Borojević godinama širi teorije zavere i targetira manjinske grupe

U konspirativnom opusu Saše Borojevića veoma često se nalaze tvrdnje o nepostojanju klimatskih promena, dezinformacije o legalizaciji pedofilije u evropskim zemljama, anti-LGBT stavovi, antiglobalistički narativi, otpor „korona merama” i vakcinama, ali i zalaganje za veterinarski ivermektin kao vid lečenje obolelih od kovida, pisao je Istinomer u svojoj analizi.

U proleće 2019. Borojević je na televiziji pokazao sliku mladog Albanca koji rukama pokazuje simbol „dvoglavog orla”, tvrdeći da je to vlasnik pekare „Roma” u Borči. Iako će se ispostaviti da ova informacija nije bila tačna, u narednim danima je pravi vlasnik, Mona Đuraj, primao pretnje smrću, a pripadnici Levijatana su pekaru gađali svinjskim glavama, podseća Istinomer.

Jedna od zapaženijih teorija zavere koju je na našim prostorima, kao „čuvar porodičnih vrednosti”, popularizovao upravo Borojević — a nakon inicijative Fondacije „Tijana Jurić” o uvođenju Amber Alerta i u Srbiji — bila je neutemeljena tvrdnja da iza ovog mehanizma širokog obaveštavanja javnosti o nestaloj deci, stoje pedofili.

Borojević je tako početkom prošle godine dovodio u pitanje postojanje Amber alerta u našoj zemlji jer, kako navodi, iza „američkog softvera stoje Džon Podesta i porodica Klinton“.

Zgrozio javnost u jutarnjem programu

Borojević je pre nešto manje od mesec dana bio gost jutarnjeg programa na Prvoj televiziji i tom prilikom je zgrozio javnost svojim izjavama. Bivši direktor Beograd Prajda Marko Mihailović tada je napustio studio, a kasnije je izjavio da je ovo bio prvi put da je izašao iz emisije iako je tokom bavljenja aktivizmom imao prilike da se sretne sa raznim ljudima, ali nikada sa čovekom koji se na ovaj način služi neistinama.

(021.rs, Blic)

izvor: https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/367993/Pretnje-vaspitacicama-vrtica-u-Temerinu-zbog-budalastina-teoreticara-zavere.html

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Obradović: Zakone tumače tako da njima idu u korist i nastave svoju kriminalnu vladavinu

Kandidat za gradonačelnika Beograda koalicije “Srbija protiv nasilja” Vladimir Obradović izjavio je da je vlast Srpske napredne stranke (SNS) politički u Beogradu izgubila i da “evidentno nema većinu”, kao i da to sada predstavlja “izigravanje volje građana”

Published

on

By

Obradović je za list „Danas“ rekao da oni nemaju većinu, ali da žele da nastave da vladaju.

„Oni uvek sve propise i zakone tumače tako da njima ide u korist i da izigraju volju građana i nastave svoju kriminalnu vladavinu“, naveo je Obradović

Obradović je komentarišući naprednjačko tumačenje zakona rekao da bi Vlada trebalo da imenuje Privremeni organ na osnovu političke strukture raspuštenog parlamenta.

„Oni mogu to da tumače da ovaj novi parlament nije konstituisan, pa samim tim nije ni raspušten i onda da strukturu Privremenog organa usaglase sa strukturom koja je bila dosad, odnosno na osnovu izbora iz 2022. kada je bila i poslednja konstituisana skupština koja je raspuštena“, ocenio je Obradović.

izvor: https://n1info.rs/vesti/obradovic-zakone-tumace-tako-da-njima-idu-u-korist-i-nastave-svoju-kriminalnu-vladavinu/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Nedopustiv pritisak na prosvetne radnike

Liga socijaldemokrata Vojvodine-VOJVOĐANI poziva Ministarstvo prosvete da obezbede nesmetani rad prosvetnih radnika, kako onih u nastavi, tako onih koji učestvuju u kreiranju nastavnog sadržaja

Published

on

By

Poslednjih dana je na adresu više gimnazija u Srbiji stigao dopis izvesnog sindikata policije koji je postavio niz pitanja u vezi jedne od lektira namenjenih učenicima.
Sindikatu je zasmetao tobožnji lascivni jezik u knjizi.

Ovo nije prvi pritisak na prosvetu u pravcu mešanja u sadržaj nastavnog programa.

Setićemo se napada na Darvinovu teoriju, naučne zakone iz oblasti fizike i geografije, ali i druge teme iz oblasti istorije ili srpskog jezika.

I pored toga što prosvetni radnici često trpe neosnovane kritike od strane brojnih pojedinaca i ustanova, i pored toga što im država svakodnevno degradira struku, prosvetni radnici i dalje svoj posao rade odgovorno i na prvom mestu u najboljem interesu učenika.

Našu prosvetu treba modernizovati i osloboditi svih stega politike i konzervativnih ideologija. Obrazovni sistem se mora uskladiti sa vremenom u kom živimo, a to je XXI vek.

A policajcima u ovom navodnom sindikatu poručujemo da su verovatno očistili društvo od kriminala, pa imaju viška vremena da i oni zadaju udarac prosveti.

Miroslav Grujić
član Glavnog odbora
Lige socijaldemokrata Vojvodine-Vojvođani

izvor: https://vojvodjani.rs/nedopustiv-pritisak-na-prosvetne-radnike/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

„Moj život je u vašim rukama”: Ko je Andrej Gnjot, Belorus kom preti izručenje iz Srbije

Kada je beloruski reditelj i aktivista Andrej Gnjot 30. oktobra 2023. godine sleteo na beogradski aerodrom, nije ni slutio da će biti pritvoren i u riziku da bude izručen u Belorusiju, jedinu zemlju u Evropi gde se i dalje sprovodi smrtna kazna

Published

on

By

U rodnoj zemlji, ovaj 42-godišnjak je optužen da je utajio porez u iznosu od oko 300.000 evra, dok on tvrdi da je slučaj politički motivisan.

Gnjot je jedan od osnivača Slobodne asocijacije sportista Belorusije (SOS By – SOS baj), inicijative za smenu vlasti u Belorusiji, koja broji oko 2.000 članova.

„Pre dva dana, u ruskom zatvoru je stradao Aleksej Navaljni – ako budem izručen, biću eliminisan baš kao i on.

„Diktatorski režim u Belorusiji je do laktova u krvi – moj život je sada u vašim rukama”, rekao je Gnjot u prvom pojavljivanju u javnosti pred Apelacionim sudom u Beogradu, gde ga je policija sprovela u lisicama.

U prethodna četiri meseca, slučaj Andreja Gnjota odvijao se daleko od očiju javnosti.

Početkom januara 2024, Viši sud u Beogradu presudio je da treba da bude izručen zvaničnom Minsku, posle čega je Gnjotov advokatski tim uložio žalbu Apelacionom sudu i odlučio da javno progovori o slučaju.

„Beloruske vlasti rutinski pribegavaju taktici progona opozicionih političara i aktivista po optužbama u vezi sa finansijskim malverzacijama”, kaže Vadim Drozdov, advokat beloruskog porekla, koji predvodi međunarodni tim Gnjotovih branilaca, za BBC na srpskom.

„Nadamo se da će Apelacioni sud u Beogradu detaljno razmotriti slučaj i uvideti da je motivacija beloruskih organa politička, a ne ekonomska”, dodaje.

Zvanični Minsk surovo se obračunava sa političkim neistomišljenicima od spornih predsedničkih izbora 2020. godine, na kojima je zvanično pobedio Aleksandar Lukašenko.

Ko je Andrej Gnjot?

Po obrazovanju novinar, po profesiji reditelj televizijskih reklama i muzičkih spotova, a po političkim stavovima protivnik Lukašemkovog režima.

„Pred toga, ja sam verovatno prvi politički zatvorenik u Srbiji još od vremena socijalističke Jugoslavije”, rekao je Gnjot u završnoj reči na ročištu koje je pratilo nekoliko novinara i diplomata.

Već više od 100 dana, Gnjot je pritvoren u Okružnom zatvoru u Beogradu, a kako je rekao na ročištu, „zdravstveno stanje (mu) se pogoršava, a jezička barijera čini da se oseća veoma usamljenim”.

Uhapšen je nakon što je poslovno doputovao u Beograd sa Tajlanda, gde je živeo u emigraciji od 2021. godine, navodi se u dokumentaciji koju je Gnjotov advokatski tim dostavio BBC novinarima.

Kao i hiljade njegovih sunarodnika, napustio je Belorusiju zbog političke represije koja je usledila nakon spornih predsedničkih izbora 2020. godine.

People carrying historical white-red-white flags of Belarus take part in Belarusians' march through Warsaw, on the third anniversary of the 2020 presidential election which was followed by mass protests over alleged electoral fraud, in Warsaw, Poland, August 9, 2023.
Potpis ispod fotografije,Poljska je zemlja sa jednom od najvećih zajednica beloruske dijaspore u Evropi – u avgustu 2023, Belorusi su protestom na ulicama Varšave obeležili treću godišnjicu održavanja spornih izbora, na kojima je zvanično pobedio Lukašenko

Lukašenko, po mnogim analitičarima jedan od poslednjih diktatora u Evropi, tada je proglasio pobedu, što je rasplamsalo najmasovnije proteste u novijoj istoriji Belorusije.

Na vlasti je od 1994. godine – duže od bilo kog evropskog lidera. Trenutno mu teče šesti predsednički mandat.

Desetine hiljada ljudi su mesecima izlazile na ulicu, pokušavajući da ospore zvanične rezultate izbora, na šta su vlasti odgovorile hapšenjem, pritvaranjem i prebijanjem demonstranata i aktivista.

Takozvanu „sportsku kolonu” na protestima u Minsku činili su članovi Gnjotove organizacije SOS baj, osnovane nakon spornih izbora.

Okupila je stotine članova, među kojima su bili i poznati sportisti.

Beloruski KGB je 2022. godine proglasio SOS baj za „ekstremističku organizaciju”, uvrstivši je na spisak stotina grupa i udruženja koje su izrazile protest protiv Lukašenkovog režima.

Osim učešća u protestima protiv vlasti, Gnjot je organizovao rad udruženja, a takođe je pravio video-sadržaj koji je SOS baj objavljivao na društvenim mrežama.

Između ostalog, on je 2020. bio jedan od inicijatora otvorenog pisma Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK), u kojem je ukazano na političku represiju nad beloruskim sportistima.

Posle tog pisma, MOK je suspendovao finansiranje Beloruskog nacionalnog olimpijskog komiteta (NOK) i isključio Lukašenka, tadašnjeg predsednika NOK-a, iz olimpijskih događaja.

Gnjot je tada odlučio da napusti zemlju, pojašnjava advokat Drozdov.

Zašto je Gnjot uhapšen u Srbiji?

Gnjot je u Srbiji uhapšen na osnovu Interpolove poternice koju je izdao Nacionalni centralni biro Interpola u Belorusiji septembra 2023. godine, kaže advokat.

Drozdov tvrdi da je krivična prijava protiv Gnjota neosnovana – traže ga za utaju navodno počinjenu između 2012. i 2018, ali na osnovu zakona koji je u Belorusiji stupio na snagu tek 2019. godine.

„Beloruske vlasti izdale su nalog za hapšenje, a potom i Interpolovu poternicu, tek 2023. godine”, dodaje.

Drozdov ističe da su sa slučajem već upoznata i međunarodna tela.

Advokatski tim se decembra 2023. obratio Evropskom sudu za ljudska prava i zatražio da od Vlade Srbije zahtevaju da spreči Gnjotovo izručenje.

Mesec dana ranije, obratili su se Interpolovoj Komisiji za kontrolu dosijea, sa zahtevom da obrišu Gnjotove podatke iz baze poternica jer, kako tvrde, „ne postoji osnov” da bude u njoj.

Generalno tužilaštvo Republike Belorusije uputilo je Vladi Srbije zahtev za izručenje 15. novembra 2023. godine – dve nedelje po hapšenju na aerodromu, kaže Drozdov.

„U zahtevu se iznose uveravanja da Gnjot neće biti podvrgnut mučenju ili drugom lošem postupanju u Belorusiji, kao i da proces nije politički motivisan”, dodaje.

Priloženi su nalozi Istražnog komiteta Republike Belorusije – za pretres Gnjota, izdat novembra 2023, kao i za njegovo hapšenje, iz februara 2023. godine.

Advokat dodaje da njegov klijent nije znao da ga u Belorusiji traže.

U kojoj fazi je postupak protiv Gnjota?

Gnjot je u pritvoru u Srbiji već oko četiri meseca.

U Okružnom zatvoru ga obilaze srpski advokati, a Drozdov kaže da kolege iz njegovog tima imaju „direktan pristup klijentu”.

„Prethodno smo se suočili sa problemima u ukazivanju medicinske pomoći”, dodaje advokat, koji živi u Švajcarskoj.

Viši sud u Beogradu je 7. decembra 2023. presudio da su „ispunjeni uslovi za izručenje” Andreja Gnjota.

Advokatski tim se na ovu odluku žalio Apelacionom sudu u Beogradu, gde je 19. februara održano završno ročište.

„Očekujemo da presuda bude doneta u narednih 20-30 dana”, kaže Filip Sofronijević, beogradski advokat i član tima branilaca, za BBC na srpskom.

Ukoliko Apelacioni sud uvaži žalbu, slučaj će biti vraćen pred Viši sud u Beogradu na ponovno razmatranje, objašnjava.

Advokatski tim se odvojeno žalio i na činjenicu da je Gnjot u pritvoru, i zatražio premeštanje u kućni pritvor, što se trenutno takođe razmatra pred Apelacionim sudom.

Lukašenko, Tihanovskaя, Pavel Latuško (kollaž)
Potpis ispod fotografije,Belorusskie vlasti obъяvlяli v meždunarodnый rozыsk Svetlanu Tihanovskuю i Pavla Latuško

Da li Belorusija koristi Interpol za obračun sa neistomišljenicima?

Beloruske vlasti koriste međunarodne kanale Interpola da traže i izruče protivnike Aleksandra Lukašenka koji su pobegli iz zemlje, piše BBC na ruskom.

„Za Lukašenkov režim Interpol predstavlja efikasan način za borbu protiv disidenata. čak i u inostranstvu”, rekao je advokat Aleš Mihalevič, stručnjak za međunarodno krivično pravo, koji pomaže političkim aktivistima iz Belorusije koji su se našli na međunarodnoj poternici.

Istražni komitet Belorusije stavio je na međunarodnu poternicu Svetlanu Tihanovsku, liderku opozicije u egzilu, koju protivnici Lukašenka smatraju stvarnom pobednicom spornih izbora 2020. godine.

Tihanovskaja, koja živi u Litvaniji, tereti se za „ugrožavanje nacionalne bezbednosti”.

izvor: https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-68340470

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Marton: U Vojvodini se gase škole i mediji na jezicima nacionalnih manjina

Portparol Lige socijaldemokrata Vojvodine-Vojvođani Aleksandar Marton izjavio je danas, povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika, da se u Vojvodini gase škole i mediji na jezicima nacionalnih manjina, zbog nacionalističke politike

Published

on

By

“Vojvođanska višejezičnost je bogatstvo koje je na udaru nacionalističke politike, koja je od devedesetih godina afirmisala politiku u kojoj se kao neprijateljsko vidi sve što je drugačije i sve što je različito”, naveo je Marton u saopštenju za javnost.

Dodao je da se u medijima kojima su osnivači nacionalni saveti manjina “guši politički pluralizam i sprečava bilo kakva alternativa”, što se, prema njegovim rečima, odnosi pre svega na medije na mađarskom jeziku.

Marton je podsetio da je, sa šest službenih jezika, Skupština Vojvodine je, posle Evropskog parlamenta, najvišejezičnije predstavničko telo u Evropi.

“Bez očuvanja višejezičnog bogatstva, nema ni vojvođanske autonomije. Pravo na obrazovanje i informisanje, kao i službena upotreba jezika i pisma, moraju biti maksimalno zaštićeni. Često su ova prava samo zapisana i ostaju mrtvo slovo na papiru”, kazao je Marton.

(Autonomija)

izvor: https://autonomija.info/marton-u-vojvodini-se-gase-skole-i-mediji-na-jezicima-nacionalnih-manjina/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Tri godine od smrti Đorđa Balaševića: Seća li se Novi Sad?

Na današnji dan, 19. februara, pre tri godine, preminuo je novosadski i jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević

Published

on

By

Balašević je preminuo u Kliničkom centru Vojvodine, u 67. godini. 

Iznenadna smrt voljenog kantautora potresla je brojne ljude u svim zemljama koje su nekada činila Jugoslaviju. Oni su se danima opraštali od muzičara koji je bio saputnik nekoliko generacija, dok je u Novom Sadu proglašen dan žalosti.

Život je proveo u novosadskoj ulici Jovana Cvijića, a na koncertima je neretko pričao o porodičnoj istoriji i događajima sa Salajke. 

Muzičku karijeru započeo je u grupi Žetva i pesmom “U razdeljak te ljubim” koja je odmah postala hit. Usledile su pesme koje su nadmašile prvi hit. “Računajte na nas” postala je generacijska pesma, a tu je i “Prva ljubav”.

Sa grupom Rani mrza snima tri albuma i na svakom od njih su našle su se pesme koje su postale evergrinovi – “Priča o Vasi Ladačkom”, “Panonski mornar”, “Odlazi cirkus”, “Život je more”, “Neki novi klinci”…

Od osamdesetih pa do kraja svoje karijere Balašević je nastupao samostalno. Imao je prateći bend u kojem su se članovi smenjivali, ali je jedan član bio konstanta – u pitanju je Aleksandar Dujin. Samo ime pratećeg benda se menjalo, a nazivi su uvek bili šaljivi, poput Nenadjebivih ili Ujedinjenih mangupa Vojvodine.

Balašević je kantautor koji je otpevao najviše nečiji omiljenih pesama. “Svirajte mi ‘Jesen stiže dunjo moja'”, “Nikad kao Bane”, “Neko to od gore vidi sve”, “Noć kad sam preplivao Dunav”, “Olivera”, “Slovenska”, “Ne lomite mi bagrenje”, “Ne volim januar”, “Jednom…”, samo su neke od tih pesama, a otpevane su tokom osamdesetih.

Balaševićevi koncerti u Sava centru tokom devedesetih bilo je namenjeno “izbeglicama iz besmisla”, podsetnik da normalna strana postoji. To nisu zaboravili ni ljudi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji… svi oni su ga toplo dočekali nakon ratnih zbivanja. 

Devedesetih je objavio albume “Marim ja”, “Jedan od onih života”, “Naposletku”, a tačku na priču o nesrećnoj deceniji stavio je albumom koji je nazvao upravo po njoj, poručivši: “Ma, jebite se devedesete”.

U novom veku Balašević nije često objavljivao, ali ostaju pesme poput “Jaroslava” (“Princezo, javi se”), “Ljerka” (“Korzo”), “Eleonora” (“Na Bogojavljensku noć”), “Anđela” (“Moja je draga veštica”), “Ja Vas, kanda, znam?”, “Tvoj neko”, “Galicia”, “Lađarska serenata”, “Čivutski vrt”, “Maliganska”, “Dno dna”, “Duet”, “Unikatna”…

Gde je sad onaj lepi grad, doteran i uobražen?

“U nama još ima stare slave, drži se stari grade. Ima u tebi još uvek mirisa one stare varoši kojoj su svi zavideli, u kojoj su se svi osećali pomalo neprijatno koliko je bila bolja od drugih gradova. Dobro jutro Novi Sade, imamo mi još uvek fore da se vratimo na puteve stare slave”, govorio je Balašević na Radiju 021 uoči petooktobarskih promena.

Novi Sad je jedna od brojnih tema Balaševićevih pesama, ali verovatno ne postoji pojedinac koji je više doprineo tome da ljudi van Srbije zamišljaju ovaj grad kao nešto specijalno samo zbog nečijih stihova. 

U nekim pesmama Balaševića naziru se tragovi Novog Sada, a neke su posvećene direktno gradu u kom se rodio. Tu je famoznih “tih 206 koraka” Dositejevom ulicom, prosipanje koraka ko što pijan prosipa dinare “od Mičurinove do Detelinare” ili pak podsećane na bend Neoplanti. 

Dve od tri najznačajnije i najdirektnije pesme o Novom Sadu nisu objavljene na nekom albumu, dok ćete jednu od uz nešto više truda pronaći na internetu. U pitanju su “Dok gori nebo nad Novim Sadom”, “Novi Sad” i poslednje otpevana “Čuvaj mi, Bože, Novi Sad”. 

“Dok gori nebo nad Novim Sadom” našla se na albumu “Devedesete” i kod mnogih Novosađana izazvaće gorak ukus sećanja na martovske, aprilske, majske i junske dane s kraja prošlog veka. Bilo je to grozno vreme i zaista “rat je kao pijan svat prošao poljem, šenlučio celu noć”. Novi Sad je ostao bez mostova, pa i Balašević konstatuje za jednog od njih da on i nije baš bio most da bi se u njega gledalo, već da bi se sa njega gledalo (i pod njim prvi put ljubilo).

Pesma “Novi Sad” otpevana je pre nekih dvadesetak godina na melodiju numere “Noć kad sam preplivao Dunav”. Krstare pesmom toponimi poput sokaka Zlatne grede, dok se nad kanalom ljulja klisanski bus, Salajka drema, tu su “dečaci Detelinarci” i tu je Telep.

Već tada je Balaševiću bilo jasno da su na ulicama grada bitange i da tek kad se one sklone Novi Sad se “podseti da je grad”. Nije to više isti onaj sjaj koji je imao nekad, ali, ipak, “zablista ponekad, kad šest raznih crkava uglas zazvone”. Multikulturalnost Novog Sada ostaje glavna Balaševićeva ideja vodilja o gradu u kojem je rođen. Grad je to u kojem razlike ne samo da se priznaju, nego se i uvažavaju i poštuju. 

U svojoj poslednjoj pesmi o Novom Sadu, kantautor poručuje da je grad “zaposednut i poražen”, pa peva: “Gde je sad onaj lepi grad, doteran i uobražen?” I onda se ponovo vraća na multikulturalnost, na potrebu za razumevanjem jedni drugih, na tu večitu (malograđansku) podelu na dođoše, koji su “uništili” sve, i laloše kojima je i Dunav u Novom Sadu dođoš i kojima su za svu bedu krivi, normalno, oni koji su odnekud došli.

Ovu pesmu Balašević je izvodio na svoja poslednja dva koncerta u Novom Sadu. Na poslednjem je dodao i novu strofu: “Čuvaj mi, Bože, ovaj grad/ Nas mirene i svađane/ Čuvaj mi, Bože, moje Novosađane”.

Poslednji koncert završio je porukom: “Ne dajte se barabama, ne dajte se kad do sad niste”.

Delovao protiv svoje popularnosti

Balašević je preminuo 19. februara 2021. godine. Objavljivanje ove vesti izazvalo je lavinu oproštaja od velikog kantautora najpre na društvenim mrežama, a potom i na trgovima gradova širom Jugoslavije. 

Ljudi su izašli na ulice, i od novosadskog kantautora opraštali su se uz paljenje sveća i njegovu muziku – od Ljubljane do Skoplja. I to je trajalo danima.

“Jedini on, među svim pop zvijezdama, djelovao je i nastupao protiv svoje popularnosti. Zamjerao se većini u korist manjine, vlasti u korist opozicije, Srbima u korist Bošnjaka, Hrvata, Slovenaca… I u tome nije bilo baš nikakvog komercijalnog plana. Radio je ono u što je vjerovao, pjevao je za publiku s kojom je očito htio imati nešto zajedničko, i pritom je nedvosmisleno i trajno odbijao onu drugu, potencijalno brojniju, a svakako moćniju publiku s kojom nije htio imati ništa”, zapisao je Miljenko Jergović o Balaševiću.

Balašević je sahranjen u Novom Sadu, 21. februara, uz prisustvo porodice i tamburaša.

izvor: https://www.021.rs/story/Novi-Sad/Vesti/367689/Tri-godine-od-smrti-Djordja-Balasevica-Seca-li-se-Novi-Sad.html

Continue Reading

Trending