Aleksandra Jerkov je prvo kao članica Lige socijaldemokrata Vojvodine, pa Demokratske stranke bila jedna od najaktivnijih narodnih poslanica i uopšte političarki na našoj sceni. Obrazovana, nesklona trulim kompromisima, elokventna i hrabra, nije odustajala niti dozvoljavala da je pokolebaju u borbi za ljudska prava i evropsku Srbiju. Posle razlaza sa Demokratskom strankom s političkim i životnim partnerom osniva Regionalnu akademiju za razvoj demokratije. Iz razgovora koji sledi jasno je da ne odstupa od načela zbog kojih se svojevremeno uključila u aktivnu politiku.

U poslanici patrijarha srpskog otvoreno se kritikuje rodno osetljiv jezik, štaviše, označava se kao krivac za loš brak i porodicu. Kako ste doživeli takav stav čoveka koji bi na najveći hrišćanski praznik trebalo da zaziva mir, slogu u toleranciju? 

Time što je najvećeg neprijatelja braka i porodice video u tome da se za žene koriste imenice koje su u ženskom rodu, patrijarh i SPC su normalizovali, relativizovali, pa čak i podržali stravično nasilje nad ženama kojem svakog dana svedočimo u našem društvu. 

Prosto je neverovatno da je u zemlji u kojoj je ove godine ubijeno već 11 žena, u zemlji u kojoj svake dve nedelje jednu ženu ubije član najbliže porodice, u kojoj smo imali stravične slučajeve ubistava žena i dece u centrima za socijalni rad, u kojoj samohrane majke žive na ivici egzistencije, u kojoj poslodavci i dalje pitaju žene da li i kada planiraju trudnoću, u kojoj nema mesta u vrtićima i u kojoj žene masovno dobijaju otkaze čim se vrate s porodiljskog odsustva, patrijarh baš upotrebu imenica u ženskom rodu prepozna kao najvećeg neprijatelja braka i porodice. 

To govori o licemerju i mizoginiji koji su toliko duboko ukorenjeni u sve pore našeg društva. Istovremeno, ko zna koji put razobličuje i u pravom svetlu prikazuje ovog crkvenog velikodostojnika, koji je u momentu izbora predstavljen i od mnogih krugova, čak i građanskih, doživljen kao moderna i umerena opcija koja, zaboga, sluša „Azru“ i donosi novitete.

Šta je naopako u tom stavu i kako ocenjujete činjenicu da je vrlo malo kritika izrečeno, čak i kada su u pitanju demokratske opcije, bilo da je reč o organizacijama, bilo pojedincima?

Kritika je zaista vrlo malo. U Srbiji je klerikalizacija društva dostigla vrhunac u poslednjih deset godina. Crkva uređuje, piše i prepravlja udžbenike, popovi ulaze u škole, policiju, vojsku, sve državne ustanove, državne poslove, zakone, sve sfere javnog života. Malo je onih koji se usuđuju tome da se suprotstave, da se jasno i nedvosmisleno založe za sekularnu državu, da nazovu stvari pravim imenom i izbore se za građansko društvo. Taj nedostatak beskompromisne borbe za principe, za vrednosti, za suštinu oko koje ne sme biti ni kalkulisanja ni koketiranja s populizmom, demagogijom i jurnjave za jeftinim političkim poenima, upravo i jeste razlog zbog kojeg smo ovde gde smo. Nedostaje nam hrabrosti da stvari nazovemo pravim imenom, da hrabro stanemo iza onoga za šta se vredi boriti, a to nas kao društvo uništava.

Ovde bih se zadržala i na još jednom detalju iz života SPC – odlikovanja ljudi koji su osuđeni za najteže zločine protiv čovečnosti. Čak je i vaš arhineprijatelj – mada je preciznije, vi njegova arhineprijateljica – Vojislav Šešelj odlikovan. Kako tumačite taj raskorak između proklamovane želje, čak i na verskom nivou, za mirenjem i veličanjem zločina? Zašto se Srbija danas stidi najboljih, a promoviše najgore?

Da se promovišu najbolji, Šešelj ne bi imao mesto u društvu. Isto tako bi bilo da postoji istinska želja za pomirenjem i uspostavljanjem zajedničkog života. Ništa od toga ovde ne postoji. Umesto toga imamo kulturu i politiku veličanja zločina, zločinaca i ideologija koje su do njih dovele i koje su ih iznele. 

Toksična polarizacija koja postoji u našem društvu očituje se u tolikoj eskalaciji nasilja, a mantra da treba da se pretvaramo da se svi zločini nikada nisu desili i da se „okrenemo budućnosti“, obična je podmetačina koja suštinski služi tome da se nikada ne suočimo i ne priznamo sve strahote koje su počinjene, navodno, u naše ime. A bez toga zapravo ne možemo krenuti napred. 

Otkuda neko ko je označen kao ratni, a ja bih rekla i mirnodopski huškač, dobija toliko prostora iako je i kao političar, uključujući stranku koju još formalno vodi, postao minoran?

Šešelj je duhovni otac ovakve crkve i ovakve vlasti. Možda je njegova stranka postala minorna u broju glasova, ali njegova politika i ideologija i te kako su žive i predstavljaju osnovu onoga što svakodnevno živimo. To se vidi i iz uloge crkve u Srbiji i regionu, odnosa prema susednim državama, prema ženama, prema agresiji Rusije na Ukrajinu, iz zastoja u našim evropskim integracijama, stanja u kojem se nalaze institucije, nepoštovanja ljudskih prava i sloboda, nepostojanja građanskog društva, besperspektivnosti u kojoj živimo i naše sveopšte situacije.

Ima li vesti po tužbama koje ste podneli protiv Šešelja?

Stanje tih tužbi je još jedan dokaz onoga o čemu sam prethodno govorila. Postoje tri tužbe, sve u različitim fazama postupka, neke su čak i presuđene u moju korist, a trenutno se čini da će sve tri završiti crnoj rupi bez ikakvog epiloga i da on neće odgovarati za sve monstruozne pretnje koje je uputio meni, mojoj porodici, mojim roditeljima, za govor mržnje, uvrede, višemesečno proganjanje i organizovano maltretiranje, što on ni u jednom momentu nije negirao, naprotiv, i na sudu se time ponosio. 

Kao i uvek dosad, ističem da je ovaj problem mnogo veći od mene i strašnih reči i pretnji koje mi je upućivao. To samo pokazuje koliko je građanima koji nemaju privilegiju da mogu javno da govore o tome teško ili čak nemoguće da dođu do pravde. Ja ipak neću odustati od borbe da sve tužbe dobiju razrešenje na sudu jer ne želim da prihvatim da postoje pojedinci jači od zakona, oni na koje se pravila ne odnose i kojima je dozvoljeno ponašanje o kojem drugi za mnogo beznačajnije stvari ne bi mogli ni da sanjaju.

Nedavno ste u autorskom tekstu povodom godišnjice ubistva premijera Đinđića ocenili da se malo ko seća njegovih zalaganja – kao i da verovatno Srbija i nije zaslužila. Šta ste konkretno mislili i otkud nam potreba da se zagledamo u lažne mitove i izmaštanu slavnu prošlost umesto u budućnost?

U nedostatku jasne vizije budućnosti, u nedostatku političkih elita koje bi takvu budućnost videle ili nas ka njoj vodile, gledanje u prošlost jeste jedina opcija. Nažalost, mi se u Srbiji upravo s tim suočavamo. 

I to nije slučaj samo sa Srbijom, to se dešava u celom regionu. Kada se pogledaju vladajuće strukture i političke elite u svim zemljama regiona, imamo vrlo malo razloga da verujemo u bolju budućnost ili da od njih očekujemo da nam je obezbede. 

Otuda i njihova stalna potreba da podgrevaju konflikte i insistiraju na razlikama, održavaju otvorenim pitanja i sukobe koja mogu eskalirati u svakom momentu jer to je njihov jedini način da mobilišu birače i održe se na vlasti. Zato nam se s vremena na vreme i pojavljuju nove ideje za prekrojavanjem granica, predlozi za uspostavljanje novih/starih velikih etničkih država i politike koje su morale ostati u poslednjoj deceniji prošlog veka, gde i pripadaju. 

Uostalom, zato nam mladi beže glavom bez obzira iz svih zemalja regiona, zato su nam evropske integracije u zastoju i zato se sve češće u pitanje dovodi evropska budućnost i evropska perspektiva svih naših zemalja.

Akademija mogućnost za razvoj demokratije u regionu

Posvetili ste se Regionalnoj akademiji za razvoj demokratije, rekla bih i pravima pre svega mladih na lični razvoj i napredak u društvu, ali i svim diskriminisanim, posebno ženama i deci koja trpe nasilje. Jeste li zadovoljni tim angažmanom i šta smatrate najvažnijim?

Regionalna akademija za razvoj demokratije je u prethodnom periodu organizovala nekoliko suštinski važnih aktivnosti i otvorila više izuzetno značajnih regionalnih tema. Na tri regionalna događaja – Zagrebačkom, Podgoričkom i Novosadskom plenumu – okupili smo više desetina najznačajnijih i najistaknutijih ljudi u regionu i poznavalaca prilika na Zapadnom Balkanu – političare, aktiviste, istoričare, intelektualce, pisce, zvaničnike, aktiviste, stručnjake, novinare, umetnike – sve one koji se neumorno bore za demokratiju i modernizaciju i demokratizaciju naših zemalja. 

Jedna od inicijativa na koju smo posebno ponosni je višegodišnja inicijativa da se u zemljama regiona izmeni zakonodavni okvir i definicija silovanja izmeni tako da svaki seksualni kontakt bez eksplicitnog pristanka bude definisan kao silovanje i da se maksimalno poboljša zakonska pozicija žena koje odluče da prijave silovanje. 

Ovo je izuzetno važno, budući da su u našim društvima, osim stigmatizacije, suočavanja s nerazumevanjem i osudama okoline i nametanja osećaja sramote, stida i prebacivanja krivice na žrtvu, žene koje uprkos svemu tome odluče da prijave silovanje suočene i sa čitavim nizom dodatnih administrativnih, zakonskih i birokratskih prepreka zbog kojih im postupak još teže pada, dodatno ih traumatizuje i veoma često ih odvraća od toga da prijave šta im se desilo.

Poznati ste po proevropskim stavovima – gde smo se to zaglavili i ima li načina da se mrdnemo napred, ka civilizovanom društvu?

Zaglavili smo se u svojoj nesposobnosti da izgradimo građansko demokratsko društvo zasnovano na vladavini prava, jakim i nezavisnim institucijama i poštovanju ljudskih prava i sloboda. Zaglavili smo se u svojoj nespremnosti da uskladimo spoljnu i bezbednosnu politiku s politikom Evropske unije, svrstamo se u red svih demokratskih zemalja sveta i uvedemo sankcije Rusiji.

Zaglavili smo se i u nesposobnosti da shvatimo novu metodologiju za pristup, preuzmemo odgovornost za dinamiku i brzinu procesa i u svojoj navici da krivimo Evropsku uniju za svoju nesposobnost po principu „mrzi nas učiteljica“. Zahvaljujući svojoj spoljnjoj politici i nespremnosti da shvati dešavanja u evropskoj politici, Srbija je pre na putu da postane Belorusija na tlu Evrope, a ne punopravna članica Evropske unije.

Nedostaje li vam aktivna politika i na koji način sagledavate političku scenu s nevelike distance odsustva?

Čini mi se da sam već u jednom od prethodnih odgovora rekla da nam nedostaje beskompromisna borba za ono oko čega kompromisa ne sme biti – vrednosti. I to se vidi u svakodnevnoj politici, onoj stranačkoj, koju naši ljudi najčešće vide i koju ocenjuju kao nešto nečasno i prljavo.

To se vidi i iz kalkulantskog odnosa koje političke stranke zauzimaju prema važnim društvenim pitanjima. Uzmimo za primer nemačko-francuski predlog i stavove stranaka o istom. Samo su Pokret slobodnih građana i Stranka slobode i pravde od parlamentarnih stranaka imale političke odgovornosti i hrabrosti da ga podrže, ne zato što time podržavaju Vučića nego zato što time staju iza svoje politike i zato što je jasno rečeno šta taj sporazum predstavlja i šta njegovo prihvatanje, odnosno neprihvatanje sa sobom donosi. 

Ostali su, govorim naravno o onima koji su meni kao građanski, demokratski i proevropski orijentisanoj osobi bliski, zauzeli pozicije bliske onome što govore Dveri, Zavetnici ili njima slične ekstremno desničarske stranke i pokreti. Vidi se i iz već pomenutog izostanka reakcije na poslanicu patrijarha ili slične događaje, gde je reakcije po svim pravilima moralo biti. To koketiranje sa desnicom u nadi da će neki glas koji inače pripada ekstremno desnom spektru ovog puta dopasti nekome od građanskih, socijaldemokratskih stranaka, preskupo je koštalo građanski blok. 

Rezultiralo je time da nikoga od tih desno orijentisanih birača nisu uspeli da pridobiju na svoju stranu, a izgubili su svoj identitet, svoje članstvo, svoje birače i svoju politiku.

Da li vam je posle tri godine jasno zašto ste isključeni iz Demokratske stranke?

Jeste, naravno. Bilo mi je jasno odmah. Naš sukob je bio isključivo ideološki, vrednosni. Što je Demokratska stranka više odlazila u desno, manje je u njoj bilo prostora za drugačije mišljenje. Prelomna tačka bila je izuzetno čvrsta koalicija sa Dverima i sankcionisanje svakoga ko se, čak i unutar stranke, suprotstavio približavanju njihovim desničarskim stavovima i ograničavanju i zabranjivanju onoga što je oduvek bila politika Demokratske stranke. Tačka nakon koje nije bilo povratka bila je odluka da se bojkotuju poslanici Evropskog parlamenta koji su dolazili u Srbiju, o kojoj smo, kao u tom momentu najuže rukovodstvo Demokratske stranke, informisani putem medija pre nego što se bilo koji organ Demokratske stranke sastao da o tome odluči. Izbacivanja i čistke postali su novi načini komunikacije. 

Više sebe nisam videla u tome niti bih ikada mogla da se politikom bavim na taj način.

Ne mogu da propustim da vas ne pitam za Novi Sad – koliko je on danas udaljen od vizije koju ste nudili kao kandidatkinja za gradonačelnicu? 

Za početak, Novi Sad za koji sam se ja borila je bio glavni grad. Ovaj danas ne samo da nije glavni nego je sve manje grad. Osim toga što osnovne stvari, poput javnih radova, komunalnih usluga, prevoza, odnošenja smeća ili održavanja zelenila ne funkcionišu, on je zaista utonuo u duboku učmalost, postao potpuno nebitan igrač, izgubio političku težinu, perspektivu i konkurentnost čak i u nacionalnim, a posebno regionalnim tokovima i dešavanjima. Mislim da ljudi koji na sebe preuzmu toliko veliku odgovornost, poput one da vode toliko važan grad kao što je Novi Sad, treba da budu svesni te odgovornosti, važnosti posla koji se od njih očekuje i spremni na borbu i život za taj grad. Već dugi niz godina to nije slučaj i neizmerno mi je žao zbog toga.

Jelka Jovanović

izvor: https://novimagazin.rs/iz-nedeljnika-nm/294333-intervju-aleksandra-jerkov-seselj-je-duhovni-otac-ovakve-crkve-i-vlasti