Nasilni upad dvadesetak pripadnika neregistrovane neonacističke organzacije Nacionalni stroj na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 9. novembra 2005. godine, i potonje suđenje većini njih koje je okončano osuđujućim zatvorskim presudama, iz današnje perspektive predstavljalo je zadovoljenje pravde i doprinelo trajnoj zabrani delovanja te organizacije.

Iako osuđeni na zakonski minimum zbog izazivanja nacionalne mržnje i netrpeljivosti, jednogodišnja zatvorska kazna neformalnom neonacističkom vođi Goranu Davidoviću i polugodišnja kazna tadašnjem mlađem punoletniku Miodragu Stefanoviću izazvala je pozitivnu reakciju javnosti i doprinela da ona  razume opasnost fašizma i vrednosti antifašizma, što je po oceni sagovornika VOICE-a danas nemoguće.

Istoričaru Milivoju Bešlinu sudski postupak protiv pripadnika Nacionalnog stroja danas deluje kao sećanje na bolju prošlost zato što je tada bilo moguće da se javnost senzibiliše za jedan fašistički napad na antifašističkoj tribini.

„Javnost je tada reagovala na nasilje, i verbalno i fizičko, što danas više ne prepoznajemo kao problem. Takav senzibilitet javnosti u to vreme nam govori i da smo bili koliko-toliko demokratsko društvo, što danas nismo. Institucije su funkcionisale i bilo je moguće da imamo sudstvo koje odreaguje. Najpre tužilaštvo koje prepozna da je to krivično delo, a onda i sudski epilog“, rekao je Bešlin za VOICE.

Prema njegovim mišljenju, ovde je reč o mikroslučaju koji je za građane Novog Sada izuzetno važan i sećaju ga se jer se na osnovu njega jasno vidi koliko smo kao društvo regresirali i gde smo zapravo danas.

Bio je to skup kojim su studenti želeli da podsete na zloglasnu Kristalnu noć, ali i da upozore na opasnost od fašističkih elemenata u našem društvu. Za uvodničara je izabran profesor Milenko Perović koji je upravo o tome i pričao kada su ga nasilno prekinuli u izlaganju mladići iz organizovane grupe jednoobrazno obučenih, pretežno studenata baš tog fakulteta, i vređali ga na nacionalnoj osnovi.

Događaju je prisustvovao mali broj novinara, a o incidentu je javanost odmah obavestio o incidentu novinar agencije Beta Dinko Gruhonjić. Televizijskih ekipa u sali nije bilo, ali je organizator angažovao snimatelja zahvaljujući čijim snimcima su građani Srbije saznali razmere onoga što se te večeri dogodilo.

Ovaj snimak je detaljno gledan i kao dokazni materijal tokom suđenja, što je i predsedavajućoj Sudskog veća Đurđini Bjelobabi pomoglo da prilikom izricanja presude do detalja navede šta se tog 9. novembra zapravo dogodilo. Rekla je da je dokazano da su svi okrivljeni pripadnici Nacionalnog stroja organizovano, po ranijem dogovoru, otišli na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu, gde su ugrozili sigurnost publike u sali, a Davidović i Stefanović mogli su da izazovu i nacionalnu netrpeljivost.

Davidović je, prema njenim rečima, odmah po ulasku udario šamar organizatoru tribine Zoranu Petakovu i uzviknuo: „Komunjare smrdljive, vi trujete ovu omladinu što nema pojma o životu“. Pošto mu je profesor Milenko Perović rekao da on ne razume o čemu govori, Davidović mu je odgovorio da je „crnogorčina smrdljiva“.

Sudija Bjelobaba je rekla i da je pred izlazak iz sale Stefanović podigao desnu ruku u znak nacističkog pozdrava, ostali su nastavili da vređaju okupljene, a Davidović je u jednom trenutku rekao „dosta, dajte im letak“, nakon čega su po sali pobacani leci organizacije Nacionalni stroj, čiji sadržaj je mogao da izazove elementarnu nesigurnost i ugroženost svih nacionalnih manjina koje žive u Vojvodini i Srbiji.

PEROVIĆ: IDEOLOŠKA OSNOVA NACIZMA

Profesor Milenko Perović izjavio je tokom svedočenja u sudskom postupku da mu je okrivljeni Goran Davidović rekao „crnogorčino odvratna, idi kod (Mila) Đukanovića“, što je shvatio „kao agresiju i da mi u zemlji u kojoj živi od rođenja više nije mesto“.

Perović je rekao da je Davidović to izgovorio nakon što ih je on pozvao da se civilizovano ponašaju i da o svemu otvoreno porazgovaraju.

„Neke od pretnji, koliko sam shvatio, bile su upućene meni, a neke poput ‘džukele, komunistički retardi i ustaše’ svim prisutnima“, rekao je Perović i dodao da se ne seća tačno svih reči i da je moguće da mu je neko rekao i da je „ustaška svinja“.

Prema njegovim rečima, grupa od 15 mladića obučenih u crno ušla u salu zajedno kada je tribina već bila počela, da je pre uvreda čuo kako organizatoru Zoranu Petakovu neko udara šamar i video nasrtaj jednog momka na kamermana koji mu je oštrim tonom govorio da ne snima i udario ga po kameri.

„Pre izlaska te grupe ljudi iz sale, neko od njih je bacio letke Nacionalnog stroja. S obzirom na moj obrazovni profil, video sam da je letak sačinjen na duhovnoj i ideološkoj osnovi nacizma. Tribina je nakon toga nastavljena, a u određenom stepenu vladala je uznemirenost kod prisutnih“, kazao je Perović. On je rekao i da mu se za 30 godina učestvovanja na tribinama nikada ovako nešto nije desilo i da takva vrsta agresije nikada prema njemu nije ispoljena.

‘HORDE FAŠISTA STAVLJENE POD SLUŽBU DRŽAVE’

Presudom tadašnjeg Okružnog suda ostalih 15 pripadnika, danas zabranjene neonacističke organizacije, osuđeno je na zatvorske ili uslovne zatvorske kazne zbog ugrožavanja sigurnosti posetilaca tribine. Jedan od posetilaca tribine koji se pojavio i kao svedok na suđenju bio je Aleksandar Jovanović, kasnije predsednik Skupštine Novog Sada iz redova Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Prisećajući se tih dana Jovanović je za VOICE rekao da mu iz današnje perspektive deluje da je ovaj događaj zaslužio da dobije sudski epilog, što se i dogodilo.

„Svi koji su bili svedoci tog događaja na sudu su rekli ono što su morali da kažu – istinu. A istina je bila vrlo ružna od momenta kada su ušli u salu do izbijanja incidenta. Nije bilo prijatno svedočiti i bilo je pomalo i straha, ali je to bila naša odgovornost“, rekao je Jovanović.

Prema njegovim rečima, istražni postupak bio je vrlo neprijatan po svedoke, čemu je posebno doprineo advokat okrivljenih. Jovanović se osećao kao da su on i ostali svedoci, inače žrtve tog događaja, tretirani kao počinioci nekog groznog zločina. Na kraju je pravda ipak zadovoljeno, smatra on.

„Iako nisam pravnik mogu da razumem da pravda i izvršiocu hoće nekada da pruži mogućnost za pokajanje. U tom smislu pravda je zadovoljena jer je krajnji cilj bio da se ta organizacija rasturi i to je i učinjeno. U tom konktekstu poslata je poruka društvu da se to neće tolerisati“, naveo je Jovanović.

Novinarki Ani Lalić, koja je izveštavala sa suđenja pripadnicima Nacionalnog stroja,sudski postupak danas deluje pomalo nadrealno, jer je u to vreme bilo društveno neprihvatljivo tolerisati grupu neonacista koja napada građane jednog grada samo zato što se gnušaju fašizma.

„Koliko god nam je tada delovalo neverovatno da nam fašisti bacaju kamenje na građane ili šamaraju aktviste na antifašističkoj tribini, danas smo došli do toga da takvih tribina skoro ni da nema, niti se mogu održavati. Takvi skupovi se po pravilu procenjuju kao skupovi visokog rizika, uprkos tome što je antifašizam po svojoj ideji nenasilni pokret“, rekla je Lalić za VOICE.

Upozorila je da je danas stanje takvo da, umesto da budu u sudnicama kao tada ili u pritvoru, fašisti slobodno šetaju ulicama, ispisuju grafite kojima veličaju ratne zločince, zastrašuju građane, a neretko se i fizički obračunavaju sa njima.

„U današnjoj Srbiji se to izvitopereno naziva patriotizmom i ne da se više nikome od njih ne sudi, već su horde fašista stavljene pod službu države, pa po potrebi organizuju bakljade, po potrebi mlate građane ili po potrebi pale gradsku kuću“, istakla je Ana Lalić.

SUDIJA: NEKA PRESUDA BUDE UČITELJ SVIMA ZA BUDUĆE DANE

„Neka ova presuda bude učitelj svima za buduće dane i da se ovako nešto više nikada ne desi“, rekla je sudija Bjelobaba prilikom izricanja presude i dodala da bi presuda trebala preventivno da deluje i na sve eventualne počinioce ovih krivičnih dela.

Ona je rekla i da je ovaj sudski postupak „eklatantni primer sklonosti medija da presuđuju i pre donošenja presude, što je otežalo rad Sudskom veću, ali nije uiticalo na konačnu odluku, jer je presuda doneta samo na osnovu dokaza“. 

Tokom izricanja presude nekoliko kratko ošišanih mladića u crnim jaknama glasno je komentarisalo odluku Sudskog veća, pa ih je sudsko obezbeđenje na zahtev sudije udaljilo iz sudnice. I zaista velika sudnica novosadske palate pravde tokom suđenja neonacistima ni u jednom momentu se nije pretvorila u cirkus.

Tri godine kasnije Vrhovni sud je delimično preinačio presude zatrinaestoricu osuđenih za nasilničko ponašanje. Nekima su kazne preinačene u uslovne, a nekima je smanjen broj meseci koje bi proveli u zatvoru da su u roku od dve godine ponovili krivično delo. Prvostepene kazne Davidoviću i Stefanoviću su potvrđene i oni su ih odležali.

PROCES

Osim Davidovića i Stefanovića, na zatvorske kazne od četiri, odnosno tri meseca, osuđeni su Radomir Dickov iz Odžaka i Goran Đermanović iz Rakovca zbog ugrožavanja sigurnosti više ljudi. Za isto krivično delo na uslovne zatvorske kazne od šest, odnosno osam meseci, osuđeni su Nikola Pjevač iz Bukovca i Mario Milosavljević iz Novog Sada.

Svi ostali osuđeni su na uslovne zatvorske kazne od četiri meseca: Vladimir Đermanović iz Rakovca, Borko Nović iz Sremske Kamenice, Miodrag Milikić, Vanja Radosav i Milan Trbojević – svi iz Novog Sada, te Slavko Bohocki i Vladan Tanasić iz Petrovaradina.

Istu kaznu dobili su i Nikola Karalić iz Sremske Mitrovice i Marko Kulačin iz Čuruga. Žalbu na ove presude podneli su i novosadski okružni tužilac i odbrana okrivljenih. Tužilac je u žalbi naveo da su izrečene kazne preblage i neadekvatne i tražio je da budu strože, odnosno da se uslovne kazne preinače u zatvorske. Kao razlog za to naveo je da su okrivljeni „ugrozili ustavno uređenje i širu bezbednost tadašnje Srbije i Crne Gore“.

Odbrana je u žalbi navela da je incident bio posledica ličnog neslaganja s profesorom Milenkom Perovićem i da nije bilo ugrožavanja bezbednosti. Branioci su naveli i da su njihovi klijenti „bili osuđeni pre suđenja zbog toga što je protiv njih vođena medijska hajka“.

Vrhovni sud je 3. marta 2009. potvrdio prvostepenu presudu Goranu Davidoviću i Miodragu Stefanoviću. Protivpravne radnje ostalih optuženih Vrhovni sud je kvalifikovao kao krivično delo ugrožavanja sigurnosti u saizvršilaštvu i svi su dobili uslovne kazne zatvora.

Pjevač je dobio osam meseci zatvora, Milosavljević i Kulačin po šest, a Dickov, braća Đermanović, Nović, Milikić, Radosav, Karalić, Bohocki, Trbojević i Tanasić po četiri meseca, svi uslovno na dve godine. Vrhovni sud je naveo da će se uslovnim osudama postići svrha kažnjavanja i da će upozorenje uz pretnju kaznama dovoljno uticati na optužene da ne vrše krivična dela.

Međutim, presuda sudije Bjelobabe nije preventivno delovala na Radomira Dickova i vođu Nacionalnog stroja. Davidović i on su sa povećom grupom neonacista 7. oktobra 2002. bili vinovnici još većeg incidenta u Domu vojske u Novom Sadu kada su napali mirnu kolonu građana koji su tog dana učestvovali u organizovanoj antifašističkoj šetnji. Nakon više od deset godina odlaganja i natezanja današnje pravosuđe je odlučilo da oni za taj istup prođu nekažnjeno.

Ko zna koliko se u manjoj ili istoj meri sličnih događaja poslednjih godina desilo u Srbiji. Meta su uvek bili drugi i drugačiji, ali je reakcija nadležnih organa uglavnom izostajala. Neretko vinovnici nisu ni legitimisani od strane policije. Priroda toga je, prema rečima Aleksandra Jovanovića, činjenica da „sam vrh SNS-a te stvari organizuje u šta nema nikakve dileme“.

„Do 2010. ili 2012. grubo rečeno imali smo esktremističke organizacije koje su otvoreno podržavale neonacizam, ali nisu bile organizovane od strane režima. Za razliku od njih, od 2012. godine imamo organizacije koje su malo ublaženije i dele mišljenja ovog režima, učestvuju na izborima i čak streme da budu deo demokratskog poretka“, smatra Jovanović.

Milivoj Bešlin smatra da je Nacionalni stroj u to vreme bio incident „jer smo mogli kao društvo da ih izolujemo i da prema njima napravimo otklon, što danas nije slučaj i govori nam sasvim suprotno o stanju društva“.

„Danas zapravo imamo fašizaciju društva koja dolazi od samog vrha vlasti, a ultradesničarske organizacije se najdirektnije finansiraju i podstiču iz vrha države. Mediji sa nacionalnom frekvencijom promovišu levijatane, zavetnike i razne druge organizacije koje su par exellence fašističke jer promovišu nasilje, negiraju zločine i pozivaju na nove zločine“, rekao je Bešlin.

Prema njegovim rečima, to je mentalna priprema građana Srbije na sistematičnu fašizaciju. On je upozorio da je politika Vučićevog naprednjačkog režima „u funkciji, ne samo rehabilitacije zločinačke politike 90-ih godina prošlog veka, već i pripreme novih ratova“.

KAD SU SUDIJE BILE SUDIJE

Sagovornici VOICE-a se slažu da je za razliku od današnjeg vremena, nakon incidenta na Filozofskom fakultetu poslata jasna poruka sa vrha države da se ovako nešto neće tolerisati. Pohapšeni su preko noći skoro svi vinovnici događaja, a snimci hapšenja prikazani su kao vest dana u gotovo svim medijima, koji su tada bili neobično slobodni u odnosu na danas.

„Kada je 2005. sa vrha države poslata poruka da je nasilje nedozvoljeno, da se neće tolerisati i da će se fašizam stigmatizovati i procesuirati, ljudi su to umeli da prepoznaju i pruže otpor fašizmu“, smatra Milivoj Bešlin.

Prema njegovim rečima, danas vrh države šalje suprotnu poruku, da je fašizam dobrodošla stvar jer je on podrška vladajućoj ideologiji nacionalizma i autoritarnom režimu u čijoj osnovi je taj nacionalizam.

„Društvo danas više ne može da prepozna opasnost od fašizma i ima krajnje ambivalentan odnos prema njemu i više ga ne prepoznaje kao opasnost“, smatra Bešlin.

Aleksandar Jovanović smatra da bismo danas imali problem sa državom ako bi se tako nešto dogodilo.

„Zaista ne bih voleo da se takav incident danas dogodi, jer bismo imali problem. Poruka duboke države bila bi: Nemojte se zezati svi ćete nadrljati“, poručio je Jovanović.  

Za Anu Lalić nema dileme da se suđenje neonacistima u Novom Sadu odigralo u vreme kada su se sudije još uvek poštovale i kada su optuženici zazirali od potencijalne kazne koja ih čeka za njihove anticivilizacijske postupke.

„To je bilo suđenje u kojem se još uvek poštovala funkcija sudije koja je bila autoritet u svojoj sudnici i gde je bila čast za sudskog izveštača prisustvovati takvom procesu. Na tom suđenju se i po optuženima moglo videti da zaziru od Sudskog veća i potencijalnih kazni. Nažalost, danas imamo sve manje takvih procesa i takvih sudija“, rekla je Ana Lalić.

Darko Šper (VOICE, naslovna fotografija: Pixabay)

izvor: https://autonomija.info/slucaj-nacionalni-stroj-kad-je-pravosudje-bilo-pravosudje/