Slovačka plaća veliku diplomatsku cenu zbog nepriznavanja Kosova, kaže za Radio Slobodna Evropa Jan Cingel, izvršni direktor nevladine organizacije za Strateške analize u Bratislavi.

“Ona je izložena pritisku EU i SAD. Mada ima podršku Grčke, Španije i Rumunije, to ipak ima visoku cenu za Slovačku kad god je pitanje Kosova na dnevnom redu u međunarodnim forumima”, ističe Cingel.

S druge strane, postavlja se pitanje šta Slovačka zauzvrat dobija.

“Tačno je da stižu pohvale i zahvalnost Srbije, ali to se nije materijalizovalo dubljim ekonomskim odnosima između njih”, kaže ekspert iz Bratislave dodajući da Mađarska ima mnogo bliskije odnose sa Srbijom nego Slovačka, iako su vlasti u Budimpešti priznale Kosovo, a u Bratislavi nisu.

“Slovačka time, takođe, čini sebi medveđu uslugu jer se njena pozicija, kada je reč o Kosovu, poklapa sa ruskom i kineskom. Istovremeno, na taj način daje blanko ček aktuelnim vlastima u Srbiji čija moć počiva na sporu oko Kosova i odlaganju rešenja tog pitanja”, smatra Cingel.

On je jedan od autora izveštaja Škole naprednih međunarodnih studija vašingtonskog Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centar u kome se sugeriše da bi pristanak Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke – koje ne priznaju Kosovo – da ono postane članica NATO partnerstva za mir dovelo do transformacije dijaloga između Beograda i Prištine i smanjilo uticaj Rusije i Kine na Balkanu.

Kosovo neravnopravno u pregovorima sa Srbijom

RSE: U pomenutom izveštaju se navodi da bi promena stava Španije, Slovačke, Rumunije i Grčke doprinela transformaciji dijaloga između Beograda i Prištine, za koji je ocenjeno da je na izdisaju. Naravno, postavlja se pitanje da li ima nagoveštaja da će pomenute zemlje posle 14 godina od proglašenja nezavisnosti Kosova promeniti svoj stav i šta bi moglo na to da ih podstakne.

Takođe, ako se to desi – tačnije ako Kosovo bude na putu članstva u Severnoatlantsku alijansu ali zbog veta Rusije i Kine i dalje izvan Ujedinjenih nacija – na koji način bi to promenilo političku dinamiku na Balkanu?

Cingel: Dijalog Beograda i Prištine je trenutno u blokadi, to je prva dobro poznata činjenica. Drugo, uspostavljen je status kvo sa nejednakim i neizbalansiranim odnosima, što ide u prilog Beogradu. To znači da je onemogućen ulazak Kosova u Ujedinjene nacije i većinu međunarodnih organizacija, jer ga veliki broj zemalja još ne priznaje. Istovremeno, Srbija vodi kampanju u nastojanju da ubedi države koje su to učinile da povuku akt o priznanju.

Dakle, takva situacija srednjoročno i dugoročno ide u prilog Beogradu. Mi smatramo da bi pružanje bezbednosnih garancija Kosovu – u najmanju ruku ponudom ulaska u NATO-ov program Partnerstvo za mir u kome učestvuje čak i Srbija – uravnotežilo njegovu poziciju u pregovorima sa Beogradom.

Naravno, za Kosovo bi bilo podesnije punopravno članstvo u Severnoatlantskoj alijansi jer bi to ojačalo bezbednosne garancije, koje sada nema. Svakako, na njegovoj teritoriji su razmeštene trupe KFOR-a, a i mala je verovatnoća da će izbiti sveopšti sukob. Međutim, članstvo u Severnoatlatnskoj alijansi bi osnažilo poziciju Kosova i učinilo njegove odnose sa Srbijom ravnopravnijim.

Istovremeno, Kosovo bi moralo da se obaveže da neće težiti bilo kakvoj uniji sa Albanijom, što bi vodilo stvaranju Velike Albanije i otvorilo mnogo Pandorinih kutija na Zapadnom Balkanu. U prošlosti su postojale ideje o podeli Kosova, promeni granica, koje su katastrofalne po celu regije i od njih treba definitivno odustati.

RSE: Međutim, mediji u Srbiji tvrde da Albanija i Kosovo počinju da se ujedinjuju spajajući svoje prigranične zone. Tačnije, čim se u parlamentima u Tirani i Prištini ratifikauju odgovarajući sporazumi – stvoriće se “teritorijalno-administrativne celine” koje će obuhvatiti po 30 kilometara unutar teritorija Albanije i Kosova.

Cingel: Treba jasno naglasiti da će biti moguća samo prekogranična saradnja, pre svega ekonomska, a ne stvaranje političke unije dve države.

Zašto nema otpoljavanja odnosa Slovačka-Kosovo?

RSE: U ovom trenutku je ideja da se Kosovu ponudi ulazak u program NATO-a Partnerstvo za mir. No, za to je potrebna i saglasnost Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke, koje ne priznaju nezavisnost Kosova. Da li ima naznaka da će ove četiri zemlje promeniti stav?

Cingel: To se može videte na primeru Grčke u poslednjih 7-8 meseci – tačnije njeno izvesno otopljavanje odnosa sa Kosovom sa posetama na visokom nivou, što ranije bio slučaj, zatim traženje načina da se poveća njihova ekonomska razmena. Kada je reč o Slovačkoj i Rumuniji, a pre svega Španiji – tu se nije daleko odmaklo.

Pošto postoje razlozi i strahovi zašto ove zemlje ne priznaju Kosovo, mi smo u pomenutom izveštaju predložili na koji način bi to moglo da se prevaziđe uz pomoć saveznika unutar EU i NATO-a.

Kada je reč o Slovačkoj, a pre svega Rumuniji, postoji strah od mađarskog iredentizma, koji povremeno izbije na površinu. U Slovačkoj i Rumuniji su odnosi većinskih naroda sa mađarskom manjinom relativno dobri, mada se tu i tamo čuju upozoravajući signali, koji su i u funkciji probnog balona šta je moguće a šta ne ostvariti, koje odašilje Vlada Viktora Orbana.

Slovačka je članica Višehradske četvorke (Češka Republika, Mađarska i Poljska). Ova grupacija ima dobru politiku da njene članice sarađuju u pitanjima o kojima je moguć dogovor, dok izbegavaju teme o kojima nema sporazuma.

U poslednje dve-tri godine je uvećan broj pitanja o kojima nema saglasnosti Višehradske četvorke zbog politike mađarske i poljske vlade kada je reč o pristupu EU.

Kosovo je jedno od pitanja o kome nema saglasnosti, jer ga Slovačka ne priznaje dok su preostale tri članice ove grupacije to učinile. Mađarska naročito gradi bliske odnose sa Kosovom a i Srbijom, što je veoma interesantno. Naime, Slovačka već duže vreme – od početka 2000-ih – promoviše Zapadni Balkan kao svoj spoljnopolitički prioritet.

Međutim, Mađarska ima mnogo bliskije odnose sa Srbijom nego Slovačka, iako su vlasti u Budimpešti priznale Kosovo, a u Bratislavi nisu. Na primer, Mađarska ima mnogo razvijeniju ekonomsku saradnju sa Srbijom. Tačno je da je ona geografski bliža i veća od Slovačke, ali je ta disproporcija u ekonomskoj razmeni i dalje prevelika.

Posledice slovačkog stava

RSE: Možda je u pitanju ideološka bliskost predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Viktora Orbana.

Cingel: Da, to je u pitanju. Međutim, nepriznavanje Kosova politički i diplomatski mnogo košta Slovačku. Ona je izložena pritisku EU i SAD. Mada ima podršku Grčke, Španije i Rumunije, to ipak ima visoku cenu za Slovačku kad god je pitanje Kosova a dnevnom redu u međunarodnim forumima.

S druge strane, postavlja se pitanje šta Slovačka zauzvrat dobija. Tačno je da stižu pohvale i zahvalnost Srbije, ali to se nije materijalizovalo dubljim ekonomskim odnosima između njih.

Slovačka time, takođe, čini sebi medveđu uslugu jer se njena pozicija, kada je reč o Kosovu, poklapa sa ruskom i kineskom. Istovremeno, na taj način daje blanko ček aktuelnim vlastima u Srbiji čija moć počiva na sporu oko Kosova i odlaganju rešenja tog pitanja.

A to dalje vodi podelama u srpskom društvu, jer aktuelne vlasti nastoje da osnaže svoju poziciju igranjem na kartu nacionalizma, podsticanja strahova i narativu “mi” naspram “njih”.

Mađarska tajno organizovala kupovinu poseda u Slovačkoj

RSE: Rekli ste da bi na nivou EU i NATO-a moglo da se pronađe rešenje za zabrinutost Slovačke zbog mađarskog iredentizma. Na koji način?

Cingel: Na primer, poznato je da sadašnja američka administracija ima stroži stav prema Orbanovoj politici. Dakle, podrška Slovačkoj i Rumuniji i pritisak na Mađarsku da se uzdrži od poteza kao što je prošlog leta tajno organizovanje kupovine zgrada i obradive zemlje u Slovačkoj. Na to je reagovao slovački ministar inostranih poslova jer je ta kupovina finansirana iz mađarskog državnog fonda.

Postojala je zabrinutost zašto je to Mađarska radila i to tajno. Znamo za slične poteze njene vlade vlasti u drugim zemljama, kao što je Hrvatska gde je kupovala obradivu zemlju.

Dakle, podrška i garancije Vašingtona i Brisela Slovačkoj i Rumuniji i pritisak na Orbanovu administraciju bi bila od pomoći. Namerno pominjem Orbanovu administraciju a ne mađarsku, jer slovački i mađarski narod imaju veoma dobre odnose.

RSE: Mislite samo na političku podršku Vašingtona i Brisela ili pravne garancije tako da u nekoj daljoj budućnosti ukoliko zvanična Bratislava prizna Kosovo mađarska manjina u Slovačkoj ne može da zatraži u najmanu ruku teritorijalnu autonomiju na područjima u kojima je u većini?

Cingel: Kao što sam rekao, takvi stavovi se tiču visoke politike i nacionalista u obe zemlje. I u Slovačkoj i u Mađarskoj postoje političke grupe koje protežiraju nacionalističke ideje u cilju jačanja svoje političke moći, sejući smutnju među stanovništvom. Ako se tom pitanju ne pristupi na pravi način, može izazvati poremećaje u odnosima.

Međutim, to nije stav šire zajednice. Mađari u Slovačkoj uživaju sva prava i nakon ulaska obe zemlje u EU između njih suštinski ne postoji granica. Voleo bih da se to desi i na Zapadnom Balkanu da postane deo ujedinjene Evropske Unije tako da granice ne budu više važne.

Pitanje slovačke vojnika u KFOR-u

RSE: Rekli ste na početku da je pozicija Slovačke, Rumunije i Španije i dalje manje više ista kao i u poslednjih 14 godina otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost.

Ima li bilo kakvih reakcija, makar nezvaničnih, na vaš predlog. Da li će zvanična Bratislava u nekom trenutku promeniti stav?

Cingel: Za sada nema promene u slovačkoj politici. Ali, neki potezi se mogu povući i to smo objasnili u izveštaju. S jedne strane, to ne bi podrazumevalo priznanje Kosova, ali bi, s druge, poslalo signal Beogradu da se stvara politička situacija u kojoj su obe strane ravnopravne.

Na primer, Slovačka bi mogla da se vrati u misiju KFOR na Kosovu. Naime, i Rumunija i Grčka, iako ne priznaju Kosovo, imaju svoje pripadnike u ovoj misiji. KFOR sve vreme traži veći doprinos zemalja u slanju vojnika. Slovačka je povukla svoje pripadnike pre proglašenja nezavisnosti Kosova 2008.

Dakle, time bi se poslao signal, a treba imati u vidu i da srpska zajednica na Kosovu veoma pozitivno gleda na ulogu KFOR-a, jer čuva određena područja južno od Ibra i održava mir. Takođe, i vlasti u Srbiji imaju pozitivan stav prema ovoj misiji kao stabilizirajućem faktoru u regionu.

Grčka bi mogla pokrenuti pitanja u Slovačkoj

RSE: Rekli ste da je jedino Grčka povukla vidljive poteze koji sugerišu promenu njenog stava prema Kosovu. Da li to može uticati i na druge zemlje, uključujući i Slovačku, da preispitaju svoju poziciju?

Cingel: Mislim da hoće, pre svega kada je reč o privrednim vezama, jer je razmena između Slovačke i Kosova u toj oblasti beznačajna. Dakle, ukoliko Grčka poveća investicije na Kosovu, onda će to otvoriti prostor i ohrabriti i Slovačku da krene tim putem.

Takođe, u Atini je otvorena kancelarija Kosova za vezu, koja ima status trgovinskog predstavništva, ali je njena pozicija sada nešto osnaženija.

U Slovačkoj ne postoji takva kancelarija, ali trebalo bi je uspostaviti. Slovačka, ima kancelariju za vezu u Prištini sa punim diplomatskim ovlašćenjima. Kosovu bi se moglo dozvoliti otvaranje kancelarije u Bratislavi koja bi mogla da služi kao ekonomsko predstavništvo. To ne znači priznanje nezavisnosti.

RSE: Osim poboljšanja ekonomske saradnje, kakvi su koraci mogući na političkom planu. Ukoliko Grčka prihvati da Kosovo postane član Partnerstva za mir, da li bi to uticalo i na promenu stava Slovačke?

Cingel: To bi definitivno podstaklo raspravu u Slovačkoj. Doduše, ne znam kakav bi bio njen ishod. Naime, slovački parlament je 2007. usvojio rezoluciju o nepriznavanju Kosova. Dakle, parlament bi morao da verifikuje eventualnu promenu tog stava.

RSE: Da li u sadašnjem slovačkom parlamentu postoji većina za eventualnu promenu te rezolucije?

Cingel: Od tri partije koje su inicirale usvajanje pomenutog akta 2007. godine, jedna više ne postoji a druga nije u sadašnjem sazivu parlamenta, a treća je u opoziciji.

RSE: Kakva je pozicija aktuelne parlamentarne većine?

Cingel: To je dobro pitanje. Iskreno rečeno, ne znamo. Zato sam i rekao da ukoliko Grčka bude menjala svoju politiku prema Kosovu, onda bi to pokrenulo i raspravu u Slovačkoj.

Naime, izbori su održani početkom 2020. godine (29. februara), nekoliko dana uoči izbijanja pandemije. Izabrana je nova vlada koju čini veoma šarolika koalicija.

Šef diplomatije Ivan Korčok je veoma naklonjen EU i NATO-u i u skladu sa tim je usmerena slovačka spoljna politika. Poslednjih dana se vodi intenzivna rasprava o tenzijama oko Ukrajine, imajući u vidu da u Slovačkoj postoji izraženi proruski sentiment.

Međutim, vlada podržava poziciju NATO-a o ovoj krizi i odgovor Zapada na rusku politiku. U svakom slučaju, rasprava u slovačkom društvu o tenzijama oko Ukrajine je veoma užarena. Očekujem da će biti takva i debata o Kosovu.

Pozicija Španije

RSE: Rumunija deli sličnu zabrinutost sa Slovačkom zbog mogućeg mađarskog iredentizma. Španija je u najdelikatnijoj poziciji zbog Katalonije, mada je državni sekretar za pitanja EU Huan Gonzalez Barba u novembru najavio da će njegova zemlja menjati svoj stav u smislu da Kosovo više ne bude izolovano.

Da li će Madrid ostati pri dosadašnjem stavu ili će pokušati da pronađe inovativno rešenje?

Cingel: Pozicija Španije je najsloženija, jer u Slovačkoj pretnja od mađarskog iredentizma nije tako velika. U Rumuniji je taj rizik nešto realističniji zbog izraženijih tenzija između tamošnje većinske zajednice i manjinske mađarske grupacije.

RSE: Da li Španija oseća, ne diplomatsku izolaciju, ali ipak plaća izvesnu cenu na međunarodnoj sceni, što ste objasnili na primeru Slovačke, a što bi je navelo da preispita svoju poziciju?

Cingel: Siguran sam da i Španija oseća diplomatski pritisak i plaća izvesnu cenu. Postavlja se pitanje da ako Grčka, a potom Slovačka, počnju da menjaju svoju poziciju prema Kosovu, da li će to podstaći zvanični Madrid da sledi isti kurs.

Na primer, španski zvaničnici su izbegavali susrete sa kosovskim, ali u poslednje vreme ima nagoveštaja promene takvog stava. Drugo, moguće je da Španija razmotri priključivanje Euleksu. Čak i Slovačka ima svoje predstavnike u ovoj misiji. Dakle, postoje ti mali koraci koji su daleko od punog priznanja Kosova.

Zašto Grčka menja stav?

RSE: Kako objašnjavate delimičnu promenu stava Grčke. Koji su njeni motivi?

Cingel: Mislim da se radi o kombinaciji potreba da se ojača ekonomska saradnja sa Kosovom i osnaže odnosi sa aktuelnom američkom administracijom, kako bi Grčka dobila podršku u suočavanju sa Turskom, imajući pre svega tenzije u odnosima između ove dve zemlje u istočnom Mediteranu.

Rizik od scenarija ‘crnog labuda’

RSE: Dakle, u vašem izveštaju se sugeriše da bi promena stava Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke u smislu omogućavanja ulaska Kosova u NATO Partnerstvo za mir, dovelo do promene geostrateške dinamike na Balkanu. Međutim, postavlja se pitanje da li će ove četiri zemlje napraviti taj zaokret u narednih godinu ili dve?

Cingel: Verovatno ne u naredne dve-tri godine, ali možda u nekom srednjoročnom razdoblju. Međutim, nikada se ne zna da li i kada može nešto iznenada da se desi, takozvani scenario „crnog labuda“ (black swan).

To znači iznenadni događaji koji bi mogli da u velikoj meri promene sadašnju političku jednačinu, kao što Grčka nagoveštava promenu stava prema Kosovu zbog sve većih tenzija u odnosima sa Turskom u istočnom Mediteranu, za šta joj je potrebna podrška SAD.

Ako se nešto slično desi na Zapadnom Balkanu, a bili smo veoma blizu tome prošle jeseni zbog sve većih tenzija u Bosni i Hercegovini, ili u Crnoj Gori ili bilo koja pretnja bezbednosti u toj regiji – onda će to iziskivati određenu reakciju međunarodne zajednice.

Omogućavanje Kosovu ulazak u Partnerstvo za mir može biti jedna od tih reakcija. Ako bi, na primer, Republika Srpska pokušala da se odvoji od BiH, Kosovo bi se osećalo ugroženo i onda bi međunarodna zajednica morala da mu pruži dodatne garancije sigurnosti u regionu.

Članstvo u UN nije preduslov za Partnerstvo za mir

RSE: Ako sam dobro shvatio, nije neophodno da Grčka, Španija, Rumunija i Slovačka u potpunosti priznaju Kosovo da bi ušlo u Partnerstvo za mir, već samo da ne blokiraju njegovo članstvo u toj asocijaciji. Zašto ove četiri zemlje za sada nisu spremne ni za tu opciju?

Cingel: To je veoma važan momenat. Za ulazak u Partnerstvo za mir nije bitno da li je neka zemlja članica Ujedinjenih nacija. Na taj način se izbegava veto Rusije i Kine u Savetu bezbednosti.

To bi se moglo uraditi na sličan način kao sa odobravanjem Kosovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. U tekstu tog dokumenta je izbegnuto pominjanje pitanja statusa Kosova, njegove državnosti i druga pitanja.

RSE: Da se vratimo na početak intervjua, ako bi Kosovo ušlo u Partnerstvo za mir kako bi to uticalo na političku dinamiku na Zapadnom Balkanu?

Cingel: To bi bio signal Beogradu o promeni stava članica NATO-a. Istovremeno, to bi omogućilo jačanje bezbednosti Kosova, kapacitete za obuku i unapređenje sopstvenih snaga, koje se sada zovu Kosovske bezbednosne snage.

RSE: Međutim, kako bi se to odrazilo politički na dijalog Beograda i Prištine i postizanje sporazuma o normalizaciji odnosa?

Cingel: Kao što sam rekao, to bi bio jasan signal da svih 30 članica NATO-a imaju isti stav o bezbednosti Kosova i Beograd bi trebalo da to uzme u obzir, te da ne može više da se oslanja na nekoliko članica Severnoatlantske alijanse, koje blokiraju bilo kakvu saradnju sa Kosovom.

Rusija vešto koristi poliitčki ćorsokak na Balkanu

RSE: To bi suzilo manevarski prostor Srbije da, na neki način, “sedi na dve stolice” između EU i Rusije i Kine. Kako bi se to odrazilo na poziciju Moskve i Pekinga koji su sve aktivniji na Zapadnom Balkanu?

Cingel: To je takođe veoma važno pitanje. Pronalaženje rešenja za odnose Beograda i Prištine znatno bi smanjilo uticaj i mešanje Rusije. Naime, zvanična Moskva veoma vešto koristi ovaj sukob jer je Srbija zavisna od nje politički i diplomatski zbog blokade ulaska Kosova u Ujedinjene nacije i ostale međunarodne organizacije koristeći pravo veta.

Ukoliko Srbija i Kosovo postignu neku vrstu sporazuma o normalizaciji, Evropska Unija bi trebalo da brzo reaguje i ponudi im članstvo čime bi se znatno smanjio uticaj Rusije u regionu.

Veza između ukrajinske krize i Balkana

RSE: Kako sadašnja kriza oko Ukrajine može da utiče na stav Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke prema kosovskom pitanju. Da li će uvideti da je nužno da promene stav, ili će biti još opreznije smatrajući da ne treba provocirati Rusiju?

Cingel: To je veoma dobro pitanje kako hodati po toj tankoj liniji da se, s jedne strane, ne ode predaleko, a s druge, da se ništa ne učini. Ne znam da li Zapad ima u ovom trenutku kapacitete da se angažuje u rešavanju problema na Balkanu, u situaciji kada se kriza oko Ukrajine sve više zaoštrava.

Međutim, ako Zapad zakaže u Ukrajini, tačnije ako izostane jedinstvena podrška u slučaju eskalacije sukoba, sa disidentskim glasovima, to povećava mogućnost rasta tenzija i na Zapadnom Balkanu. Naime, neki akteri u regiji to mogu protumačiti kao slabost Zapada i pokušaju da ostvare svoje ciljeve, na primer, Republika Srpska.

Dragan Štavljanin

izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/intervju-cingel-srbija-madjarska-slovacka-kosovo/31691104.html