Mladena Nikšića upoznao sam u autobusu za Sremsku Mitrovicu.

Nisam znao ko je to.

Nije mi rekao.

Uporno je pokušavao da me ubedi da je crtati jednostavno. Pokazao mi je par jednostavnih poteza koje još čuvam u papirima koje sam poneo iz Stare kuće.

Nisam znao da je on slikar.

Slušao sam njegove stihove i gledao publiku koja ga je slušala. Naravno bio je glavni.

Zahvaljujući njemu obišao sam najbolja mesta u Vojvodini gde sam bio uvod u njegovim nastupima.

Nešto kao predgrupa. Kao “evo mladi perspektivni…”

Onda bi na scenu izašao Dida, kako smo ga zvali.

Nikad nije čitao svoje pesme. Nikad. Uvek ih je govorio.

Jednom prilikom čitajući o osnivanju Lige socijaldemokrata Vojvodine pročitam da je između sedmorice osnivača i Mladen Nikšić. Iznenadih se. Nisam bio siguran. Nisam verovao.

Bio sam na promociji njegove poslednje objavljene knjige “A ča”.. jedna izvanredna zbirka pesama koja će tek da dobije na vrednosti, prva knjiga u Vojvodini koja je napisa na čakavskom

Možda njegov oproštaj sa nama. Naravno suze u publici, suze na sceni… I u jednom trenutku reče Dida : ne bih želeo da ovo bude sa suzama nego veselo.

Mislim da bi to i sada želeo da je sa nama.

Dida