„Nema tu ničeg senzacionalnog, poštedeću liberale i istraživačke novinare od ’velikog otkrića’”, prokomentarisao je novopečeni predsednik Saveza vojvođanskih Mađara Balint Pastor na svom Fejsbuk-nalogu vest da će njegova stranka na beogradskim izborima učestvovati u koaliciji – sa Šešeljevim radikalima.

Doduše, ne radi se o tandemu SVM-a i Srpske radikalne stranke – oni su deo šire predizborne liste, a stožer koalicije je, naravno, njihov višegodišnji strateški partner, Srpska napredna stranka. Ipak, SVM i radikali na istoj platformi – to je nešto zaista šokantno, suprotno tome kako je Pastor želeo ovu vest da protumači u javnosti.

Najmoćnija (i, defakto, jedina) stranka Mađara u Srbiji će u junu ove godine slaviti 30. godišnjicu postojanja. Od 1994. naovamo SVM je imao uspone i padove. U tim, najtežim vremenima, devedesetih, bio je oslonac manjinskoj zajednici, iako je zbog političkog uspeha bio prinuđen da sarađuje sa vlašću, ali je sve negde do druge decenije ovog veka dosledno čuvao svoju nezavisnost, svoje ideološke premise i svoj identitet.

Od Jožefa Kase do Ištvana Pastora

Osnivači SVM-a su bili političari koji nisu bili zadovoljni rigidnom i netolerantnom politikom Andraša Agoštona, tadašnjeg predsednika prve mađarske nacionalne stranke u Jugoslaviji, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara (DZVM). Odmah na prvim izborima na kojima je učestvovao, 1996. godine, SVM je nokautirao svog „domaćeg“ rivala, DZVM, i od tada dominira na političkoj sceni vojvođanskih Mađara.

SVM je na početku svog postojanja gajio umerenu nacionalnu politiku, sa jakim antiratnim notama. Umesto mađarske teritorijalne autonomije, naglasak je stavio na personalnu (kulturnu) autonomiju i na zajedničku borbu za što širu autonomiju multikulturne Vojvodine. Simbol ove politike je bio prvi predsednik stranke, Ferenc Čubela. On je, nažalost, nastradao u saobraćajnoj nesreći 1995. godine, a stranku je preuzeo Jožef Kasa, gradonačelnik Subotice, koji je u odnosu na svog prethodnika bio sasvim drugačija ličnost: drzak, impulsivan, autoritaran – ali u politici stranke nije pravio zaokrete. U pravom trenutku je povukao pravi potez i pridružio se DOS-u. To je bio ključni momenat stranke koja je, zahvaljujući svojoj poziciji u postmiloševićevskoj Srbiji, mogla da ostvari jedan od najvažnijih ciljeva: personalnu autonomiju. Doduše, ta manjinska autonomija u formi Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine bila je daleko od idealne. Tada, 2002. godine, još nije bilo ni zakona koji bi precizno definisao nadležnosti, finansiranje i izbor manjinske samouprave, ipak, tadašnji pravni okvir je bio dovoljan da se osnivačka prava pojedinih medijskih i kulturnih institucija prenesu na savet i da se osnuju gimnazije za talentovane učenike. Bio je to veliki uspeh stranke, iako su to mnogi omalovažavali.

Kasa je gajio dobre odnose sa građanskim strankama, pre svega sa Demokratskom strankom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine, ali nikako nije uspeo, a zapravo nije ni hteo, da izgradi koliko-toliko normalne odnose sa ostalim mađarskim strankama. Bilo je tu i dosta lične netrpeljivosti među liderima tih organizacija. Posledica je bila da veliki deo mađarskog biračkog tela nije bio zainteresovan da glasa na izborima, a polovina onih koji su ipak učestvovali na glasanju, podržala je građansku opciju, umesto „svojih“ manjinskih svađalica.

Nakon najvećeg izbornog fijaska, 2007. godine, Kasa je podneo ostavku, a stranku je preuzeo Ištvan Pastor.

Kako je Orbanov Fides uticao na zaokret SVM-a

Činilo se da novi predsednik zaista donosi svež duh u politički život Mađara. Pričao je tihim tonom, laganim tempom, promišljeno, uvek raspoložen da sasluša čak i svoje političke protivnike. Pored ličnog šarma, sve gore navedeno mu je pomoglo da napravi velike promene u vrlo kratkom roku. Nakon 15 godina, tri najveće mađarske stranke su se saglasile i učestvovale na izborima u jednoj koaliciji. Sam Pastor je, kao predsednički kandidat 2008. godine, postigao izuzetno dobar rezultat na izborima. Pozvao je dugo zanemarene, kritički nastrojene aktiviste i intelektualce na razgovor. I, što je najvažnije, proglasio je progresivnu politiku sa ambicijom da SVM postane regionalna stranka koja u Beogradu predstavlja interese ne samo mađarske zajednice, nego svih građana Vojvodine. Ovim gestom je pridobio simpatije građanske Vojvodine, „autonomaša“ koji su bili razočarani Čankom i njegovom Ligom, a kojima DS ili LDP, zbog svojih beogradskih centrala, nisu bili dovoljno uverljivi u svojim namerama u vezi sa Vojvodinom.

Prvo veliko iskušenje Pastorove „perestrojke“ se desilo kada je 2010. Fides došao na vlast u Mađarskoj, usvojivši dvotrećinsku većinu. Dotadašnja politika SVM-a je bila pragmatična prema strankama matične zemlje: držali su se toga da treba čuvati dobre odnose sa svim tamošnjim takmacima, jer nikad se ne zna ko će sutradan dograbiti vlast. Ali Fides je očekivao potpunu lojalnost SVM-a, pogotovo nakon što je donet zakon o dvojnom državljanstvu, zahvaljujući kojem su svi vojvođanski Mađari, ako su hteli, mogli da postanu državljani Mađarske, samim tim i da dobiju pasoš zemlje Evropske unije. SVM je pod ovakvim pritiskom napustio svoju premisu o jednakom rastojanju i potpuno se vezao za Fides, preuzevši i sve radikalniju nacionalno-populističku retoriku mađarske vlade.

SVM se sredinom prošle decenije našao u zagrljaju dva autoritarna režima, Orbanovog i Vučićevog, preuzevši njihove metode, od gušenja slobode štampe i proterivanja kritičke misli do prisvajanja političke i ekonomske moći unutar zajednice

Druga velika prekretnica je bila na domaćem terenu kada je SNS preuzeo vlast 2012. godine. SVM već dugo nije imao dobre odnose sa Demokratskom strankom, jer su i demokrate računale na mađarske glasove, i zbog tog rivalstva njihovo strateško partnerstvo nije bilo iskreno. Ali, sa druge strane, SNS u ranoj fazi nije bio prihvatljiv za vojvođanske Mađare, jer su ih videli kao prerušene radikale, koji su u devedesetim godinama nudili Mađarima sendviče, kako ne bi gladovali dok ih deportuju u njihovu matičnu zemlju. SVM-u je trebalo četiri godine i mukotrpne marketinške ofanzive da, uz snažnu podršku Fidesa, novi strateški partner i Aleksandar Vučić kao vođa, budu bar delimično prihvaćeni u mađarskoj zajednici. Tome je doprinelo i „istorijsko pomirenje“ dvaju naroda, kada su predsednici dve zemlje, Janoš Ader i Tomislav Nikolić, zajednički položili venac u Čurugu, gde su tokom Drugog svetskog rata stradali nevini ljudi mađarske, ali i srpske nacionalnosti.

SVM se dakle našao sredinom prošle decenije u zagrljaju dva autoritarna režima, preuzevši njihove metode, od gušenja slobode štampe i proterivanja kritičke misli do prisvajanja sve političke i ekonomske moći unutar zajednice. Paralelno sa tim, SVM nije imao snagu, a ni volju, da se suprotstavi političkim pritiscima iz Budimpešte i Beograda. U zamenu za svoju lagodnu poziciju da bude jedini gazda u svojoj, sve suženijoj, porti, i da sam deli ogromnu sumu novca koju je dobijao od mađarske vlade za raznorazne projekte, SVM je, sa Ištvanom Pastorom na čelu, u potpunosti odbacio ranije deklarisanu politiku otvaranja i vojvođanske autonomije.

Tako je, polako ali sigurno, SVM kliznuo u ponor gde ova manjinska stranka više nema sopstveni identitet i nezavisnu politiku. Gde je jedino očekivanje od njega da bude u potpunosti poslušan.

U takvim okolnostima je prošle godine Balint Pastor preuzeo stranku od svog pokojnog oca. Do sada se ne vidi da li se pod novim rukovodstvom bilo šta suštinski promenilo – ako ne računamo unutarstranački obračun sa Balintovom uticajnom maćehom, Ildikom Lovaš, što je svakako važan korak u dobrom smeru, ali nedovoljan.

SVM se nalazi u škripcu. Koaliciona lista sa radikalima je samo simptom toga. Balint Pastor jednostavno nije imao drugog izbora sem da prihvati odluku SNS-a da se priključi najširoj predizbornoj koaliciji u Beogradu u kojoj treba sve „patriotske snage“ da učestvuju, bez izuzetaka. Verovatno nije smeo da rizikuje svoje pozicije u opštinama na severu Vojvodine gde takođe sve zavisi od SNS-a.

Naravno, to ne opravdava njihov nepriličan potez, ali bar delimično može da ga objasni. SVM više nije važan igrač ni u Subotici, a kamoli tas na vagi. Tokom ovih trideset godina SVM je ostao sam na političkoj sceni vojvođanskih Mađara kojih danas ima upola manje. Operacija uspela – pacijent umro.

izvor: https://radar.nova.rs/politika/svm-od-gradanske-nacionalne-opcije-do-srs/