Nepunih četvrt veka nakon zločina koje su počinile srbijanske obaveštajne službe, roditelji ubijenih traže, ovoga puta otvorenim pismom od 26. februara, da ih primi predsednik Srbije. Kao što je i obećao početkom ove godine. Traže da čuju istinu; zapravo, traže da krivci odgovaraju.

Od decembra 2013. godine, kada je Aleksandar Vučić, tada ministar vojni i koordinator državnih bezbednosnih službi, nagovestio gde treba tražiti počinioce ubistva petorice učenika i jednog studenta, javna tajna postala je ona istina koju su prećutkivali svi iz represivnog aparata i mnogi ljudi sa Kosova i Metohije. Nezvanična istina, ono što su se svi bojali da izgovore, postala je dozvoljena, ali ipak neotkrivena. Ostali su, zapravo, nepoznati likvidatori mladića, oni koji su svirepo prekinuli šest mladih života. Izvršioci naloga iz vrhovne komande.

Albanci nisu imali krvave ruke

U Peći se već dan nakon ubistva znalo sve; razgovor oca jednog ubijenog mladića i uglednog Albanca u kojeg su svi imali poverenje tekao je, kaže pripovedač iz Peći, ovako:

– Nismo mi, znaš.
– Znam.
– Došli bismo da izrazimo saučešće.
– Dođite.

Došli su pripadnici albanske zajednice, nisu imali krvave ruke.

Veče pre toga u kafiću “Panda” dvojica maskiranih ubica ispalili su rafale sa vrata u unutrašnjost ovog neuglednog objekta i ubili Ivana Obradovića (u trenutku smrti imao je 15 godina), Vukotu Gvozdenovića (16), Svetislava Ristića (18), Zorana Stanojevića (18), Ivana Radevića (24) i Dragana Trifunovića (18); teško su ranili Vlada Lončarevića (18), a lakše Mirsada Šabovića, vlasnika lokala, (34) i Nikolu Rajovića (18).

Roditelji u pismu srbijanskom predsedniku pitaju da li on, ili bilo ko u državi, zna ko je pobio njihove sinove, ističući da sve ove godine žive svoj bol, raseljeni na razne strane i proterani iz Peći i iz Metohije, ali da su još jedinstveni i odlučni da saznaju ko im je “streljao decu“. “To njihova nevina krv zaslužuje i traži od nas, da istrajemo u naporima da dođemo do istine i pravde. U očekivanju da ćete uskoro održati obećanje, primiti nas i tom prilikom saopštiti ono što nas jedino interesuje – a to je istina“, zaključuje se u pismu koje su potpisali Ljubomir Ristić, Zvonimir Gvozdenović, Mirjana Stanojević, Milena Radević, Vojislav Trifović i Lazar Obradović.

Vučićevo priznanje i obećanje

Oni podsećaju i na to da su od 2017. godine desetak puta uzaludno tražili prijem kod predsednika Srbije, i da je on njima i javnosti 11. januara ove godine obećao da će ih primiti na razgovor do kraja tog meseca. “Iako smo, od 2017. godine, desetak puta uzaludno tražili prijem kod Vas, ovoga puta smo poverovali da ćete to, konačno, učiniti i saopštiti nam sva saznanja i dokaze do kojih ste došli ili do kojih su došle institucije, koje se, verujemo, ozbiljno bave ovim zločinom. Međutim, do današnjeg dana nikakav odgovor nismo dobili“, navodi se u pismu roditelja.

Ključna stvar na koju ga podsećaju je njegova izjava – a sličnih je bilo sijaset – izrečena 2013. godine u emisiji TV Pink: ”Zločin u ‘Pandi’ nisu počinili Albanci, kako smo to do sada verovali. Javnost će biti zgrožena kada se bude otkrila istina.“ Vučić je kasnije rekao da je gotovo siguran da zna šta se desilo u pomenutom kafiću, ali da “ne postoje dokazi” i da istražni organi Srbije ne mogu da se “ponose” kako su sproveli istragu.

Tu istinu, pišu roditelji žrtava, traže od Vučića: “Samo naslućujemo, a to što naslućujemo je toliko stravično da nam se krv u žilama ledi. Smatramo i ubeđeni smo da je ovo bila državna stvar, o kojoj je odlučeno u vrhu države i predstavlja državni terorizam par exelance… Od 12. maja 2016. godine Tužilaštvo za organizovani kriminal u Beogradu je, obećavajuće, počelo iznova istragu i pomislili smo da ćemo, konačno, doći do istine. Prošlo je sedam godina ‘preduzimanja istražnih radnji i postupaka’ bez opipljivog rezultata. I dalje čekamo da Tužilaštvo završi istragu i saopšti ko je naredio, organizovao i izvršio ovaj stravični zločin“, navode roditelji.

‘Istina će Srbiju skameniti…’

Lazar Obradović, otac jednog od ubijenih mladića, kazao je da za izbegavanje istine nema objašnjenje. “Manje će nas boleti ta istina od onog što se već desilo, bilo kakva da je ta istina. Sumnjamo da nisu to uradili Albanci, nego neko drugi, a mogu da budu naše službe, ne znam ko… Očekujemo da nam se to kaže“, istakao je Obradović. Naglasio je da su roditelji mladića “razbacani na sve strane”. “Živim u Crnoj Gori. Mnogo više nas boli što ne znamo šta se desilo sa našim sinovima. Naveli smo i u pismu da polako nestajemo iz života, da su počeli roditelji dece da umiru, ali očekujemo da će bar neko od nas sačekati da ta istina ispliva na videlo“, kazao je Obradović.

“Kad se bude saopštila istina, Srbija će se skameniti. Dok smo molili za pomoć razne političare i predstavnike državnih organa, sa jednog uticajnog mesta mi je rečeno da bi najbolje bilo da ‘stavimo tačku’ na taj slučaj. Mesec dana nisam mogla da dođem k sebi posle tih reči”, rekla je Milena Radević, majka ubijenog Ivana. Smrt petorice srednjoškolaca i jednog studenta bila je potrebna Miloševićevom režimu kao još jedan dokaz da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno. Kao uvod u bespoštedni rat srbijanske vojske i policije protiv kosovskih Albanaca.

Srbi su ubili svoje, decu, mladiće, da bi za to optužili Albance. Zvuči poznato, kao u srpskoj optužbi da su Bošnjaci “džihadski” poubijali svoje civile na Markalama. Da bi optužili Srbe. Samo, petoricu učenika i jednog studenta srpske nacionalnosti u pećkom kafeu “Panda” ubili su pripadnici srbijanske državne bande. Za likvidaciju Srba u Peći odabrane su elitne ubice iz prekaljene agresorske formacije Crvene beretke. Ili Specijalne antiteroirističke jedinice angažovane mesec kasnije u obračunu u selu Račak. Na Kosovu su pominjani i kažnjenici iz zatvora Dubrava kod Istoka.

‘Kad Državna bezbednost uzme slučaj…’

Cilj je postignut, tugovali su Srbi na Kosovu i Srbi u Srbiji, zločin je bio stravičan. Opelo na pogrebu ubijenih služio je tadašnji patrijarh srpski Pavle, a njegovo je bogosluženje prihvaćeno kao znak za odmazdu. Istraga je, kao i brojne druge fingirane na Kosovu, bila farsa. Dvadesetak Albanaca uhapšeno je posle zločina, a Nikola Šainović, potpredsednik vlade tadašnje Savezne republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora), kazao je da je slučaj rešen. Lagao je.

Šainović je bio šef tadašnje zajedničke komande za Kosovo i Metohiju, koja je zadužena za usmeravanje akcija vojske i policije 1998. i 1999. godine. Osuđen je pred Haškim tribunalom na 18 godina zatvora i pušten nakon izdržane dve trećine kazne. Kazao je da su mu iz policije saopštili kako je istraga za zločin u “Pandi” okončana.

Nekoliko meseci nakon hapšenja, Albanci, kojima je suđeno u Leskovcu, pušteni su iz zatvora. “Kad su uhapsili tu grupu, jedan prijatelj iz pećkog SUP-a mi je u poverenju kazao da ti Albanci nemaju nikakve veze sa ‘Pandom’, da su to obični kokošari, kazao je Ljubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava. Velimiru Peroviću, koji je u vreme zločina bio dopisnik državne televizije, godinama kasnije bivši načelnik pećkog SUP-a Boro Vlahović rekao je da je za slučaj “Panda“ bila nadležna Služba državne bezbednosti, budući da se pošto se radilo o terorizmu, te da ta činjenica nije isključivala i rad javne bezbednosti na otkrivanju izvršilaca.

“Mi iz javne bezbednosti intenzivno smo radili na otkrivanju izvršilaca, ali kada su pripadnici Državne bezbednosti posle nekoliko dana uhapsili grupu Albanaca za koje je rečeno da su organizovali i izvršili zločin u kafiću ‘Panda’, javna bezbednost je prestala sa operativnim radom na tom slučaju. Kad Državna bezbednost nešto preuzme da radi i kad saopšti da je slučaj rešen, nije praksa da javna bezbednost nastavlja sa radom na tom istom slučaju.”

Iznad pravde, morala, ljudskosti

Izvesno je, četvrt veka kasnije, da slučajem “Panda” krug nije bio zatvoren; Albanci su prognani iz Peći, potom su, nakon kapitulacije, vojska i policija otišle tamo odakle su došle, a Srbi u izbeglištvo i neizvesnost. Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo je novu istragu u maju 2016. godine, a postupajući tužilac naredio je da se istraga sprovede protiv više nepoznatih počinilaca krivičnog dela terorizam. Saslušano je više desetina osoba i pribavljeni brojni materijalni dokazi, ali Tužilaštvo nije saopštilo mogu li se isključiti sumnje u to jesu li počinioci Srbi ili Albanci.

“Bauljamo u mraku. Gotovo sam siguran šta se desilo u kafiću ‘Panda’, ali nema dokaza. Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili”, kazao je Aleksandar Vučić 2015. godine. Dosad se uvek nalazio državni razlog za prikrivanje zločina, nešto iznad pravde, morala, ljudskosti. Odgovor na pitanje ko je pucao neće se otkriti ni u slučaju “Panda”, kao ni u slučajevima ubistva Slavka Ćuruvije, braće Bitići, gardista u Topčideru…

izvor: https://balkans.aljazeera.net/opinions/2023/3/4/slucaj-panda-okidac-zlocina