Predstava po kojoj je trgovina ljudima otimanje ljudi i stavljanje u crni kombi najređi je slučaj, a u praksi najčešće je u pitanju seksualna ili radna eksploatacija, a žrtve često poznaju trgovce od ranije i oni iskorištavaju njihov težak položaj.

NVO Astra je u saopštenju povodom Međunarodnog dana borbe protiv trgovine ljudima koji se obeležava 30. jula, istakla da je neophodan nastavak aktivnosti na unapređivanju pravnog, strateškog i institucionalnog okvira u Srbiji, sa ciljem unapređenja položaja žrtava trgovine ljudima, kroz izmene određenih zakonskih rešenja.

Kako za Euronews Srbija navodi Srbija Hristina Piskulidis, menadžer za komunikacije NVO Astra, problem predstavlja i činjenica da sudije u praksi često ne prepoznaju trgovinu ljudima kao krivično delo već seksualnu eksploataciju tretiraju kao posredovanje u vršenju prostitucije, a radnu – kao kršenje radnih prava.

Kako ističe Astra u svom poslednjem izveštaju, iako je za krivično delo trgovina ljudima predviđena kazna u trajanju od tri do 12 godina, sudovi kazne redovno izriču u visini zakonskog minimuma, dok status posebno osetljivog svedoka nije bio dodeljen nijednoj žrtvi tokom poslednje godine, premda su 60 odsto žrtava činile maloletne osobe.

Problematični sporazumi o priznanju krivice
“Sve češće je na snazi sporazum o priznanju krivice na osnovu čega veliki broj potencijalno okrivljenih za trgovinu ljudima sklapa sporazum sa tužilaštvom kako bi dobili uslovne kazne ili vrlo niske kazne, ispod minimuma”, rekla je za Euronews Srbija Hristina Piskulidis, menadžer za komunikacije NVO Astra.

U poslednjih godinu dana u Srbiji su istražena 22 nova slučaja trgovine ljudima, od toga se 15 kategorizuje kao seksualna eksploatacija, a sedam se odnosilo na prinudni rad. Srbija je procesuirala 42 optužena — od čega su 33 slučaja trgovina ljudima u cilju prostitucije, a devet prisilnog rada, objavljeno je u izveštaju Stejt Departmenta objavljenom 1. jula 2021. godine.

Procenat okrivljenih za posredovanje u vršenju prostitucije porastao je sa 13 odsto u 2018. godini na 64 odsto u 2020. Istovremeno procenat okrivljenih za trgovinu ljudima je u padu, podvlači organizacija Astra, pa je tako sa 80 odsto u 2018. pao na 27 odsto u prethodnoj godini.

Kako Hristina Piskulidis ističe, najčešće se propisuje kazna od tri do pet godina, iako bi prema zakonu trgovac ljudima mogao da dobije i do 12 godina, i dodaje da se posle odsluženog perioda počinioci smatraju potpuno slobodnim i rehabilitovanim građanima.

“Na osnovu Marijinog zakona počinioci koji imaju krivično delo pedofilije ulaze u registar, ali to nije slučaj sa trgovcima ljudima. Oni su potpuno slobodni posle izdržavanja kazne”, objašnjava.

Otvoren prostor za zastrašivanje
Organizacija Astra je kao problem navela da u poslednjih godinu dana nijednoj žrtvi nije dodeljen status posebno osetljivog svedoka.

“Mi u tom pogledu očigledno imamo nazadovanje. Bez obzira na to što je 60 odsto žrtava bilo maloletno niko nije dobio status. To je jasan pokazatelj da donosioci odluka nisu senzibilisani za problem trgovine ljudima niti za traume koje su te osobe preživele. Žrtve seksualne ekploatacije u sudskom procesu sede u istoj prostoriji sa osobom koja je njima trgovala — tu se stvara prostor za različite vrste zastrašivanja. Dovoljan je jedan popreki pogled da neko odustane od svedočenja”, ističe se iz organizacije.

Dodeljivanje statusa posebno osetljivog svedoka, koji garantuje svedočenje na daljinu ili nesuočavanje sa trgovcem, nije obavezujuće, to je samo preporuka.

“Smatramo da bi u slučaju maloletnih osoba status posebno osetljivog svedoka trebalo da bude obavezujući”, dodaje Piskulidis.

Nedovoljno često se govori o tome kako obično mlade osobe završavaju kao žrtve seksualne, odnosno radne eksploatacije, a stručnjaci upozoravaju da o tome postoji pogrešna slika u javnosti.

“Mi na osnovu filmova imamo pretpostavke da su ljudi kidnapovani i strpani u crni kombi, ali to su najređi slučajevi”, ističe Hristina Piskulidis.

“Žrtva obično poznaje trgovca od ranije”
Naglašava da se najčešće žrtva nađe u teškoj životnoj situaciji i traži rešenje u inostranstvu, a trgovci ljudima, kako ona ističe, vrbuju ih lažnim poslovnim ponudama na internetu. Takođe, dodaje Piskulidis, često se desi da žrtva nesvesno uđe u ljubavnu vezu sa trgovcem koji je na taj način manipulišući “obavezuje” na rad i saradnju.

“Kod nas dobar deo ljudi ne shvata da su žene često u seksualnoj eksploataciji jer su na to prinuđene, čak u 70-80 odsto slučajeva, iako mnogi misle da je prostitucija bila njihova odluka”, podvlači naša sagovornica.

Iz Astre navode i da je relativno čest fenomen da žrtva u početku uopšte nije svesna svoje pozicije, posebno u slučaju kada uđe u romantičnu vezu sa počiniocem.

“Međutim, posle početnog perioda žrtve vrlo brzo shvate u čemu su se našle, ali onda kreću druge vrste uslovljavanja — fizičko kažnjavanje, odnosno pretnja da će eksplicitne fotografije ili video snimci da dopru u javnost. Tako se žrtve nađu u začaranom krugu jer ih trgovci često navikavaju na narkotike kako bi nastala dodatna zavisnost. Žrtva na taj način gotovo uvek duguje novac trgovcu za drogu”, objasnila je Piskulidis.

Upravo zbog toga, kada je u pitanju seksualna eksplotacija, organizaciju za pomoć najčešće kontaktiraju članovi porodice ili bliski prijatelji.
“Žrtve nas kontaktiraju tek kada su napustile situaciju trgovine i potrebna im je pomoć u rehabilitaciji jer je prevazilaženje traume mnogo kompleksan i dugotrajan proces, a često im je potrebna i pomoć u različitim institucijama jer nemaju sređena dokumenta”, objašnjava ona.

Takođe, do radne eksploatacije, koja podrazumeva zadržavanje dokumenata, ograničavanje kretanja, neisplaćivanje zarade ili fizičko kažnjavanje za neodrađen posao, često dolazi preko komšija ili članova porodice koje u to “uvuku” žrtvu obećavajući joj dobre uslove i zaradu.

Kako iz Astre ističu, radna eksploatacija kod muškaraca obično podrazumeva rad u građevini i poljoprivredi, a žene obično rade u kućnim uslovima što je, kako kaže Piskulidis, manje vidljivo, te im se ne zna tačan broj.

“To obično nisu ljudi koji se stvore niotkuda”, rekla je Piskulidis aludirajući na trgovce.

“Trauma je slična onoj sa kojom se ljudi vraćaju iz rata”
Hapšenje trgovaca ljudima ne rešava sve probleme, budući da je žrtvama, nakon “izlaska iz lanca”, potrebna dugoročna pomoć. Pored Astre postoji državni Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima kao i NVO Atina koje takođe pružaju pomoć osobama ugroženim ovim krivičnim delom. Atina i Astra imaju licencu za obezbeđivanje smeštaja odnosno za rad SOS telefonske linije.

Jedino državno prihvatilište pri Centru je trenutno zatvoreno, a organizacija Atina ima licenciranu uslugu smeštaja uz podršku, po važećim normativnim aktima Ministarstva za rad.

Nedostatak tehničkog osoblja, nemogućnost renoviranja skloništa, ali i pandemija otežavali su rad prihvatilišta i na kraju doveli do njegovog zatvaranja.

Iz Centra poručuju da tokom perioda kada je smeštaj bio zatvoren niko nije ostao bez podrške, a uskoro bi trebalo da bude gotov i postupak licenciranja smeštaja.

“Moram da kažem da prihvatilište funkcioniše tako što stručni radnici vode računa o žrtvama i nakon njihovog izlaska iz prihvatilišta, jednostavno održavaju sa njima kontakt, obilaze ih i znamo sve šta se dešava sa njima. Znači da niko nije prepušten ulici i ostavljen bez dalje zaštite države, dakle mi potpuno stojimo iza naših žrtava”, kaže Aleksandra Ljubojević, direktorka Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima .

Organizacija Atina ima specijalizovan smeštaj za žene i devojčice starije od 16 godina, međutim, ne postoji smeštaj za muškarce, niti za decu kojima se pre svih bave Centri za socijalni rad.

“Žene koje izlaze iz situacije trgovine ljudima dolaze sa kompleksnom traumom koja je slična truami sa kojom se vraćaju iz ratova. Jako je važno da smeštaj i strukturalno i funkcionalno, ali i kapacitetom, bude prilagođen osobama koje su preživele nekvo traumatsko iskustvo”, rekla je Andrijana Radojičić Nedeljković iz Atine.

Izvor: Euronews.rs