U noći između 2. i 3. avgusta 1944. u logoru smrti Aušvic-Birkenau ubijeno je 4.300 ljudi. Bio je to jedan od užasa genocia nacističke Nemačke nad evropskim Romima i Sintima – Porajmosa.

„Draga Banetla, moram da te obavestim da mi je dvoje najmlađe dece umrlo“, napisala je Margarete Bamberger svojoj sestri u Berlinu.

Pismo je 1943. prošvercovano iz takozvanog „ciganskog logora“ u sastavu logoru smrti Aušvic-Birkenau – najvećeg logora smrti nacistčke Nemačke.

U pismu takođe moli da joj sestra pošalje riblje ulje, sirup protiv kašlja, vitamin C, prašak za pranje i lek za šugu. Koliko je njena situacija užasna, ona kodira na romskom:

„Pozdravi i od Baro Nalepina, Elente i Marepina“ – što znači „velika bolest, beda i ubistva“.

Margarete Bamberger je u logor deportovana sa suprugom Vilijem i decom. Njih dvoje su preživeli. Sva deca su umrla.

Dokumenti iz 20 zemalja

To pismo je jedno od 60 svedočenja na portalu „Glasovi žrtava” i može pročitati u originalu – i čuti na nemačkom, engleskom i romanesu.

Evropski naučnici – u koordiniciji istoričarke Karole Fings – prikupili su pisma i izjave progonjenih Sinti i Roma iz 20 zemalja: Austrije, Belorusije, Belgije, Češke, Estonije, Francuske, Italije, Letonije, Mađarske, Nemačke, Poljske, Rumunije, Rusije, Slovačke, Švajcarske, Holandije, Ukrajine – kao i Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije.

Tekstovi su reči samih Sinta i Roma, nastali u vreme nacističkog progona ili ubrzo nakon rata, kada su svedočili o zločinima i pokušali da počinioce privedu pravdi.

Noć užasa u logoru smrti

Kao i deca Margarete Bamberger, većina zatvorenika u logoru smrti Aušvic-Birenau umire od gladi, bolesti i nasilja.

U noći između 2. I 3. avgusta 1944. desio se „užasan vrhunac“ Porajmosa, genocida nad Sintima i Romima, kaže Fings.

SS je tada, kako to nacisti kažu – „raspustio“ taj logor za porodice – što je značilo smrt za 4.300 ljudi koji su vrišteći naterani u gasne komore.

Evropski parlament odredio je 2. avgust za Evropski dan sećanja na Porajmos – Holokaust nad Sintima i Romima.

Cili Šmit: „Mengele mi je spasio život, ali mi nije učinio uslugu“

Te noći gasom je ugušena i ćerka i brojna porodica Cili Šmit: četvorogodišnja Gretel je umrla u gasnoj komori, kao njeni baka i deda, tetka i njihovo šestoro dece.

Kao i drugi radno sposobni zatvorenici, Cili Šmit je neposredno pre toga transportovana u drugi logor.

Kada je htela da pobegne iz voza i vrati se svojoj porodici, Jozef Mengele ju je šamarom naterao da se vrati u vagon: „Spasio mi je život, ali mi nije učinio uslugu.“

Iz katoličkog doma za siročad – u Aušvic

Franziski Kurc su prvo oduzeli decu – Ota, Sonju, Alberta i Tomasa – i strpali ih u katolički dom za siročad. Odatle su deportovani u – „ciganski logor“ Aušvica.

Posle rata, 1946. Franziska Kurc je u pismu časnoj sestri koja je vodila taj dom opisala da ju je policija tada usmeno obavestila „da su svo četvoro dece u Aušvicu”. Na to ih je ona pitala: „Šta još hoćete od moje jadne dece?“ Dobila je kratak odgovor: „Da ih uništitimo“.

Franciska Kurc piše i da je bila je upozorena „da bude mirna“, inače će i ona i njeno najmlađe dete, Marija, biti poslati u koncentracioni logor. Oto, Sonja, Tomas i Albert su ubijeni u Aušvicu.

Od 39 Sinti dece koja su u taj logor smrti deportovana iz doma za siročad Sveti Jozef, preživelo ih samo je četvoro. Katolička crkva ih nije zaštitila.

Crkva nije htela da pomogne (ni) Romima katolicima

To nije jedini slučaj. U maju 1943. kada je Romima i Sintima pretila deportacija u Aušvic i prisilna sterilizacija, Oskar Roze je pisao nadbiskupu u Breslauu:

„Ako nas naša Katolička crkva ne uzme pod svoju zaštitu, izloženi smo meri koja i moralno i pravno neljudska.“

Roze je naglasio da se radi o „oko 14.000 pripadnika Rimokatoličke crkve”. Međutim, ovaj i drugi pozivi za pomoć nisu imali nikakvog efekta.

Nasuprot tome, kaže Karola Fings, u okupiranoj Jugoslaviji i okupiranom Sovjetskom Savezu ima primera „gde su muslimanske zajednice štitile Rome koji onda nisu izručeni Nemcima“.

Genocid u Evropi – to nije bio samo Aušvic

Kako nacisti i Vermaht napreduju u Evropi, Sinti i Romi su progonjeni i bore se za opstanak. Mnogi su ubijeni – u logorima ili streljani.

„To je zavisilo od okupacione politike i saveznika“, kaže Karola Fings.

U okupiranoj Poljskoj poznato je oko 180 mesta na kojima su počinjeni masakri – pored logora smrti.

I u okupiranim delovima Sovjetskog Saveza i u Jugoslaviji je važilo: „Većina žrtava nije ubijena u logorima, već je streljana na licu mesta.“

U okupiranoj Češkoj i Moravskoj, danas Češkoj, Sinti i Romi bili su deportovani u logore Leti i Hodonin, a zatim – u Aušvic.

U Hrvatskoj je Jasenovac bio „posebno okrutan logor u kojem su mnogi pobijeni“, kaže Karola Fings.

Hrvatska: „Dovedeni smo ovde da umremo“

Josip Joka Nikolić je muzičar: „Od svog rođenja do 1942. sa porodicom sam živeo u selu Predavec.“

A onda su žandarmi i ljudi profašističkih ustaša Nezavisne Države Hrvatske (NDH) upali u kuću i odveli sve: njega i ženu, osam meseci staru ćerkicu, roditelje, braću i njihove porodice. Navodno radi preseljenja pokupili su sve Rome „od najstarijeg čoveka do najmlađeg deteta“, strpali ih u stočne vagone, pa u koncentracioni logor Jasenovac.

Nikolić shvata gde je došao: „Dovedeni smo ovde da umremo“. Nasilno je odvojen od supruge i deteta, a ubrzo potom odveden na pogubljenje sa drugim muškarcima. Uspeva da pobegne i pridruži se partizanima.

U Jasenovcu mu je pobijena cela porodica. Nikolić je 1952. svedočio u krivičnom postupku protiv ministra unutrašnjih poslova NDH, Andrije Artukovića, koji je pak pobegao u Sjedinjene Države. Zahvaljujući uticaju katoličkih vitezeova isporučen je tek 1986. (na pritisak jevrejskih udruženja) pa je poslednje dve godine svog dugog života (88) proveo u zatvorskoj bolnici u Zagrebu.

Srbija: „Umrlo mi najmlađe dete“

Krajem oktobra 1941. godine, izveštava Milena Stanković, Nemci su opkolili romsko naselje u Beogradu: „Dva agenta i dva žandarma iz Službe državne bezbednosti Srbije upali su u naš stan“.

Njen muž i jedan brat su zaposleni u gradskoj upravi, njen posinak je muzičar, a jedan brat je radnik. Svi oni imaju decu, svi imaju srpsko državljanstvo. Muškarci su odvedeni u logor, zajedno sa i do 1.500 Roma. Nekoliko dana kasnije, streljani su izvan grada.

Oko mesec dana nakon što su muškarci ubijeni, nemački okupatori i srpske vlasti su pokupili žene i decu i kamionima ih odvezli u koncentracioni logor. A tamo užasna hladnoća i glad.

„Moje najmlađe dete je umrlo jer više nisam mogla da ga dojim“, izveštava Natalija Mirković.

Komšije su zauzele kod vlasti – i svi Romi koji su mogli dokažu stalno mesto boravka, kasnije su pušteni.

Drugi su navodno ubijeni zajedno sa jevrejskim zatvorenicima. Načelnik nemačke vojne uprave u Srbiji izjavio je avgusta 1942. da je Srbija jedina zemlja u kojoj je „jevrejsko i cigansko pitanje – rešeno“.

Mađarska: „Pucao je dok joj iz stomaka nije ispalo nerođeno dete“

Februara 1945. Angela Lakatoš je pred porođajem i ima trudove kada u romsko naselje u zapadnoj Mađarskoj dolaze 30 do 40 žandara i isteruju je napolje. Kada traži pomoć, žandarm joj odgovara: „Crknite Cigani“.

U štalu zatvaraju 120 Roma. Mole da im daju vodu za decu, dobijaju batine. Zatim, prvo odvode muškarce, zatim mlađe žene.

Jedna žena koja je takođe u poodmakloj trudnoći više ne može da hoda. Žandar je udara, a drugi „puca iz automata dok dete nije ispalo iz stomaka“.

Angelu Lakatoš i ostale teraju do jame: „Tamo sam videla svog oca kako leži mrtav i moja dva brata. Ja sam napola skočila, napola pala u jamu.“

Navlači maramu preko glave, „da ne vidi šta dolazi. Ali onda su počeli da pljušte meci“. Osam puta je pogođena u ruku, nogu i stomak. Ljudi padaju na nju, njihova tela je štite od metaka. Nekoliko sati kasnije, penje se i izlazi iz jame.

Angela Lakatoš je preživela – teško povređena. Izgubila je celu porodicu i nerođeno dete. Po završetku rata svedočila je protiv komandanta Jožefa Pintera. Pinter je osuđen i pogubljen u septembru 1948. – jedan od retkih počinilaca koji je odgovarao za zločine počinjene nad Romima.

Rusija: „Nisu samo živu decu bacali u jamu“

Lidija Nikitična Krilova izveštava o „košmarnom zločinu“, koji su „nemački uljezi počinili nad miroljubivim sovjetskim građanima, članovima nacionalnog romskog kolhoza u selu Aleksandrovka“.

U aprilu 1942. jedan nemački oficir dolazi sa spiskom i proziva ljude, jednog po jednog. Onima koji nisu Romi kaže da se vrate kući.

Potom romske porodice „bičevima gone kao stoku“, teraju ih da se skinu goli i stanu na ivicu jame. Starija deca su streljana pred majkama kojima su potom im iz ruku otimali bebe – i bacali ih u jamu.

„Nisu samo živu decu bacali u jamu”, izveštava Kirilova, bacili su i jednu bolesnu, staru ženu koju su nosile njene ćerke.

Krilova i još neki spasavaju se od smrti u poslednjem trenutku. Kasnije su svedočili u sovjetskim istragama o nacističkim zločinima.

Nemačka priznala ovaj genocid – 37 godina posle rata

U Nemačkoj je genocid nad Sintima i Romima decenijama negiran – Savezna Vlada ga je zvanično priznala tek marta 1982.

Zločinci koji su kasnije radili u kriminalističkoj policiji nastavili su rasističku registraciju Roma i Sinti – s nacističkim dosijeima.

Oni su sprečili da se progon i genocid prepoznaju kao ono što jesu, a to je još jedna trauma kako za preživele, tako i za njihove potomke, kaže Karola Fings sa univerziteta u Hajdelbergu koja vodi istraživanja za Enciklopediju nacističkih genocida. Taj projekat ministarstvo spoljnih poslova finansira sa 1,2 miliona evra.

Romi u istočnoj Evropi nisu dobili odštetu

Pored jasnog priznavanja genocida i istorijskog konstatovanja činjenica od strane Komisije za istinu, Fings kaže da mora postojati i materijalna kompenzacija, i to ne samo u Nemačkoj:

„To se odnosi na one koji žive u drugim zemljama, posebno u istočnoj Evropi, i koji su nakon 1945. potpuno isključeni iz programa odštete“.

Osim toga, Komisija za istinu zahteva da Nemačka – kao u slučaju jevrejskih žrtava nacističkog progona i njihovih potomaka – preuzme odgovornost „da Romi i Romkinje budu priznati kao posebno ranjiva grupa“, odnosno grupa kojoj je neophodno pružiti posebnu zaštitu.

Karola Fings kaže da se u mnogim zemljama još premalo zna da su Sinti i Romi bili žrtve sistematskog genocida. Tek evropska perspektiva pokazuje kolike su bile razmere tog zločina – nasillja i ubistava.

Izvor: dw.com