Kim* je prešao dug put od preko 8500 kilometara od vijetnamskog grada Vin do hostela u Zrenjaninu u potrazi za zaradom koja bi promenila život njemu i njegovoj porodici.

“U Vijetnamu smo siromašni i došli smo ovde da zaradimo novac za naše porodice. Ovde je zarada mnogo veća“, kaže on u razgovoru za BIRN.

Međutim, taj plan za njega, ali i njegovih nekoliko stotina sunarodnika, nije prošao idealno. Prljave i skučene spavaonice sa dva kupatila na preko 400 ljudi, nedostatak čiste i tople vode, oduzeti pasoši, zabrana kretanja i finansijske kazne, nije ono čemu se se nadali kada su sa agencijom iz Vijetnama ugovorili poslove na gradilištu kineske kompanije Linglong.

“Trenutno samo želim da odem nazad kući. Kineski izvođač radova nema nikakvog poštovanja za naš rad ili naše živote”, kaže Kim, a njegovo mišljenje dele i drugi vijetnamski državljani sa kojima je BIRN razgovarao.

Nakon što su nevladine organizacije A11 i ASTRA ovog meseca upozorile na užasne uslove u kojima žive vijetnamski radnici unajmljeni da grade fabriku guma u Zrenjaninu, kao i na izrabljivanje i moguću trgovinu ljudima, predstavnici vlasti i državnih institucija odgovorili su zamenom teza, tvrdeći da je u pitanju politička hajka na kineske investicije, ističući da je gradilište Linglonga “najkontrolisanije u Srbiji“.

„Inspekcije su izlazile na teren i nisu našle nepravilnosti. Ostaje otvoren slučaj smeštaja, jer oni spavaju u neuslovnim prostorijama, ali ti radnici su jako dobro plaćeni. Veliki broj građana Srbije sa mnogo manjim platama ima dostojanstvenije uslove za život“, izjavio je ministar građevinarstva Tomislav Momorović.

Međutim, istraživanje BIRN-a pokazuje da ili gradilište Linglonga nije bilo ni blizu najkontrolisanijem u Srbiji, ili je inspekcijska kontrola kineskog investitora kome je država Srbija obećala 75 miliona evra subvencija, a već besplatno dala 95 hektara zemljišta vrednog 7,6 miliona evra – bila daleko od profesionalne.

BIRN je došao do ugovora koje su vijetnamski radnici potpisivali sa druge dve kineske građevinske firme registovane u Srbiji, podizvođačima koje je Linglong angažovao za izgradnju fabrike guma,.

Ugovori koje su kineske firme registrovane u Srbiji dala na potpis vijetnamskim radnicima krše niz odredbi Zakona o radu: od zabrane sindikalnog delovanja i štrajka, preko (ne)regularnih radnih časova koji mogu biti iznad dozvoljenog zakonskog maksimuma, pa do nezakonitih odredbi o godišnjem odmoru i probnom radu.

Jedan od dodatnih formulara koji su potpisali sa poslodavcima navodi i da se radnicima uzima 650 dinara za svaki dan opravdanog odsustva sa posla, uključujući i odsustvo zbog bolesti.  

BIRN je imao uvid i u niz sporazuma koje su radnici pre dolaska u Srbiju potpisali sa posredničkom vijetnamskom agencijom, a u kojima se radnici odriču brojnih prava, čak i tužbi protiv agencije, dok ih sama agencija netačno obaveštava o zakonima i običajima u Srbiji po kojima bi navodno mogli ostati čak bez ruke ili glave u slučaju krađe ili drugih kriminalnih dela.

Prema nezvaničnim saznanjima BIRN-a, u Inspekciji rada vijetnamske radnike tretiraju kao „upućene radnike“, zbog čega se njihovi ugovori ne proveravaju, već samo bezbednost i zdravlje na radu. Međutim, prema Zakonu o zapošljavanju stranaca upućena lica bi morala da budu zaposlena u matičnoj kineskoj kompaniji bar godinu dana pre dolaska u Srbiju, što nije slučaj sa vijetnamskim radnicima sa kojima je BIRN razgovarao.

„Imajući u vidu da su radnici zaposleni kod domaćeg poslodavca, kompanije koja je registrovana u Srbiji, svakako nema nikakvih prepreka da inspektori rada vrše svoje nadležnosti u punom kapacitetu, odnosno da nadziru kako uslove rada i bezbednost na radu, tako i sadržinu zaključenih ugovora o radu“, ističe stručnjak za radno pravo Mario Reljanović.

„Svako odbijanje da se to učini u poznatim okolnostima znači prećutno odricanje od suvereniteta Srbije u korist poslodavca, u ovom ili bilo kojem drugom slučaju“, dodaje on.

Zabrana sindikata, (ne)regularno radno vreme, penali zbog odsustva

Investitor „Linglong International Europe D.O.O“, srpski ogranak kineskog gumarskog giganta, odgovornost za uslove života i rada prebacio je na podizvođače radova.

Prema saznanjima BIRN-a, podizvođači koji su formalno-pravno angažovali vijetnamske radnike su dve građevinske kompanije: China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction, CEEG TEPC, registrovana 2018. godine, kao i Sichuan Dinglong Electric Power Engineering, registrovana u decembru 2020.

Ove firme potpisivale su sa radnicima identične jednogodišnje ugovore koji, prema rečima stručnjaka za radno pravo kojima je BIRN dao na uvid dokumentaciju, krše ne samo srpske zakone, već i brojne međunarodne standarde.

Kako se navodi u ugovoru, radnicima preti otkaz ako pokušaju da se sindikalno organizuju ili protestuju, ali i ako javnosti otkriju tajne u vezi sa poslovanjem kompanije.

Po potrebi, “redovno radno vreme” može dostići 234 sata tokom 26 radnih dana mesečno, dok je po srpskom zakonu radno vreme ograničeno na 192 sata mesečno, uključujući i prekovremeni rad. Za 12 meseci trajanja ugovora, radnici imaju pravo na 12 dana odmora, mnogo manje od onoga što propisuje zakon u Srbiji, i to tek nakon isteka ugovora. Prvi mesec na poslu se smatra “probnim periodom”, a ako se proceni da je rad zaposlenog nezadovoljavajuć, biće klasifikovan kao “nekvalifikovana radna snaga” i dobiće manju platu od ugovorene, što je takođe protivzakonito u Srbiji.

U ugovorima u koje je BIRN imao uvid, plate iznose 82 ili 87 hiljade dinara, ali pošto se radnicima plaća u gotovini, teško je reći koliko zaista zarađuju u proseku. Platne listiće nisu dobijali, kako je predviđeno zakonom, tvrde oni sa kojima smo razgovarali.

Opravdano odsustvo sa posla, čak i zbog bolesti, košta radnika 650 dinara dnevno, prema dokumentu o “Pravilima na radnom mestu” u koji je BIRN imao uvid. Nedolazak na posao, ako ga nije odobrio šef, donosi kaznu u iznosu od 150 odsto dnevnice za svaki propušteni dan.

Iako po ugovoru imaju pravo na zdravstveno osiguranje, Kim kaže da je nekim radnicima koji su imali simptome koronavirusa bilo zabranjeno da potraže lekarsku pomoć.

“Nemaju nikakvog poštovanja prema nama. Bolesni smo, a kompanija nam ne da idemo u bolnicu”, rekao je on. “Pre mesec dana imali smo ljude sa simptomima Kovid-19. Ali firma nam je zabranila da idemo kod doktora. Rekli su nam da ostanemo u smeštaju i samoizolujemo se”, ističe on.

Prema ugovoru sa kineskim firmama registrovanim u Srbiji, ako radnik bude otpušten ili zatraži raskid ugovora, kompanija koja ga je unajmila neće platiti cenu njegovog povratnog puta za Vijetnam.

Huu*, jedan od radnika u grupi onih koji su se prijavili za povratak u Vijetnam, navodi da mu poslodavac duguje oko 1300 dolara, i u strahu je da li će mu kompanija platiti povratnu kartu, kako mu je obećano.

“Ja pripadam grupi koja se prijavila da ide kući. Drže nas u neizvesnosti trenutno. Pitanje je ko će platiti karte za Vijetnam i ko će nam ih uopšte kupiti? Meni duguju više od jednomesečne plate. Trenutno nam niko ne preti, ali tišina je jednako strašna”, navodi on.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanovic ističe da su brojne odredbe ugovora “suprotne zakonodavstvu Srbije”.

“Radno vreme, pretnje zbog sindikalnog udruživanja, 12 slobodnih dana godišnje, finansijske kazne, to je sve suprotno Zakonu o radu. Obaveza da platite sopstvene troškove u slučaju otkaza, to je suprotno pravilima o odšteti prema Zakonu o radu, ali takođe i odredbama Zakona o zapošljavanju stranaca”, navodi naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu.

Odricanja od tužbi, kazne, zastrašivanje šerijatskim običajima

U Vijetnamu prosečna plata iznosi oko 150 dolara. Plate koje su im ponuđene u Srbiji su bar pet puta veće, a to je i jedini razlog zbog čega su bili spremni na “službeni put” u Zrenjanin. U tom smislu, izjava ministra Momirovića o tome da srpski radnici imaju duplo manje plate, a žive u boljim uslovima, deluje kao odbrana vlasti po svaku cenu i potpuno nerazumevanje funkcionisanja globalnih migracija radnika.

Da bi uopšte došli u Srbiju, vijetnamski radnici morali su da plate više od 2.000 američkih dolara posredničkoj kompaniji iz Vijetnama pod imenom Song Hy Gia Lai Company Limited, a koja je sklopila dogovore sa kineskim firmama u Srbiji.

Pre toga morali su da potpišu niz dokumenata  – takozvanih “obrazaca o obavezama”, u koje je BIRN imao uvid, a koji drastično sužavaju njihova prava, a povećavaju obaveze prema vijetnamskoj agenciji.

Neki od obrazaca navodno objašnjavaju radne zakone i običaje u Srbiji, od kojih je jedna i ta da su, kako se lažno navodi”, “štrajkovi u Srbiji svima zabranjeni”. Radnici su morali da potpišu da “apsolutno neće učestvovati u štrajkovima, demonstracijama” ili “podsticati druge da štrajkuju, protestuju ili daju otkaz”.

“U slučaju da imam bilo kakvu žalbu (na platu, smeštaj, posao…) moram nastaviti da radim, dok ću paralelno podneti žalbu za koju ću čekati da je Poslodavac reši”, piše u dokumentu do kog je došao BIRN. “Dok čekam odluku poslodavca, i dalje moram da radim”, dodaje se.

U jednom od obrazaca deluje da su običaji i pravila kopirani iz obrazaca namenjenih radnicima koji putuju u zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom u kojima važi šerijatsko pravo, kao što su Avganistan ili Saudijska Arabija. U tački „A.4. Kršenje srpskih zakona“ navodi se da je kompanija informisala radnika da će „država domaćin“ onom ko bude uhvaćen u krađi „odseći šake”, a u slučaju ubistva i „odseći glavu“.

“Nismo znali zakone u Srbiji kad smo potpisali. Kompanija nam je to dala, tako da mi nismo bili upućeni”, objašnjava Kim.

Potpisivanjem obrasca radnici su se takođe odrekli pomoći u pokrivanju troškova povratnog puta u slučaju da su opravdano otpušteni ili moraju da se ranije vrate. “Kompanija ne snosi nikakvu odgovornost za ovaj rizik”, navodi se u jednom od formulara.

Takođe, radnik koji prekrši bilo koju odredbu sporazuma i bude vraćen u Vijetnam pre isteka ugovora, mora nadoknaditi kompaniji cenu pribavljanja vize, boravišne dozvole i zdravstvenog pregleda, koje je kompanija procenila na 4.000 dolara, kao i da pokriju trošak povratne avionske karte.

„Ako prekršim neku od gore navedenih obaveza, preuzimam punu odgovornost za sto posto vraćanja u Vijetnam pre roka bez prava da podnosim bilo koji zahtev, ili da tužim ili krivim kompaniju. Kompanija ne snosi odgovornost ni za jedan od ovih rizika“, ističe se u dokumentu.

Radnici su potpisali čak i obrazac o “Obavezi da se ne pobegne”, prema kom moraju da plate 50 miliona vijetnamskih donga, što iznosi oko oko 2.200 dolara, u slučaju da napuste radno mesto, odnosno „pobegnu“. Garant da će radnik platiti tu kaznu u slučaju bega, jesu članovi njegove porodice, a kazna se mora platiti u roku od šest dana od kada poslodavac, u njihovom slučaju kineska kompanija registrovana u Srbiji, obavesti agenciju u Vijetnamu.

Pored radne eksploatacije, optužbe za trgovinu ljudima

Sva dokumentacija do koje je došao BIRN ide dodatno u prilog tvrdnjama organizacija A11 i ASTRA, da postoje ozbiljne sumnje i u trgovinu ljudima. Potpisani ugovori i sporazumi teret obaveza neravnomerno prebacuju na teren radnika, suprotno svim međunarodnim standardima, a uspostavljen je i čitav sistem kazni kako oni ne bi mogli jednostavno da napuste radno mesto u dalekoj stranoj zemlji čiji jezik ne poznaju.

Kao neke od argumenata za sumnju u trgovinu ljudima, ove organizacije navode regrutovanje i dovođenje u zabludu o uslovima rada i boravka, obećanje legalnog posla i pristojne zarade, složen i do kraja neregulisan sistem slanja stranih radnika, veći broj različitih aktera, agencija i privatnih kompanija, činjenicu da radnici nisu u posedu svojih ličnih dokumenata, kao i da im je ograničeno kretanje i komunikacija.

Prema Krivičnom zakoniku Republike Srbije, član 388, “ko zloupotrebom poverenja,odnosa zavisnosti, teških prilika drugog, zadržavanjem ličnih isprava .. sakriva ili drži neko lice u cilju iskorištavanja njegovog rada” vrši krivično  delo trgovine ljudima za koje je zaprećena kazna zatvora do 12 godina.

U ASTRI navode da iako su neki od radnika uvereni da imaju prijavu boravka i radnu dozvolu, niko nije mogao zasigurno da potvrdi ovu informaciju, niti su dobili štampani primerak dozvole.

Ministarstvo rada je 17. novembra saopštilo da u Zrenjaninu boravi 402 državljana Vijetnama od kojih 367 imaju vizu D, a njih 35 odobren privremeni boravak. Svi imaju zakonit, legalan boravak u Zrenjaninu, navodi se u saopštenju koje se više ne može naći na sajtu ministarstva.

BIRN je pitanja o radnim dozvolama i formalno-pravnim poslodavcima vijetnamskih radnika poslao i nadležnoj Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ali odgovor nismo dobili do objave teksta.

Uprkos tome što vlasti tvrde da svi imaju potrebnu dokumentaciju za boravak i rad u Srbiji, kineska kompanija je, nakon što je vratila pasoše pod pritiskom javnosti, u petak uveče, 26. novembra, ponovo od pojedinih radnika tražila iste, a kako bi im navodno napravila boravišne dozvole, potvrdili su radnici za BIRN.

„Neki od tih ljudi su i do šest meseci ovde, i nisu dobili boravišne dozvole, ali izgleda da će sada konačno dobiti. Oni koji su ovde mesec dana, još uvek nisu dobili“, rekao je jedan od radnika.

Vijetnamci koji su se usprotivili uzimanju pasoša obavešteni su da niko iz njihove grupe neće dobiti novac za obavljeni rad, ako ih ne predaju, objavila je organizacija A11.

Kompanija CEEG TEPC koja je angažovala deo vijetnamskih radnika, prethodno je u saopštenju poslatom prošle nedelje navela da nije prekršila zakone Srbije i da su radnicima pasoši uzeti samo radi dobijanja dozvola za privremeni boravak i rad, kao i da bi se spremila dokumentacija za njihovu vakcinaciju protiv kovida-19.

“Pasoši moraju biti vraćeni radnicima čim se sakupe potrebne dozvole. ako postoji potreba, svako može u bilo kom trenutku da dođe po svoj pasoš. Nema govora o tome da se pasoši konfiskuju”, istakli su tada u CEEG TEPC.

BIRN je ovoj kompaniji poslao dodatna pitanja, a u vezi problematičnih sporazuma sa radnicima, međutim, odgovor nismo dobili.

Druga kineska firma registrovana u Srbiji koja je angažovala radnike, Sichuan Dinglong Electric Power Engineering, nije prijavila kontakt telefon u APR-u. Adresa elektronske pošte navedena u privrednom registru je ili lažna ili trenutno ne može da prima e-mejlove, navodi se u poruci koju smo dobili od Gmail servera.

Izvori upućeni u slučaj tvrde da državni Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima tek treba da odluči da li ima dokaza o „trafikingu“ u ovom slučaju.

Radnici sa kojima je BIRN razgovarao tvrde da se osećaju napuštenim od svih, a zahvaljuju jedino novinarima i aktivistima zbog toga što sada imaju makar bolji smeštaj i ishranu. Vijetnam nema ambasadu u Srbiji, međutim, službenici najbližeg diplomatskog predstavništva koje se nalazi u Rumuniji, posetili su radnike tokom prošle nedelje.

“Još uvek nismo dobili nikakva nova obaveštenja od njih”, kaže Huu. “Rekli su nam da čekamo. Mislim da su dobri ljudi, ali da nemaju previše moći da nešto urade”.

Danilo Ćurčić iz organizacije A11 kaže da je evidentno da je ovo slučaj dobro organizovane “sistematske eksploatacije”, a potencijalno i trgovine ljudima, navodeći da ćutanje sve nadležne srpske institucije čini saučesnicima.

„Umesto pokretanja odgovarajućih postupaka za zaštitu prava radnika iz Vijetnama, mi imamo potpuno sluđivanje javnosti, kako od strane nadležnog ministarstva, tako i od strane Zaštitnika građana, predsednika Vučića, pa sve do tabloida. Zbog toga se sad postavlja pitanje do koje mere je i naša država umešana u ovaj lanac radne eksploatacije, a potencijalno i trgovine ljudima, i mi ćemo sa tim pitanjima ići pred sva nadležna tela za zaštitu ljudskih prava kojih je Srbija članica“, naglašava programski direktor A11.

*Napomena: Imena vijetnamskih radnika su izmenjena u cilju zaštite njihove bezbednosti

autor: Saša Dragojlo

izvor: https://birn.rs/dokumenti-dokazuju-lanac-eksploatacije-vijetnamskih-radnika-od-hanoja-do-zrenjanina/