Da li sve više naroda menja malo demokratije za malo više ekonomskog rasta i gde smo tu mi? O svemu tome plus kako su Englezi odbranili fudbal, za dnevni list Danas iz vašingtonskih prijatnih 30 stepeni Celzijusa govorio je najpoznatiji srpski, ali i jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, vodeći autoritet na polju globalne nejednakosti Branko Milanović.

Kako je pandemija uticala na nejednakost?

– Još nemamo podatke, a i pandemija još nije završena. Vidimo šta se događa u Indiji i da je moguće da se dese stvari koje ne očekujemo. Ali ako pogledamo bogate zemlje, Evropu i Ameriku, očigledno je da je mortalitet veći kod ljudi koji su morali fizički da idu na posao, odnosno kod radničke klase. S druge strane, države su davale ogromne finansijske stimulanse, koji su u SAD iznosili 25 odsto BDP-a što nikada u istoriji nije bilo. Kod tih davanja je postavljen limit dohotka iznad kog se nije delila pomoć i to je značajno doprinelo da se kompenzuje gubitak plata ljudi koji nisu mogli fizički da idu na posao zbog pandemije. Rezulatati za Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju pokazuju da je monetarna nejednakost za 2020. godinu niža nego 2019. Znači, treba razlikovati to da su siromašniji više pogođeni morbiditetom i mortalitom. Druga stvar je da je finansijska nejednakost smanjena. Slično važi i za mere koje je sprovela Srbija. Ako date ljudima linearno novac, tih 100 evra, automatski se smanjuje nejednakost, jer se nejednakost meri u relativnom iznosu.

Nejednakost i njen uticaj na privredni rast su od prošle svetske finansijske krize postali jedna od glavnih svetskih ekonomskih tema. Ipak neki smatraju da nije bitno što nejednakost raste sve dok i najsiromašnijima rastu dohodak i standard. Da li je to tako?

– Nejednakost je važna sama po sebi i proizvodi loše posledice i to iz tri razloga. Sa većom nejednakošću smanjujete mogućnosti budućim generacijama koje su rođene u siromašnim okolnostima, da se školuju, rade i dobro zarađuju. Razlike su toliko velike da se pokazuju i na nivou porodice. Nejednakost domaćinstava u kojima deca rastu direktno smanjuje mogućnosti siromašne dece.

Druga stvar je politički uticaj nejednakosti. Bogati žele da ostvare politički uticaj, ne zato što su loši, nego da bi zadržali ekonomsku moć. Na primer, treba im politički uticaj da bi smanjili poreze, da bi osigurali vlasništvo, da bi mogli da naprave monopol. Bogati ga realizuju kroz novac. Oni ili kupuju političare, ili ih kontrolišu ili ih izaberu…

Treći negativan efekat nejednakosti je na stope privrednog rasta. To je komplikovanije, jer vam je ipak potrebna određena vrsta nejednakosti da bi ljudima dali stimulanse. U socijalizmu su svi imali manje-više iste plate jer nije bilo stimulansa da se više radi ili investira. Ali ako imate suviše veliku nejednakost onda se javlja politička nestabilnosta, a ona izaziva strah kod investitora. I osim toga, neiskorišćeni ljudski kapital zbog nejednakosti šansi dovodi do opadanja stope rasta. Dakle ne može se reći „ne interesuje me ko je koliko bogat, ako siromašniji svake godine dobijaju malo više“.

Kada smo kod privrednog rasta, u svetu se pojavio prilično masovan pokret protivnika ekonomije rasta, (degrowth), kod nas negde prevedeno i kao „odrast“, zbog negativnih efekata na životnu sredinu, emisije gasova i klimatske promene i sa nekim od autora te ideje vodite polemiku. Ako bi svetska privreda prestala da raste, šta bi se desilo sa siromašnijim delom sveta?

– Oni uopšte ne razmišljaju o siromašnijem delu sveta i kreću sa pretpostavkom da je bogati svet dovoljno bogat, lepo se živi i ne treba im više rasta, jer to izaziva emisije gasova i klimatske promene. I zato razvijeni zapad ne treba više da raste, pa ni ostatak sveta. E sad, ako bi se to desilo onda bi svi oni siromašni ljudi u Africi, Aziji i drugde ostali siromašni. Kada im to kažete onda je odgovor je da oni nastave da rastu, ali da se smanje dohoci najbogatijima na svetu kako bi ostali sa ukupnim svetskim BDP-om otprilike na sadašnjem nivou. Ali tu postoji jedan veliki problem, oni ne vide koliko su velike razlike u dohocima u svetu. Ako bismo želeli da ostanemo u okviru sadašnjeg BDP imamo dve mogućnosti – jedna je da smanjite dohotke razvijenih zemalja za 50 do 60 odsto i onda bi siromašne zemlje mogle da rastu do nivoa svetskog medijalnog dohotka. Druga mogućnost je da zadržite sadašnju raspodelu dohodaka u svetu, a to znači da sadašnji siromašni, a njih ima oko dve milijarde, ostanu siromašni bez struje, vode, infrastrukture, zato što svet ne može više da izdrži emisije gasova. Obe mogućnosti su ekstremne i neprihvatljive.

Američki predsednik Džo Bajden je pokrenuo inicijativu da se uvede globalni porez na dobit kako bi se korporacije naterale da plate poreze umesto da ih sakrivaju po poreskim rajevima. Još od sedamdesetih i Tobinovog poreza na finansijske transakcije postoje ideje da se uvede globalni porez, ali do sada nije uspelo. Zbog čega je sada drugačije?

– Ovo će biti drugačije. Ideja poreza na finansijske transakcije iz sedamdesetih bila je da se porez od finansijskih transakcija skupi na jedno mesto i onda da se podeli. To je zahtevalo fiskalnu koordinaciju zemalja. Sada zemljama ostaje fiskalni monopol, ali menja se to što sada korporacija neće moći da lažno predstavljaju profite, kao što je recimo Starbaks radio kada je prodavao kafu u Francuskoj, a predstavljao da 99 odsto profita realizuju u Luksemburgu. Onemogućavaju se finansijske mahinacije koje su velike korporacije sa velikim uspehom koristile. Recimo Irska je poreski raj, kao i Holandija.

Sada se stavlja neka minimalna poreska stopa, pa nek i dalje tvrdi da 99 odsto profita pravi u Luksemburgu, ali će morati da plati na primer 15 odsto, a ne nula. To je dobar potez i mislim da ga je moguće primeniti.

Da li je pandemija, zbog ogromnih troškova vlada, katalizator zašto je došlo do konsenzusa oko ovoga među velikim ekonomijama?

– Velike zemlje su došle do konsenzusa zato što su videle, još svetske krize, da gube velike pare. I dalje je moć države veća od moći korporacija. Pandemija je bila katalizator, jer je sada odnos duga i BDP na najvišem nivou, mislim da u SAD nije bio toliki od 1944-45. godine. Država se toliko istrošila i zadužila u pandemiji da je značaj tih finansijskih gubitaka postao veći.

U praksi vidimo talas promena uređenja prema onom što je Viktor Orban nazvao „neliberalna demokratija“. I mi se nalazimo u tom talasu s obzirom da poslednjih par godina privredni rast napreduje solidno, ali zato ocene ljudskih prava i vladavine prava nazaduju. Da li vidite demokratiju, vladavinu prava, institucije kao neophodan uslov za privredni rast?

– Ja vidim demokratiju kao sredstvo za postizanje boljeg načina života. Nisam ubeđen kao na primer (DŽon) Rols da je demokratija primarno dobro. Prema njegovom poretku demokratija je prva, privredni rast je drugi, nejednakost treća. Ja mislim da u stvarnosti mnogi narodi prave trejdof, zamenu, manje demokratije za više ekonomskog rasta. Kad pogledamo Kinu koja je u ekonomskom pogledu najuspešnija u poslednje dve generacije nema sumnje da je taj model državnog upravljanja privredom i vlade koja je posvećena investicijama, rastu, zaposlenosti postoji, mada je Kina specifična i nije lako taj model preneti. Takođe, ako to uporedimo sa gubitkom ljudskih prava, vlasničkih prava i nedostatkom vladavine prava, taj trejdof postoji. Mislim i da je Srbija ušla u taj trejdof, gde veći ekonomski rast ide sa smanjenjem određenih prava i većom arbitrarnošću u ponašanju države nego ranije.

Da li svet ulazi u drugi Hladni rat, između Amerike i Kine?

– Nema sumnje i taj hladni rat potencira Amerika, zato što je Kini potrebno da još dve ili tri generacije imaju nesmetan transfer tehnologije, rast i izvoz. SAD to potencira zbog straha od gubitka hegemonije. To nije ideološki mada je napravljeno da izgleda kao da je ideološki, pošto neće da priznaju da strahuju da će Kina biti ekonomski jaka kao Amerika, što će se desiti ako nastavi sa ovakvim rastom za 50 godina. Idemo u Hladni rat i to je žalosno.

Da li će posledice po svet biti neto pozitivne ili negativne?

– Biće neto negativne, jer će smanjiti globalni privredni rast, biće manje trgovine između SAD i Kine, dve najveće ekonomije koje čine 40 odsto društvenog proizvoda sveta. Negativno će biti što će se taj ideološki rat odraziti na druge zemlje koje će morati da odaberu stranu. Recimo Nemačko ili Brazilu kojima je Kina veliki partner. Oni nemaju motiv da biraju stranu u tom sukobu. Ali neke afričke male zemlje, pa čak i Srbija, mogu se naći u veoma povoljnoj situaciji da pokušaju da dobiju i od jedne i od druge strane. Tako se može posmatrati kineska Inicijativa Pojas i put koja je dobra za Afriku, ali sada vidimo da Bajden na G7 hoće da replicira ono što Kina radi. Za male zemlje u Africi je to dobro, jer se Zapad po prvi put od kraja Hladnog rata angažuje u Africi.

A kako vam izgleda Srbija u toj situaciji?

– Mislim da ljudi u Srbiji ne shvataju koliko je neophodno da Srbija sedi na tri ili čak četiri stolice: SAD, EU, Kina i Rusija. Politika opredeljivanja na jednu ili drugu stranu bila bi loša. Politika u kojoj držite opcije nije samo bolja zato što imate opcije, već i zato što tera drugu stranu da bude zainteresovana za vas.

Proletos je 12 najbogatijih klubova pokušalo da napravi ekskluzivnu super evropsku ligu, ali to nije uspelo. Vi pratite i često komentarišete fudbal, pa i ovu pojavu. Kako vidite ovu pojavu?

– Motivacija je jasna i to su pare. Katalizator je bila kriza koju je izazvala pandemija i prihodi najvećih klubova su se drastično smanjili. Inicijativa je došla odjednom i bila je jako loše pripremljena. I ideja da se u tu ligu ne može ući i da se iz nje ne može ispasti, toliko je loše koncipirana. Ne možete samo da zaključate te lige. Zbog toga je rezultat bio katastrofalan. I moram reći da su glavni nosilac napada na tu ligu bili engleski navijači, dok je reakcija italijanskih i španskih navijača bila skoro nepostojeća. Ja sam od prvog trenutka bio protiv toga, ali ne treba imati iluzije kada ima toliko finansijskih mogućnosti, da će se u jednom trenutku sa boljom organizacijom vrsta takve lige pojaviti. To može biti za pet godina ili kasnije i biće elitistička više nego što je sada Liga šampiona.

Da li pratite Evropsko prvenstvo?

– Slabo pratim, a verovatno ću početi kada dođu do četvrtfinala. Gledao sam Nemačka-Portugal, koja je bila odlična utakmica. Meni su evropska uvek bila kao lažna svetska prvenstva. Zadovoljstvo mi je SP, sa latinoameričkim, afričkim, pa i azijskim reprezentacijama. Veće mi je zadovoljstvo da gledam Gana-Holandija, nego Holandija-Belgija, mada Belgija ima dobar tim.

Izvor: danas.rs