„Vi ste mali portal koji je izneo ogromnu priču i alarmirao čitavu javnost što je super jer, nadam se, može da posluži i drugima i da ih motiviše da u sličnim situacijama rade na sličan način, odnosno da budu brzi, profesionalni i da budu zapravo beskompromisni. Mislim da smo puno lekcija naučili, ali da u finalu još uvek čekamo da vidimo da li će se nešto dogoditi“, kaže za VOICE Danilo Ćurčić, programski direktor Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11.

Danila Ćurčića u svom sećanju pominje i Ksenija Pavkov, novinarka N1, čiji je prvi izveštaj o nehumanim uslovima života i rada vijetnamskih radnika prenelo više od 30 evropskih i svetskih televizija.

„Novembra prošle godine Danilo Ćurčić je opisao industrijsku zonu Zrejanina kao ‘pakao na zemlji’. Čini mi se da njegovo iskustvo najbolje sublimira i moj prvi utisak prilikom prvog susreta sa vijetnamskim radnicima angažovanim na gradilištu Linglonga. I pored toga što sam prethodno pročitala tekst o uslovima u kojima ljudi tamo žive, ništa nije moglo da me pripremi na ono što sam zatekla. Četiri stotine ljudi tamo je živelo u uslovima nedostojnim čoveka, praktično u statusu robova, I to sve na manje od 100 kilometara od Beograda. A opet, bili su potpuno nevidljivi dok im mediji nisu dali glas, priča je ubrzo postala priča broj jedan u svim profesionalnim medijima, veliki broj novinarskih ekipa sjatio se u Zrenjanin i u jednom trenutku sam imala utisak, bilo je entuzijazma, da će to da promeni stvari, da će pritisak javnosti da učini svoje. Ispostavilo se da ipak neće – da su institucije do danas ostale potpuno neme, da su sve krivične prijave koje su podnosile nevladine organizacije i dalje “na čekanju”, da je bez efekta ostao i međunarodni pritisak. Danas, posle svega, u stiuaciji smo da su se svi Vijetnamci vratili svojim kućama i porodicama, neki bez obećane zarade koja je bila i motiv da dođu da rade na drugi kraj sveta, a da čitava priča, koja je obišla globus, nema nikakav epilog: za gruba kršenja ljudskih, radnih i drugih prava niko nije odgovarao. I nažalost, ne deluje da će to u skorijoj budućnosti da se promeni – plašim se da bi ovo mogla da ostane tek jedna kap u moru nikad rešenih afera aktuelne vlasti”, ispričala je Ksenija Pavkov za VOICE.

Mirjana Mitić, konsultantkinja ASTRA tima za podršku žrtvama trgovine ljudima, pošto je pogledala prilog na televiziji, pripremila je terensku posetu kampu. Tog nedeljnog jutra trebalo je da uspostavi komunikaciju sa radnicima i pribavi odgovore na veliki broj pitanja.

„Međutim, kada ugledate četrdesetoro ljudi koji ručaju na podu jer nema stolova ni stolica, odgovorima na pitanja sam samo potvrdila očiglednu stvar – radnici su žrtve radne eksploatacije. Prva poseta je trajala preko tri sata, praćena mirisima gasa iz neobezbeđenih plinskih boca i smrada obližnje bare u koju su se izlivale fekalije. Uspeli smo da pružimo prostor i vreme svakom radniku da iznese probleme sa kojima se suočava“, seća se Mirjana Mitić u izjavi za VOICE

„Razvoj“ države na uštrb građana

Prema rečima svih sagovornika, investitori krše širok spektar prava, od osnovnih ljudskih do zaštite prirode. Danilo Ćurčić objašnjava da u Srbiji sada vidimo model razvoja u kojem investicije dolaze i privlače se bez obzira na standarde koji postoje. To utiče i na standarde koji se tiču radnih prava, položaja radnika, zaštitu radnika, zarade, sve ono što su sindikalno organizovanje i sindikalne borbe koje treba da postoje u tim situacijama. Najugroženija grupa stanovništva prepuštena je sama sebi.

Što se tiče epiloga u Linglongu, kaže da je utisak da se puno pričalo o tome, da je puno bilo u medijima, da je dobro dokumentovano: imamo fotografije, izjave, video snimke, svu moguću dokumentaciju.

„Ali, kada vidimo da je to investicija koja je politički jako važna vladajućoj partiji, predsedniku koji je izašao i rekao kako njemu nije jasno i zašto inspekcije izlaze na teren, to je bio signal svim drugim institucijama u sistemu da ne rade svoj posao, odnosno da okrenu glavu na drugu stranu i da puste da se čitav slučaj zataška, što se zapravo i dogodilo. Srbija čak nije ni pred UN institucijama koje su joj se obratile u vezi sa situacijom u Linglongu odgovorila na pitanje šta se dogodilo. Kina jeste, Vijetnam jeste, Srbija je odlučila da ne odgovori na ta pisma u kojima se postavlja pitanje šta se zaista dogodilo. U suštini, pokušava se da protokom vremena čitav slučaj padne u zaborav. Mislim da svi aktivisti i pravnici koji su vezani za ovaj slučaj rade na tome da slučaj vijetnamskih radnika dobije sudski epilog. Da li će se to i desiti – zavisi od jako puno faktora. Ono što je važno i što je neka vrsta optimizma je da nam je slučaj Linglong pokazao kako u budućnosti stvari mogu da izgledaju i da nas je pripremio za slične situacije koje će se dešavati. Čini mi se da smo sada pripremljeniji i spremniji na slične situacije u nekim drugim kontekstima jer je neminivno da će stvari tako izgledati“, kaže Ćurčić.

„Jako sam razoračarana sistemskom ćutnjom, ograđivanjem i neadekvatnim reagovanjem institucija“, kaže Mirjana Mitić.

„Sećam se razgovora sa zaposlenim iz jedne od nadležnih institucija koji je pročitao naš prvi izveštaj sa terena, kada je sa nama podelio da se iznenadio istinitošću izveštaja i da je on kao pre svega čovek šokiran i zgrožen. Nakon desetak dana nije nam više odgovarao na pozive, a zatim smo dobili kratko obaveštenje da on više nije angažovan na ovom slučaju. Sa druge strane sam spokojna jer smo, zajedno sa ostalim aktivistima/kinjama i grupom novinarki, uspeli da pošaljemo jasnu poruku radnicima, da smo tu za njih, da ni jedno ljudsko biće ne zaslužuje da bude eksploatisano i mislim da smo im dali snagu da se izbore za povratak u Vijetnam, a da većina bude bar delom isplaćena. Da li je pravda zadovoljena – nije. Da li je ukus u grlu gorak posle svega – jeste, ali sam sigurna da je poslata jasna poruka da ćemo u ovim situacija reagovati svim mogućim resursima i pružati podršku svakoj (potencijalnoj) žrtvi radne eksploatacije. Dodatnu, a možda za sada i jedinu nadu uliva Astrin detaljan izveštaj o slučaju Linglong, koji treba da posluži kao izvor vrednih podataka i informacija za dalje delovanje u svim procesima koji se tiču zaštite i podrške radnicima iz Vijetnama, a koji su u skladu sa nacionalnim zakonodavnim okvirom Republike Srbije, ali i međunarodnim standardima i konvencijama“, navodi Mirjana Mitić.

Značaj pravne borbe

RERI (Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu) iza sebe u ovih godinu dana ima mnogo sudskih postupaka koje je pokrenuo, među kojima je i Linglong.Pravo na zdravu životnu sredinu je pravo koje je zajamčeno Ustavom, naglašava Ljubica Vukčević, advokatica RERI-ja i dodaje da je to „pravo koje stvarno imamo i koje treba da štitimo i za koje treba da se borimo“.

„Nažalost, živimo u državi gde smo svaki dan svedoci da nam je to pravo praktično oduzeto. RERI je za ovih godinu dana, ako govorimo o Linglongu, imao veliki broj sad već sudskih postupaka pred Upravnim sudom. To su postupci poništavanja građevinskih dozvola koje su stigle i do Upravnog suda. Imamo jedan privredni prestup. Imamo jednu prijavu koja nam je odbačena i to je vrlo nemušto objašnjeno. Prijavili smo jer se radilo bez procene uticaja na životnu sredinu. Međutim, po našem prigovoru Apelacionom tužilaštvu u Beogradu ukinuto je Rešenje o odbacivanju i naloženo je Tužilaštvu u Zrenjaninu da postupi po našoj prijavi za privredni prestup. Imala sam bojazan da će i Apelaciono tužilaštvo da nastavi i da kolegama iz Zrenjanina pruža određenu podršku i da nam odbace prijavu“, kaže Ljubica Vukčević.

Tužilaštvo u Zrenjaninu sada treba da sprovede dokazni postupak. To, po rečima Ljubice Vukčević, znači da je u pitanju privredni prestup za koji, kad se sprovede postupak, okrivljena osoba biva na kraju postupka osuđeno na određenu kaznu.

“Tužilaštvu u Zrenjaninu je naloženo da postupi po našoj prijavi. Dakle, da sprovede dokazni postupak i da utvrdi da li je okrivljeno lice zaista pristupilo građenju objekata bez procene uticaja na životnu sredinu. Profesionalno mi je jako drago, a ljudski jako tužno jer po ovom osnovu tužimo i podnosimo krivične prijave“, navodi Ljubica Vukčević.   

Mirko Popović, takođe advokat RERI-ja, za VOICE kaže da „kada se jedan objekat gradi bez građevinske dozvole, onda se investitoru naloži da obustavi gradnju, a objekat koji se izgradi bez građevinske dozvole se sruši. To se ovde nije desilo.“

Tim advokata ove organizacije se, kada je reč o Linglongu, najviše bavio procenom uticaja na životnu sredinu. Popović kaže da im je još 2019. na početku, bilo sumnjivo kada je izgradnja započeta gradnjom ograde za koju je odlučeno da nije potrebna procena uticaja.

„I sad kazaćemo, pa dobro, kakav uticaj ima ograda na životnu sredinu. Ali postavlja se pitanje čemu ograda? Dakle, ograda je sastavni deo fabrike“, kaže Popović.

On pojedinačno nabraja dug hronološki niz gradnje objekata, čijim je pojedinačnim prikazivanjem u dokumentima nastojano da se zaobiđe zakon, pravila i procedure.

„Pa haj’te molim vas?! To je sve jedna fabrika, fabrika guma za koju je trebalo izgraditi jednu obuhvatnu procenu uticaja i proceniti uticaj celokupne fabrike na okruženje. Dakle, ne separatno za svaku fazu projekta. U praksi to se zove salami slicing ili project splitting, kada investitor projekat secka na manje delove da bi se uticaj smanjio ili da bi se ubrzala izgradnja. Prihvatljivo je i u skladu sa zakonom moguće da se fabrika gradi u više faza. To je normalno. Međutim, ta gradnja u više faza ne može podrazumevati deljenje jedne jedinstvene tehničko-tehnološke celine na nazovi više projekata. Zatim smo se bavili izdavanjem građevinskih dozvola i u više slučajeva utvrdili da se radi o nezakonitim dozvolama i da se radi o gradnji bez građevinske dozvole. Jedan deo ovog projekta je građen bez građevinske dozvole. To je potvrdila i inspekcija, koja je izašla na naš zahtev“, rekao je Popović.

Mirjana Mitić kaže da nakon godinu dana rada na slučaju može da izdvoji dva utiska: razočaranost i ohrabrenost.

„Razočaranje postoji jer sam kao socijalna radnica učena da gradim očekivanja od institucija i da verujem u ispravnost istih, a na ovom slučaju deluje kao da su institucije pale na tom testu. Osećaj nemoći u tim situacijama zna da bude preplavljujući. Sa druge strane, zaista je ohrabrujuće kada pomislim šta je jedna grupa ljudi, sa dobrom namerom, u stanju da uradi. Ta međuljudska saradnja, poverenje koje smo u ovom procesu izgradili jedni u druge je jedino mogla dati neke pozitivne rezultate“, smatra ona.

Svi su žrtve u ovoj situaciji

Oslobađanje radnika iz kampa u Zrenjaninu odvijalo se u prisustvu medija, naočigled zgrožene ili javnosti koja je potpuno negirala događaje u najvećem radnom logoru u Evropi.

Prof. dr Nevena Čalovska, specijalista neuropsihijatrije i psihoterapeutkinja, objašnjavajući ovaj ceo proces, za VOICE kaže da sloboda predstavlja jednu od egzistencijalnih potreba, dok je gubitak slobode jedan od najvećih egzistencijalnih strahova.

„Na prvom mestu je strah od smrti, na drugom je doživljaj usamljenosti i zbog toga je solidarnost važna jer negde kontroliše, umanjuje i ukida taj strah od usamljenosti. Na trećem je gubitak smisla, a na četvrtom gubitak slobode. Sve su ove egzistencijalne teme jako povezane. Da bismo imali smisao života važno je da verujemo da naš život ima smisla. I da imamo uticaja na njega, da nismo usamljeni i da nismo izgubili slobodu“, navodi ona.  

Profesorka naglašava da je „ovo ekstremna situacija koja je sigurno te ljude dovela u situaciju da se suoče sa svim ovim elementima o kojima smo do sada govorili.

„Ovo će za njih definitivno biti trauma. Niko od njih posle ovog iskustva neće biti isti. Postavlja se pitanje i da li će imati posledice. Ovo je sigurno veoma teško, neželjeno, iskustvo obeleženo neizvesnošću, nerazumevanjem. Obeleženo verovatno i nekim velikim strahovima“, navodi Nevena Čalovska.

„Žrtva zlostavljanja je definitivno žrtva i ona trpi. Međutim, i onaj ko je svedok toga i te kako trpi. Mi nismo ogledala. Mi sve što vidimo, doživljavamo. Mi reflektujemo. Mi o tome mislimo. Mi osećamo. To menja naše stavove, menja naš doživljaj sigurnosti, menja verovanje da je svet dobro mesto i da ljudi nose dobar potencijal. U tom smislu je to za nas i te kako stresno iskustvo“, upozorava ona.

U otkrivanje situacije, alarmiranje javnosti, prikupljanje podataka i pomoći najviše su bile angažovane žene. Zašto je to tako objašnjava profesorka: „Negde se očekuje da je žena ta koja brine o emocionalnoj stabilnosti ako nešto nije u redu od bračnog odnosa, porodičnog odnosa, u roditeljstvu, na radnom mestu, u komšiluku, a ovde vidimo – i šire. Žene uvek bivaju te koje su osetljivije i koje su onda spremnije da o tome govore“.

Ivana Gordić Perc (VOICE)

izvor: https://autonomija.info/linglong-godinu-dana-kasnije-najbolji-primer-najgore-prakse/