Connect with us

SLOBODNA VOJVODINA

KIŠJUHAS: ZA OZBILJNU DRUŠTVENU PROMENU TREBA MANJE AKTIVIZMA I MNOGO VIŠE POLITIČKE ORGANIZACIJE

Aktivisti i neformalne inicijative građana koji rade posao koji bi trebalo da radi opozicija i koji su u prethodnom periodu ponekad bivali jedini korektivni faktor vlasti, jesu ideološki bliži levici, ali će za nametanje alternative jačanju desnice u Evropi ipak biti neophodno njihovo jasnije političko profilisanje, smatraju sagovornici VOICE-a

Published

on

Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti.

Podsetimo, u Srbiji se u prethodnih nekoliko godina organizatori različitih protesta često ograđuju od političkih partija i negiraju i samu političku prirodu sopstvenih akcija, a vlast to obilato koristi sprečavajući na taj način da lokalne pobune prerastu u ozbiljan politički faktor na nivou cele zemlje.

Međutim, ukoliko žele da se ozbiljno suprotstave jačanju desničarskih i populističkih pokreta u Srbiji, što je trend koji postoji i u Evropi, one će po mišljenju naših sagovornika, neminovno morati da se jasnije ideološki definišu i mnogo ozbiljnije organizuju.

AKTIVIZAM I POLITIKA

Sociolog Aleksej Kišjuhas za VOICE napominje kako zbog svojevrsnog sloma politike i političkih partija u savremenom društvu, oznaka „aktivista“ istovremeno implicira Nepripadanje političkim partijama ili gadljivost prema stranačkoj politici i organizaciji.

To je, po njegovom mišljenju, legitimno i razumljivo, ali postoji bojazan da aktivizam tada ostaje pomalo isprazan ili ispražnjen od politike i ideologije.

– Ostaje na nivou pisanja duhovitih transparenata na kartonu. I, pre svega, nedovoljno organizovan, već nekako ličan i subjektivan – smatra Kišjuhas.

Naš sagovornik podseća i da reč „aktivista“ praktično nije ni postojala sve do 1960-ih godina, a da su tek tada neki društveno „aktivni“ intelektualci (poput Bertranda Rasela) posprdno prozvani „aktivistima“.

Aleksej Kišjuhas: Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti?
(Foto: medija centar Beograd)

– Marks, Engels, Lenjin, Trocki i ostali verovatno ne bi ni razumeli šta je „aktivista“. Vođe radničkog pokreta nisu bili „aktivisti“, već organizatori, agitatori, borci, uostalom. Ne postoje „antifašistički aktivisti“, zar ne? Postoje samo – antifašisti. Slično tome, da li su boljševici, ili Kastro i Če Gevara bili – „aktivisti“? I da jesu, da li bi svrgnuli režim i organizovali Oktobarsku, odnosno Kubansku revoluciju? Uostalom, ko nisu aktivisti? Pasivisti – pita se Kišjuhas.

Novosadađanin Petar Atanacković, koji već više od decenije živi u Potsdamu gde svakodnevno sarađuje sa mnogobrojnim inicijativama i organizacijama civilnog društva, za VOICE kaže da takve organizacije tradicionalno pripadaju levoj sceni i da se, bez obzira na sferu njihovog delovanja, zajednički bore za pronalazak novog modela koji bi olakšao svakodnevni život građana.

– Priča se o, na primer, klimatskim promenama, o direktnoj demokratiji, priča se o učešću ljudi, za tu scenu čiji sam ja deo to je svakodnevica. Mi to svakodnevno živimo i razgovaramo o tome, reflektujemo i smatramo da je to model koji može da se proširi na ostatak društva i da bi to bila jedna prava alternativa demokratske tranzicije u jednu bolju društvenu formu – navodi on.

Ipak, Atanacković ne voli termin levica jer ona u Nemačkoj obuhvata brojne aktere sa kojima se, kako kaže, lično uopšte ne slaže.

– To je grupa ljudi koja misli da to što mi radimo nije dovoljno radikalno i da dok tu ne prođe milion  radnika sa crvenim zastavama kroz našu ulicu, da se ništa neće promeniti, a da nama ostaje samo da sedimo i čekamo tih milion radnika da se pojavi. To je zapravo jedna vrlo konzervativna pozicija, pozicija po kojoj treba sedeti i čekati da dođu bolja vremena – navodi on.

Petar Atanacković: Organizacije civilnog društva tradicionalno pripadaju levoj sceni.
(Foto: VOICE)

Britanka Šarlota Lojd iz Open Cultural Center“ iz Barselone, koji se bavi pitanjima izbeglica i migranata, za VOICE kaže da su sve organizacije sa kojima sarađuju isključivo levičarske, iako postoji razlika među njima, pa su jedne otvoreno anti-establišment provinijencije dok se druge, poput njene, ne opterećuju politikom u toj meri, već više posredno.

– Mi idemo sa drugima zajedno na proteste, ali ne bavimo se političkim kontekstom na društvenim mrežama niti komentarišemo šta se dešava u drugim zemljama. Druge organzacije su mnogo više anti-establšment i veoma su glasne o tim stvarima, a mi se bavimo inkluzijom migranata i nije naš osnovni cilj promena politike. Ali, kroz svakodnevni posao zapravo doprinosimo tome. Tako, dakle, indirektno radimo na promeni – ističe Lojd.

Ona je prethodno sa migrantima i izbeglicama radila u luci Kale u Fancuskoj, koja je, kako kaže, veoma militarizovano područje, sa ogromnim prisustvom policije, pa su i organizacije koje tu rade izuzetno jako politički organizovane.

– Oblast u kojoj rade je neprekidno deo političkih debata i morate da se borite. Mi u Barseloni nemamo direktnog dodira sa politikom, ona na nas ne utiče u svakodnevnom poslu. Mogu li sve te zajedničke aktivnosti ipak dovesti do neke nove politike? Volim da verujem da je tako. Vidim potencijalnu moć u povezivanju grupa ljudi i organizacija sa uverenjima koja možda nisu nužno povezana – ističe ona.

Šarlota Lojd: Indirektno radimo na promeni.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

Stefanos Galuntis iz organizacije „Ethos“ je Grk koji godinama živi na relaciji Danska-Grčka, za VOICE kaže da kao i u svakom društvu, tako i u tom civilnom sektoru i aktivizmu, iako nominalno u levom političkom spektru, ipak ima svega – od ekstremnih anarhista, preko idelaista, anti-establišmenta do modernije levice. On lično „izbegava etiketiranje u tom smislu“, čak i na nacionalnom nivou, te sebe ne naziva ni Grkom ni Evropljaninom, već se pre svega „fokusira na ljudskost“.

– Lično smatram da je bilo koja vrsta etiketiranja zapravo podela među ljudima. Čim se delimo  sa leva na desno ili na žute, bele i crne, po seksualnosti ili po bilo kojoj drugoj liniji, stvaramo „njih“ i „nas“. A to je recept za konflikt i kontradiktornosti. Ako dođemo do nivoa da smo svi ljudi, napredovaćemo ako shvatimo odakle dolazimo i čemu težimo i da je potrebno da zajedno učinimo naše zajednice, pa na kraju i ceo svet boljim mestom za život – ističe Galuntis.

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

On smatra da je potrebno krenuti od ličnog nivoa, pa preko nivoa male grupe ili organzacije, umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada, čime ćemo konačno promeniti stari, korumpirani, nefunkcionalni način razmišljanja i delanja. U tom procesu, nastavlja Galuntis, nije poenta je li je jedan način bolji od drugog, već je važno okupiti sve – i one koji su za demonstracije i one koji su pacifistii, sve koji se odupiru onome što se danas dešava.

Stefanos Galuntis: Umrežavanjem stvarati alternativu uvreženom načinu razmišljanja ili rada.
(Foto: Slobodan Stošić/ustupljeno VOICE-u)

– Na kraju moramo stvoriti alternativne načine koji su inkluzivni, a ne koji nas dodatno dele. Kada na protestima imate različite zastave koje reprezentuju različite organizacije i pojedince, već ste dali sistemu mogućnost da manipuliše tim malim razlikama među vama i okrene ih jedne ka drugima. Poenta je da slomimo taj model podela i da ne budu više u mogućnosti da nama manipulišu. Na taj način ćemo imati energiju koju možemo da okrenemo ka njima, a ne u međuosbne borbe – zaključuje Galuntis. 

SRBIJA U IDEOLOŠKOJ MAGLI

Brajan Brković, koji je prethodnih godina veoma aktivan u velikom broju novosadskih inicijativa, koje su se suprotstavljale mahom pogubnim urbanističkim rešenjima, za VOICE ističe da su u Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe, pa čak i osnovne potrebe poput prava na vodu, prava na vazduh, prava na očuvanje prirode ili socijalne probleme i kršenje ustava i zakona, zbog čega onda ideologija pada u drugi plan.

– I neko ko je konzervativac i neko ko je liberal mogu da nađu neki konsenzus oko toga šta je neki minimium socijalnih uslova ili infrastrukturnih uslova koje neka sredina ili lokal treba da ima kako bi život prolazio normalno i dostojanstveno – ocenjuje Brković, dodajući da se u Srbiji do konsenzusa oko minimuma dolazi lako, jer „ovde nemamo ništa“.

Ovde je, kaže, veliki problem široka upotreba termina levice i desnice, koja je uz to poprilično pomešana i konfuzna, zbog čega je jedna od dobrih stvari aktivizma što tu konfuziju prevazilazi fokusom na konkretan problem kojim se određena inicijativa bavi.

Napadi koji na njega mahom dolaze od strane desničarskih organizacija i pojedinaca deo su, smatra Brković, agende inicijativa i aktivističkih grupa okupljenih od razičitih ogranaka službi i političkih organizacija u svrhu inženjeringa nad javnim mnjenjem.

– Braneći neke osnovne, po meni civilizacijske vrednosti, dospeo sam da budem glavna meta desničarskih kolektiva, koji me često smatraju komunistom, bez obzira što ja nemam veze sa komunizmom. Volim sebe da posmatram kao građanskog aktivistu, socijaldemokratu, ili levičara generalno. Ali onda, zbog sveopšteg zagušenja informacija, centrima moći odgovara da se sve svodi na levo ili desno, na jedan ili drugi pol. Glavni intenzitet komunikacije u nametanju tog narativa postavljaju ekstremno-desno orijentisane organizacije i pojedinci – ističe Brković.

Brajan Brković: U Srbiji ljudi primorani da kroz samoorganizovanje brane osnovne principe.
(Foto: VOICE)

MEKA ZA DESNICU U POPULISTE

Atanacković smatra da poslednji izborni rezultati u Evropi, koji pokazuju trend jačanja desnice, pa i one ekstremne, samo reflektuju tranziciju u kojoj se Evropa nalazi i kojom su građani nezadovoljni. Zbog toga je, kaže, sve prisutnije to nekakvo anti-establišment rasploženje, koje onda otvara prostor za delovanje različitih „lovaca u mutnom“ i desničara, a pre svega populista.

– Nemačka nije ništa drugačija od drugih zemalja, jedino što su tu populisti slabiji nego u drugim zemljama i oni u dogledno vreme neće pobediti na izborima, to je sigurno. Ali to ne znači da je pretnja koju predstavljaju manja, jer su zapravo i oni u međuvremenu, ne potpuno normalizovani, ali su postali deo političke slike i svi prihvataju da su oni sada priustni, što ranije nije bio slučaj – kaže Atanacković.

Brković napominje da je desnica uvek jaka kada se u fokus stavljaju škakljiva pitanja, uglavnom vezana za globalnu politiku, ali da desnica tamo gde postoji jaka država nikada ne može da sklizne u diktaturu i često gubi vlast odmah nakon jednog ili dva izborna ciklusa.

– Tamo gde država ne postoji kroz institucije, kao stabilan pojam, u tim državama desnica klizi u diktaturu. Kontra toga, alternativa doživljaja politike i bavljenja politikom baš jeste u lokalnim građanskim inicijativama, ekološkim inicijativama, koje se bave usko lokalizovanim problemima koji su nekada i problemi koji se prelivaju i mimo tog lokala – kaže Brković.

On smatra da je ono što će u budućnosti, ne samo spasiti Srbiju i region, nego i biti svojevrsna politička promena u Evropi –jačanje i dencetralizacija političke moći u vidu manjih organizacija koje će sve više uzimati učešće u politici na svojim lokalima i time, verujem, polako izlaziti u prvi plan, jer će biti prepoznati od ljudi koji žive u tim sredinama.

ZA PROMENU IPAK POTREBNO MNOGO VIŠE

Kišjuhas ističe da današnji aktivizam, koji se najčešće svodi na tribinu ili protest zakazan preko društvenih mreža, nakon kojeg se u miru i tišini ide kući, uprkos pozitivnom osećanju svakog učesnika zapravo ne donosi društvenu promenu.

– Treba izučavati istoriju radničkog pokreta – ili pak analizirati gotovo vojničku organizaciju partije na vlasti, i učiti (učiti, i samo učiti) od toga – ukazuje Kišjuhas.

A kada je u pitanju levica, Kišjuhas podseća na reči italijanskog marksiste Amadeja Bodrige, osnivača Komunističke partije Italije i lidera Komunističke Internacionale, iz njegovog eseja iz 1952. godine, za kojeg „aktivizam“ predstavlja – „bolest radničkog pokreta kojoj je neophodno stalno lečenje“.

– Jer, puki „aktivizam“ je nešto što reakcionarno „preuveličava snagu subjektivnih faktora klasne borbe“ dok istovremeno „zanemaruje teorijsku pripremu“, kao i faktor ozbiljne organizacije i agitacije. Naime, smatram da postoji krupna i nepremostiva razlika između aktivizma i organizacije, odnosno između lične buntovne ekspresije i izgradnje buntovnog pokreta – navodi Kišjuhas.

Za promenu politike i pružanje alternative čvrsto povezivanje i tvrdo organizovanje je ključno, a za to je potrebno mnogo više od pukog aktivizma.

– Ova organizacija ne mora da bude partija, ali mora da bude – organizacija. SNS-ovoj partijskoj mašineriji vi jednostavno ne možete suprotstaviti aktivizam. Upravo zato, plašim se da nam za ozbiljnu društvenu promenu treba manje aktivizma, a mnogo više političke organizacije – zaključujuj Kišjuhas.

Dalibor Stupar (VOICE)

izvor: https://voice.org.rs/kisjuhas-za-ozbiljnu-drustvenu-promenu-treba-manje-aktivizma-i-mnogo-vise-politicke-organizacije/

SLOBODNA VOJVODINA

Šest meseci bez plate: Zaposleni u Železničkom integralnom transportu najavili protest

Zaposleni u preduzeću Železnički integralni transport u ponedeljak 15. aprila protestovaće u Beogradu ispred Vlade Srbije

Published

on

By

Razlog protesta je, kako kažu, veoma loše situacije u kojoj se nalazi to preduzeće u državnom vlasništvu, inače ćerka-firma Železnica Srbije, prenosi Danas.

Miladin Žujović predsednik Sindikalne organizacije ŽIT Beograd kaže za Danas da zaposleni plate nisu dobili već šest meseci.

“Poslednji put smo primili polovinu ličnog dohotka u oktobru prošle godine i od tada smo u potpunosti bez zarada. Takođe, iako redovno dolazimo na svoja radna mesta posla nema, odnosno bilo ga je ali u veoma malom obimu. Tražili smo objašnjenje od poslovodstva zašto nema plata i zbog čega preduzeće ne radi i rečeno nam je da klijenti ne žele da nas angažuju za naše transportne usluge. Situacija je izuzetno teška, ljudima to postaje nepodnošljivo i od decembra je preduzeće napustilo četrdesetak radnika. Jednostavno, više nisu mogli da izdrže bez primanja”, objašnjava Žujović.

On dodaje da je u ŽIT-u na svojim radnim mestima ostalo 82 radnika i da su oni odlučni da od nadležnih zatraže rešavanje problema sa kojima se suočavaju.

“Država je naš vlasnik. Shodno tome smatramo sa punim pravom da su nadležni u Vladi i resornom Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture adresa na koju treba da se obratimo”, ističe sagovornik Danasa. 

On objašnjava za Danas da preduzeće faktički ne radi od maja da je terminal ŽIT-a zatvoren a novi koji se gradi nije završen. Zbog toga posao stoji a radnici ne primaju plate već pola godine.

izvor: https://www.021.rs/story/Info/Srbija/372629/Sest-meseci-bez-plate-Zaposleni-u-Zeleznickom-integralnom-transportu-najavili-protest.html

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

MILIVOJ BEŠLIN: Dobro pazite šta se događa u Beogradu, Mostaru i Zagrebu i šta stoji iza protjerivanja Tita…

Zbog toga nude nacionalnu mržnju prema drugima i totalitarnu nacionalističku homogenizaciju prema nama samima

Published

on

By

Milivoj Bešlin, povjesničar s beogradskog univerziteta, govorio je za „Slobodnu Bosnu“ o najavama protjerivanja Josipa Broza Tita iz Kuće cvijeća u Beogradu, bujanju nacionalizma u regionu i brutaknim napadima i prijetnjama smrću koje svako malo stižu na adresu novosadskih antifašista i intelektualaca.

Nakon poruka vlasti iz Beograda koji najavljuju „deložaciju“ Josipa Broza Tita iz Kuće cvijeća, ne stišavaju se reakcije u regionu. U Hrvatskoj stižu poruke kako bi Starog ponovno rado vidjeli u rodnom Kumrovcu, dok iz Sarajeva i Jajca stižu slične poruke. Ne treba zaboraviti da je u Zagrebu ukinuta ulica nazvana po najvećem sinu bivše Jugoslavije, dok Hrvatska republikanska stranka u Mostaru godinama zagovara isto proglašavajući Tita najvećim zločincem.

Kome danas smeta Broz, čovjek čiji lik je stajao na novčanicama gvinejskog franka?

-Tito i danas, jednako kao i juče, a verujem da neće biti razlike ni u budućnosti, najviše smeta nacionalistima i fašistima ne samo u našem regionu nego i širom Evrope i sveta. Setite se da je i aktuelna italijanska premijerka, dok je kao opozicionarka koristila radikalno desničarsku retoriku, obećavala da će Titu oduzeti najviša italijanska odličja kojima su ga nagradili najuticajniji italijanski zvaničnici. U najkraćem, Tito je bio i ostao simbol antifašizma, uz sve drugo što je uradio. I gotovo je komično kada oni koji u Beogradu danas podržavaju ovu vandalsku inicijativu o raskopavanju groba utemeljitelja druge Jugoslavije, govore da je on bio protiv Srba i njihovih nacionalnih interesa. Moram kao istoričar da kažem: s druge strane Tita ne nalaze se Srbi, s druge strane Tita nalazi se fašizam. A većina Srba se, upravo, borila protiv fašizma u Drugom svetskom ratu pod Titovom komandom. Slično je i sa Hrvatima i drugim jugoslovenskim narodima. Udar na Tita i danas je jasan znak obračuna sa poslednjim ostacima antifašizma u našem društvu. Na stranu što se ovom inicijativom direktno preti i najposećenijem muzeju u našem regionu – Muzeju Jugoslavije u Beogradu.

Za mnoge je danas kontroverzna ličnost, ali se vođi antifašističkog partizanskog pokreta Titu mora priznati jedna stvar – bio je omiljen u narodu, ali ne samo na prostorima bivše Jugoslavije.

Kao povjesničar pratite sve ono što se događa u zemljama bivše Jugoslavije. Svjedočili smo konstantnim razaranjima antifašističkih spomenika iz Drugog svjetskog rata, poput skrnavljenja Partizanskog groblja u Mostaru, ulice i škole nosile su i još uvijek nose imena po fašistima, ustaškim i četničkim zločincima, a 30 godina od kraja rata još uvijek su prisutne podjele koje kreiraju političari na vlasti. Mogu li se podjele na „naše“ i „njihove“, osnivanje sportskih klubova s nacionalnim predznakom te ubijanje svega zajedničkog, poput antifašizma, od strane nacionalista na vlasti, promatrati kao matrica kojom vladaju nacionalne kaste?

Jugoslovenska država, utemeljena na antifašističkom vrednosnom konsenzusu i idejama socijalne pravde i solidarnosti i danas ostaje ključna tačka demonizacije svih desničarskih populista i naci-šovinističkih propagatora – bilo da dolaze iz političke ili (para)intelektualne sfere. Upravo je srednjerazvijena Jugoslavija, sa poluvekovnim periodom mira i nacionalne ravnopravnosti, uz jednu neprovincijalnu identitetsku politiku i vlastiti socijalistički model razvoja, papadigma koliko su današnje siromašne države naslednice, u polukolonijalnom položaju, sa korumpiranim političkim elitama – u stvari, neuspešne. To dalje znači da nacionalističke ideologije, osim što građanima nude “bolju” prošlost, falsifikujući istoriju, nisu u stanju da ponude koncept bolje budućnosti i stvarnog progresa. Zbog toga nude nacionalnu mržnju prema drugima i totalitarnu nacionalističku homogenizaciju prema “nama” samima. Podele i nacionalna mržnja koju nacionalizmi produkuju u regionu, omogućavaju vladajućim političkim elitama nesmetano bogaćenje i gušenje svake demokratske ideje, čime zaustavljaju i onemogućavaju stvarnu pluralizaciju društva. Pa, tako imate formalno više partija, ali skoro sve one, sa retkim izuzecima, nude istovetne ideološke koncepcije.

Svjedočimo neviđenoj hajci na slobodnomisleće intelektualce-antifašiste u Novom Sadu i prijetnje profesoru Dinku Gruhonjiću, ali i ostalim članovima NDNV-a. Nedavno je NDNV počeo objavljivati gnusne poruke s prijetnjama upućenim svojim članovima. Imaju li ovakvi napadi političku pozadinu i što je cilj svega?

-Da bi vladajuća klasa mogla nesmetano da vlada i da je niko ne bi pitao za nezabeležen stepen kriminalizacije društva i sistemsku korupciju koja uništava temelje naše države, izmišljaju se neprijatelji i vode besprimerne hajke na ljude u kojima se koriste neofašistički i gebelsovski metodi nasilja i manipulacije. Takve dobro organizovane i široko zasnovane hajke i javna linčovanja ljudi, ne mogu se sprovoditi bez naloga političkog vrha i struktura na koje se oni oslanjaju. Međutim, ovde je problem i slabost i lako uočljiva nesolidarnost opozicije sa progonjenima, iste one opozicije koja se sa režimom takmiči u nacionalizmu, autoritarizmu i podaništvu režimu u Kremlju.

A ono što režimu iznad svega omogućava ovakve hajke na ljude je slabost društva, njegova totalna atomozacija i odsustvo empatije. Poslednji puta kada je taj model bio napušten je reakcija ljudi na zločin u školi “Ribnikar” u Beogradu, kada su se građani prenuli iz stanja letargije, dremeža i straha. Međutim, i ta energija je zajedničkim naporima korumpiranih političkih struktura, i vlasti i delova opozicije, otišla u nepovrat.

(Slobodna Bosna)

izvor: https://autonomija.info/milivoj-beslin-dobro-pazite-sta-se-dogadja-u-beogradu-mostaru-i-zagrebu-i-sta-stoji-iza-protjerivanja-tita/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Izgoreo objekat uzbunjivačice iz EPS-a Nataše Prišić, sumnja se da je zapaljen

Pomoćni objekat, koji je koristila uzbunjivačica iz Elektroprivrede Srbije Nataša Prišić, izgoreo je jutros u Sremskoj Kamenici

Published

on

By

Kako N1 nezvanično saznaje, požar je ugašen brzo i uviđaj je završen, a izgoreo je veći deo pomoćnog objekta u kom se nalazila kamp prikolica.

Iz uprave za vanredne situacije će utvrditi uzrok požara.

021 prenosi da se, u međuvremenu, na internetu pojavio snimak koji je napravila Nataša Prišić, dok su vatrogasci još gasili vatru, u kojem ona proziva vlast za paljenje kuće.

„Da li je ovo put kojim Srbija treba da ide… Sramote jedne kriminalne… Je l’ ovo Srbija Vučiću? Da li je ovo Srbija? Da mi palite kuću“, upitala je Prišić u snimku u kom je iznela niz imena sa na koje sumnja.

N1

Kako 021 piše, Nataša Prišić je pre dve godine postala poznata široj javnosti kada je iznela navode o malverzacijama u EPS-u, o kojima je svedočila kao radnica Sektora za unutrašnju kontrolu i bezbednost. Takođe je iznela optužbe na račun rukovodstva EPS-a, posebno funkcionera SNS-a iz Novog Sada.

Ona je javno govorila kako su se nepravilnosti dešavale pretežno u Novom Sadu, a prema njenim navodima, kontrola je naišla na ogromna krivična dela i zloupotrebe, kao što su storniranje računa i manipulisanje stanjima brojila zbog nedostatka očitavanja brojila i izostanka čitača na terenu, što je dovodilo do oštećenja potrošača.

Prišić je prošle godine uhapšena zbog izazivanja panike i nereda nakon što je slala imejl na adrese više od 70 ambasada u kojem je tvrdila da predsednik Srbije Aleksandar Vučić štiti kriminalce iz EPS-a.

Nataša Prišić je više puta javno govorila o pritiscima koje doživljava, ali i o pretnjama i praćenju.

izvor: https://n1info.rs/vesti/izgoreo-objekat-uzbunjivacice-iz-eps-a-natase-prisic-sumnja-se-da-je-zapaljen/

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Suđenje zbog Linglonga zakazano: Proces protiv Pokrajinskog sekretarijata i Grada Zrenjanina

Ročište u slučaju tužbe Građanskog preokreta protiv Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine zakazano je za 24. april u Upravnom sudu u Beogradu

Published

on

By

Kako navode iz Građanskog preokreta, tužbom se zahteva poništenje saglasnosti tog pokrajinskog organa na parcijalnu studiju uticaja na životnu sredinu kineske fabrike automobilskih guma Linglong kod Zrenjanina.

Ova tužba podneta je 2020. godine.

“Tužbom se ističe potreba da Linglong uradi jedinstvenu, integrisanu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, a ne više parcijalnih iz kojih se ne vidi ukupan uticaj na prirodu i zdravlje ljudi. U tužbi su navedene i povrede zakonom propisanog postupka među kojima je najznačajnija izostanak javne rasprave”, navodi se u saopštenju.

Istog dana će pred istim sudom biti održano i ročište po tužbi Građanskog preokreta protiv Grada Zrenjanina, zbog date saglasnosti na drugu ekološku studiju Linglonga.

“Ovakvo postupanje Linglonga predstavlja poznatu kinesku ‘salami slicing tactic’, odnosno taktiku ‘rezanja salame’ koja se sastoji u tome da se jedinstveni projekat veštački iseče na više sitnih delova u cilju zaobilaženja prikaza njegovog sveobuhvatnog uticaja, koji je štetan i zakonom nedozvoljen”, dodaju u saopštenju.

Građanski preokret smatra da Upravni sud, postupajući po zakonu, mora uvažiti obe tužbe, odnosno da ne sme da ozakoni ovakvu taktiku, usmerenu na zaobilaženje propisa.

izvor: https://www.021.rs/story/Info/Vojvodina/372469/Sudjenje-zbog-Linglonga-zakazano-Proces-protiv-Pokrajinskog-sekretarijata-i-Grada-Zrenjanina.html

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Fridom haus: Demokratija u Srbiji u najvećem padu od svih zemalja u tranziciji

Srbija je zabeležila najveći pad rezultata u izveštaju Fridom hausa “Nacije u tranziciji 2023” koji pokriva 29 evropskih i azijskih država. Fridom haus navodi da je Srbija doživela istorijski pad zbog nastojanja predsednika Aleksandra Vučića da konsoliduje vlast u 2023. godini. “Dva uzastopna masovna ubistva u maju su izazvala proteste koji su trajali tokom leta, na šta je srpska vlada odgovorila nameštenim vanrednim izborima u decembru”, piše u izveštaju “Nacije u tranziciji 2023” Fridom hausa.

Published

on

By

“To je najveći pad ove godine u celom regionu koji pokrivamo, koji obuhvata 29 zemalja, od centralne Evrope pa sve do centralne Azije. S obzirom na to koliko je ova godina bila istorijski važna u našem izveštaju, veoma je primetno da je Srbija i dalje imala ovaj strmoglavi pad”, navela je za Glas Amerike Aleksandra Karpi, ekspertkinja Fridom hausa za Balkan. Ona dodaje da ima mnogo razloga koji stoje iza ovakve ocene.

“Još imamo zamrznutu reformu pravosuđa u poslednjih nekoliko godina. To znači da sudske odluke ostaju uglavnom politizovane i više su stvar javne rasprave nego pravog sudskog procesa. To je višegodišnji trend koji je doprineo ovom istorijskom padu. Ali takođe smo videli da su mnogi faktori kulminirali na vanrednim izborima u decembru. Dakle, ne samo da je integritet izbora pogođen optužbama za prevaru koje su smatrane verodostojnim, migracijom birača itd, i drugim nepravilnostima. Imali smo, naravno, i pogoršanje medijskog ambijenta ove godine. Sada vidimo medijski sistem kojim skoro u potpunosti dominira vladajuća stranka, a posebno predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Kada to spojite sa lokalnim vlastima koje masovno podnesu ostavke, da bi se otvorio put do tih izbora, bila je to veoma teška godina za srpsku demokratiju. I kao što sam rekla, izbori u decembru su zaista bili kulminacija ili zaista savršena oznaka za ono što je tamo bila teška godina za demokratiju”, kaže Karpi.

izvor: https://insajder.net/prenosimo/fridom-haus-srbija-zabelezila-najveci-pad-u-demokratiji-medu-drzavama-u-tranziciji

Continue Reading

SLOBODNA VOJVODINA

Da li Beograd guta Srbiju: Zašto je u prestonici dvostruko više novca nego u ostatku zemlje

Srpskim vlastima puna su usta hvalisanja da je naša država “ekonomski tigar” i da se ubrzano razvija, ali realni podaci govore da je na toj mapi razvoja jedino zaista primetan – Beograd. U glavnom gradu Srbije živi oko četvrtine stanovništva Srbije, dok je udeo u ukupnom BDP-u čak 40 odsto

Published

on

By

Prema zvaničnim statističkim podacima, BDP po glavi stanovnika tako je u Beogradu veći od 16.300 evra, dok je u celoj Srbiji, sa Beogradom, 10.300 evra. Stvari još dramatičnije izgledaju kada se od ostatka Srbije “odbije” prestonica, pa je onda BDP po glavi stanovnika u ostatku Srbije tek nešto manje od 8.300 evra, gotovo dvostruko manje nego u Beogradu.

Ovako drastična razlika Beograda u odnosu na ostale delove Srbije mogla bi da se dodatno produbi zbog projekta Ekspo 2027, koga vlast naziva i “Skok u budućnost”, zbog kog bi učešće Beograda u ukupnom BDP moglo da poraste na 50 odsto.

Slično je i sa investicijama i platama. U 2022. godini polovina ukupnih investicija završila je u glavnom gradu. Prosečna neto plata u Beogradskom regionu je 119.998 dinara, u celoj Srbiji je 95.836 dinara, a u Srbiji, bez Beograda, prosek iznosi 84.950 dinara, što znači da je prosečno primanje u prestonici gotovo 50 odsto veće nego u ostatku Srbije. Samo tri beogradske opštine, Sopot, Barajevo i Mladenovac, imaju manju prosečnu platu od ostatka Srbije bez Beograda. Koliki je raskorak u platama, može se videti poređenjem jedne od beogradskih opština gde je ona najveća, Starog grada, i iznosi 167.871, sa nekim od opština gde je najmanja, poput Crne Trave, u kojoj je 65.500 dinara, dakle više od 100.000 dinara razlike, odnosno 2,5 puta više.

Zbog neravnomernih ulaganja i razvoja, slivanja stranog kapitala većinski u jedan grad, sela i naselja van prestonice postaju sve praznija, dok Beograd istovremeno raste, ne samo po broju stanovnika, već i po ulaganjima i platama. Sve ovo neminovno ukazuje kako postoji pretnja da će Beograd, motor razvoja države, kako ga vlasti nazivaju, u jednom trenutku “progutati” celu državu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2022. godine, za razliku od Beograda koji ima ubedljivo vodeću poziciju u ukupnom BDP, Vojvodina je na drugom mestu, ali tek sa 26,4 odsto. Tradicionalno poljoprivrednom regionu, koji je nekad važio za boljestojeći, za bolji plasmanu nije pomoglo što ima više od milion i po hektara obradive zemlje, jer ova grana nema veliki doprinos u krajnjem rastu.

Neravnomerni razvoj napravio drastične razlike 

Takvi podaci dokaz su neravnomernog razvoja u Srbiji, smatra ekonomista Goran Radosavljević, koji za NIN kaže da će doći do daljeg pojačavanja iseljavanje iz manjih mesta, što je već neko vreme očigledno, i to ne samo u obližnje gradove, već prevenstveno u Beograd, koji će postati prenaseljen, pa mu mnogi “predviđaju” sudbinu glavnog grada Mongolije Ulan Batora, u kom živi gotovo polovina populacije te države..

“Kad kažemo Beograd, ne mislimo samo na centar grada, tu spadaju i Šimanovci, i Stara Pazova, koja više gravitira Beogradu nego Vojvodini, i druga okolna mesta, i Beograd će sve više da se širi i faktički da pojede ta okolna mesta. Kada situacija bude još bolja sa šinskim prevozom, voz Beograd-Novi Sad će usloviti da ljudi više žive u Inđiji, pa da putuju za Beograd, tako da će faktički Beograd privući i ta malo udaljenija mesta. To je nešto što će se po prirodi stvari dešavati u narednim godinama”, ukazuje Radosavljević.

NIN / Oliver Bunić

Takav scenario je društveno loš, jer već sada postoje mesta u kojima niko ne živi, gde je infrastruktura loša i gde se sa odlaskom stanovništva gubi i potencijal da se neko vrati.Ipak, sa druge, ekonomske strane, ljudi idu tamo gde misle da im je bolje, i tamo gde ima profita.

“Država može da napravi, po ugledu na Evropu, fond za ravnomerni i regionalni razvoj, ali i u Evropi postoje četiri regiona koja su razvijena i sve ostalo je ispod toga. Mnoge zemlje su davale razne oblike podrške i subvencija za ruralna područja, ali ne znam da je neki značajan broj ljudi napustio Pariz i otišao na selo, to se nikada nije desilo. U ovom trenutku ljudi idu tamo gde dobijaju kvalitetniju uslugu. Možda će se u nekom trenutku to promeniti, promenom načina života. Ako uzmemo primer, neko ko je digitalni nomad, njemu je svejedno gde će da živi ako ima dobre uslove, nije vezan poslom za veliki grad. Ljudi se ipak i dalje odlučuju za gradove iz ekonomskih, društveno-socijalnih i drugih razloga”, kaže Radosavljević.

Međutim, iako je život u prestonici društveno i ekonomski organizovaniji i sadržajniji (više poslova, veće zarade, postoje brojne važne institucije, od velikih bolnica do škola…), dominacija Beograda ima svoju cenu za njegove stanovnike u značajno većim troškovima života. Tako je, primera radi, kvadrat stana u Beogradu dostigao više od 3.000 evra, a u manjim gradovima, iako je i tamo bilo poskupljenja, i dalje se može naći za 1.000 evra.

“I nekretnine, i cene hrane i generalno cene života su veće u Beogradu nego u nekim drugim gradovima. Ako imamo i veću platežnu moć, to samim tim povećava cene. Imamo dohodovnu neravnomernost, koja povlači za sobom i cenovnu neravnomernost“, ocenjuje stručnjak, uz opasku da su takve razlike jasni pokazatelji da Srbija apsolutno postaje Beograd.

U prilog tome da će Beograd da se širi na mnogo veći deo Srbije, govori i studija “Gradovi Srbije u budućnosti”, koju je uradila Akademija inženjerskih nauka Srbije. U njoj se predviđa da će metropolitensko područje Beograda najverovatnije da se proširi i na gradove kao što su Ub, Smederevo, Smederevska Palanka, Pančevo, Stara Pazova, pa čak i Ruma. 

Kako je u regionu

Radosavljević objašnjava da se sličan fenomen dogodio i u drugim državama. U Evropi se, recimo, ističe Grčka, gde u ukupnom BDP-u Atina učestvuje sa preko 50 odsto. Pored glavnog grada, zemlja ima i Solun kao drugi pokretač ekonomskog razvoja, dok su ostala mesta znatno iza po mnogim aspektima.

Radosavljević objašnjava za da u zemljama regiona jedino Makedonija ima sličan rezultat, gde je centar privrede Skoplje, dok su Mađarska i Bosna i Hercegovina izašle iz tog kola. Sa Crnom Gorom i Hrvatskom je drugačija situacija, jer kod njih ukupan BDP najviše zavisi od turizma, koji nije nužno vezan za prestonicu, već primorske opštine.

EPA / EFE/GEORGI LICOVSKI

Na primeru Hrvatske vidi se da ne postoje velike razlike –  najveća prosečna plata je u Zagrebu i iznosi 1.370 evra, što je 15 posto više od državnog proseka, dok sa druge strane, najmanje  plate primaju građani u Brodsko-posavskoj i Virovitičko-podravskoj županiji koje su nešto manje od 1.100 evra.

izvor: https://www.nin.rs/ekonomija/vesti/47448/da-li-beograd-guta-srbiju-zasto-je-u-prestonici-duplo-vise-novca-nego-u-ostatku-zemlje

Continue Reading

Trending