Propaganda, nacionalizam i rat. U ove tri reči može stati gotovo čitav turbulentni period devedesetih godina kada je nestala bivša Jugoslavija. Oni koji su se tih godina odlučno borili protiv ratnohuškačke propagande i politike međuetničkih sukoba i danas upozoravaju na rasplamsavanje konfliktnih narativa. Ta destruktivna zaostavština devedesetih možda nije u potpunosti nestala, ali nije nestao ni bunt protiv nje.
Nasleđe antiratnih pokreta nastalih tokom poslednjeg rata očuvano je u vidu aktivista koji se i danas bore protiv širenja mržnje, nacionalizma, klerikalizma i sličnih opasnih ideologija.
I pre početka ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije moglo se namirisati bujanje nacionalizma među narodima koji su činili nekadašnju državu. Politikolog, Miroslav Samardžić koji je se aktivizmom bavi još od sredine osamdesetih godina, smatra da su se nacionalizmi u državama bivše Jugoslavije postepeno budili već sedamdesetih godina da bi krajem osamdesetih dostigli svoj vrhunac i početkom devedesetih eskalirali u krvavi sukob.
„Osamdesetih sam se angažovao na kritici autoritarne vlasti Saveza komunista i pripadao sam tom, pogrdno nazvanom, peticionaškom pokretu. Zalagali smo se za poštovanje ljudskih prava i protiv proganjanja ljudi koji su iznosili drugačije stavove. Međutim, političke promene krajem osamdesetih nametnule su nam novu političku agendu, a to je bila kritika nacionalizma koji je eskalirao u Srbiji, ali i u drugim republikama bivše Jugoslavije i među drugim narodima“, započinje svoju priču Samardžić.
Ovaj „stari“ aktivista navodi i da je delovanje antiratnog pokreta kojem je pripadao od početka bilo osuđeno na neuspehpre svega zato što je većina tadašnjih građana Srbije podržavala ratnu politiku ondašnjeg lidera Srba u Jugoslaviji Slobodana Miloševića. Ipak, prema Samardžićevom mišljenju, antiratni pokret nije bio jedina stvar osuđena na propast tokom devedesetih.
„Srpski nacionalizam u Jugoslaviji nije imao ni jednog saveznika i konfrontirao se sa velikim silama. Dakle, od početka je bilo jasno da je taj koncept osuđen na propast. Prema tome, ono što je nas motivisalo i mobilisalo nije bilo samo uverenje da rat donosi zločine, nego da se radi o jednom projektu koji je štetan i za srpske nacionalne interese. To se na kraju i pokazalo kao istinito“ objašnjava Samardžić.
Da je antiratni pokret tokom devedesetih u Srbiji, ali i drugim državama bivše Jugoslavije bio u manjini u odnosu na proratno nastrojeno stanovništvo smatra i direktor Centra za Regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative koja okuplja brojne nevladine organizacije čiji je cilj pomirenje u regionu, Aleksandar Popov.
„U to vreme je propaganda učinila svoje i većina ljudi se primila na taj nacionalistički, plemenski zov. Tako da smo mi bili jedna užasna manjina i ovde i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Bili smo dežurni izdajnici izloženi raznim napadima i reskirali smo puno toga“ navodi Popov.
Iako napadi na antiratne aktiviste nisu uvek podrazumevali i konkretan fizički obračun, živeti u Srbiji tokom devedesetih godina i protiviti se ratnoj politici nosilo je sa sobom pritiske različitih vrsta. Samardžić navodi da u Zrenjaninu, u kom je delovao ogranak antiratnog pokreta kojem je on pripadao, nije bilo fizičkih napada na aktiviste ali se priseća ostalih poteškoća uz koje su delovali mirovni aktivisti.
„Uprkos uvreženom mišljenju da su te aktivnosti obilato finansirane iz inostranstva, to uopšte nije tačno. Devedeset i prve godine kad smo mi počeli time da se bavimo nismo imali prebijene pare za naše aktivnosti. Morali smo da tražimo besplatnan prostor. Devedeset i druge godine održavali smo tribine u nekadašnjoj dramskoj radionici Centar, ali i odande su nas najurili tako da nam je ulica ostala jedini prostor. Takođe, niko od nas nije mogao da dobije posao u javnom sektoru zato što je on bio u potpunosti pod kontrolom SPS-a“ seća se Samardžić.
Pritisaka, ali i fizičkih napada na aktiviste priseća se i Aleksandar Popov napominjući da su probleme sa proratno nastrojenim stanovništvom i vladajućim strukturama imali i borci za pomirenje van Srbije.
„Moj drug Zoran Pusić je u Hrvatskoj imao okršaje sa njihovim ekstremnim nacionalistima, a u nekoj tuči su mu i dva zuba izbili. Nikome (od aktivista) nije bilo lako, ali najteže je bilo onim ljudima koji su bili u ratnoj zoni, a to je na primer Vehid Šehić, jedan od osnivača Igmanske inicijative, koji je sve vreme bio u ratnoj zoni, jer na Tuzlu su u ono vreme padale granate kao i na Sarajevo“ objasnio je Popov.
Nažalost, fizički napadi na aktiviste nisu ostali samo sramna tekovina devedesetih godina. Današnje aktiviste koji dižu glas protiv fašističkih i ekstremno nacionalističkih narativa i te kako može da zaboli glava zbog otvorenog protivljenja radikalnom nacionalizmu. O tome svedoči nedavni napad na radijskog voditelja Daška Milinovića koji smatra da su aktivisti Antifašističke akcije Novog Sada, kojoj i sam pripada, prirodni naslednici antiratnih aktivista devedesetih godina.
„Naš politički angažman jeste nasleđe te neke strane koja je bila protiv rata jer biti tada protiv rata značilo je i biti protiv nacionalizma i njegovih ostalih derivata, a tokom tog rata fašizam je doživeo svoju renesansu kod nas, ali i u svakoj od zaraćenih strana“ rekao je Milinović.
Ovaj radijski voditelj smatra i da ekstremne organizacije, protiv čijih narativa se Antifašistička akcija bori, na snazi dobijaju samim time što je nacionalizam zvanična državna politika ove zemlje pa je lako biti na liniji vlasti.
„Od devedeset prve do danas, jedina konstanta naše politike je nacionalizam. Možemo da probamo sa više stranih investitora i manje stranih investitora, sa više izolacionizma ili sa manje izolacionizma, sa više tamjana i crkve ili manje tamjana i crkve, ali od nacionalizma se ne odustaje“, konstatuje Milinović.
Ono što zabrinjava, ističe Milinović, jeste prijemčivost ultranacionalističkih narativa mladima. On upozorava da se razne ultradesničarske bande mladima reklamiraju kao pubunjeničke formacije.
„Oni to svakako nisu. Oni su samo jedno ekstremno krilo dnevnika dva i jedna ogoljena, mladima prilagođena, fajterska, siledžijska verzija onoga što je državna politika. To je i dalje to gledanje na privremeno nedostupne teritorije i želja da se Srbija širi na uštrb ostalih država“, smatra Milinović.
Dok se nacionalistički stavovi množe u medijima, diskursu političara ali i među stanovništvom senka prethodnog koketiranja sa nacionalizmom koje je dovelo do raskola jedne države i više naroda, nadvija se nad celim prostorom bivše Jugoslavije upozoravajući na nerazrešene konflikte i njihove posledice. Samardžić smatra da je nacionalizam devedesetih na našim prostorima uništio državu koja je bila sposobna da svoje stanovnike zaštiti od destruktivnog delovanja svetskog kapitalističkog sistema.
„Male države nisu u sposobnosti da izbore bolji položaj u međunarodnim odnosima. Jugoslavija je, bar u jednom periodu, uspevala da se bolje pozicionira u međunarodnim odnosima i da na taj način otvori neku perspektivu. Patuljaste države koje su nastale raspadom Jugoslavije su manje više u neokolonijalnom položaju, sa izuzetkom Slovenije koja ima povoljniju poziciju“ zaključio je Samardžić.
Ivan Subotić (Autonomija, naslovna fotografija: Youtube)
Srbija mora da radi sve suprotno od Vulinovih ideja i uspeće kao država
Liga socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI sigurna je da ako Srbija želi da napreduje mora da radi sve suprotno od onoga što misli i proklamuje Aleksandar Vulin, poznatiji kao ministar mržnje
Vulinova izjava da bi jako voleo da Aleksandar Vučić ode na Samit BRIKS-a u Moskvu, nova je podlost koju je namenio Srbiji i njenim građanima.
Vulin je od devedesetih godina, pa na ovamo, uvek promovisao političke ideje koje su loše po Srbiju.
Bio je portparol JUL-a, odnosno Mirjane Marković, sramotio je svaku instituciju koju je vodio. I Vojsku, i policiju, i BIA. Umesto da radi u interesu Srbije, pokazivao je, a i dalje pokazuje, sluganstvo prema Ruskoj Federaciji. Sramotno je slao ruskoj tajnoj službi informacije o aktivnostima opozicionara iz Rusije u Beogradu, pa su oni po povratku u njihovu zemlju bili uhapšeni.
Svaka njegova izjava o Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj ili Crnoj Gori upali novi požar u odnosima u regionu.
Srbija mora raditi sve suprotno onome što Aleksandar Vulin želi i na ovim prostorima će biti moguće napraviti modernu i demokratsku državu.
Aleksandar Marton portparol Lige socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI
Koliko će nas koštati suša i šta ćemo jesti? Poljoprivrednici kažu – stanje je katastrofalno
Dugo toplo i sušno leto koštalo je poljoprivredu. Prinosi su drastično manji. Poljoprivrednici u gubicima, traže pomoć Vlade i najavljuju protest za 15-ak dana. Šta ćemo jesti i koliko ćemo to platiti, pitala je Lea Apro.
Kišomer u Kisaču je potpuno suv više od dva meseca, a umesto zdrave repe – rupa, jer je istrulila zbog enormne suše.
„Na ovakvim ekstremnim sušama, kad nema kiše po sedamdeset, osamdeset dana sa temperaturama preko 40, noćnih preko 30 tu više ne pomaže ni zalivanje, ni ništa“, kaže Goran Filipović iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije.
Poljoprivrednici u očaju, već treću godinu očekuju pomoć, ispunjenje zahteva i sistemska rešenja od Vlade, ali ona kao i kiša – izostaju.
„Ne možemo se uhvatiti bukvalno ni za jednu kulturu koja je ove godine koliko-toliko mogla da izvuče prosek. U suštini stanje je katastrofalno. Ukoliko država, ministarstvo tačnije ne donese neke mere za pomoć poljoprivrednicima, mislim da će većina nas staviti katanac na svoja gazdinstva“, objašnjava Dejan Ivanišević iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije.
Nema ni berze, koja bi garantovala otkupnu cenu roda poljoprivrednicima, pa im cenu kroje otkupljivači.
„Mi živimo od cene. Mi ne možemo da živimo od subvencija. Subvencije su primarne i moraju biti u poljoprivredi, ali mi ćemo postati socijalna grana privrede, ne poljoprivreda“, navodi Aleksandar Letić, poljoprivrednik iz Kisača.
Da li će se gubici poljoprivrednika odraziti i na džep građana, odnosno na cene hrane, zavisiće od ponude i potražnje, ali i tu glavnu reč ima država.
„U ovoj situaciji od ponašanja države zavisi da li će biti, ili neće biti rasta cene hrane u suštini. Ako se odluči na uvoz, da podstakne uvoz, ne mora da bude povećanja cene“, navodi Živan Lazić, ekonomski novinar.
Država je na potezu. Ako ne pomogne poljoprivrednicima, kako nam kažu, neće više biti ko da nas hrani. A onda će tržište ili vlast određivati šta jedemo i koliko za to plaćamo.
LSV – VOJVOĐANI traži smenu pomoćnice gradonačelnika Zrenjanina
Odbornička grupa Lige socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI u Skupštini grada Zrenjanina uputila je danas zrenjaninskom gradonačelniku Simi Salapuri zahtev za smenu njegove pomoćnice Vere Milošev, koja je na javnom mestu napala dečaka sa razvojnim problemima.
Republika Srbija Autonomna Pokrajina Vojvodina Grad Zrenjanin Gradonačelnik
ZAHTEV
Na osnovu 52. člana Statuta grada Zrenjanina zahtevamo razrešenje pomoćnice gradonačelnika Zrenjanina Vere Milošev.
OBRAZLOŽENJE:
Javnost Zrenjanina upoznata je sa incidentom u kojem je učestvovala i pomoćnica gradonačelnika Zrenjanina Vera Milošev, prilikom kojeg se neprimereno ponašala na javnom mestu i napala dečaka sa razvojnim problemima.
Nedopustivo je da jednu od najodgovornijih funkcija u Zrenjaninu obavlja osoba koja sebi dopušta ovakvo ponašanje.
Očekujemo Vašu brzu reakciju i smenu pomoćnice Milošev.
U Zrenjaninu 4.9.2024.godine
Odbornička grupa Liga socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI u Skupštini grada Zrenjanina
Sekretarijat za informisanje Lige socijaldemokrata Vojvodine – VOJVOĐANI
Dosadašnji v.d. direktor Vladimir Petrović, koji je ovom zdravstvenom ustanovom rukovodio 13 godina, smenjen je bez obrazloženja.
Informacija o promeni u rukovodstvu Instituta za javno zdravlje Vojvodine već danima unazad kruži u novosadskoj javnosti, a nezvanična saznanja prvi je objavio Danas.
U međuvremenu, i portal 021.rs dobio je nezvaničnu potvrdu da je došlo do promene i da je doktorka stomatologije, dosadašnja direktorka Filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje za Južnobački okrug, postavljena na rukovodeću poziciju.
Portal 021.rs uputio je i pitanja Institutu za javno zdravlje Vojvodine u vezi sa promenom na čelu ustanove, ali zasad nema odgovora.
Smenu Petrovića i imenovanje Milene Tabaković do sada niko nije zvanično potvrdio, niti je odluka javno dostupna. Bilo bi za očekivati da se ovakva promena objavi u Službenom listu AP Vojvodine, ali je poslednji broj objavljen nekoliko dana pre sednice Vlade Vojvodine koja se održala 28. avgusta.
Takođe, na samom sajtu Instituta i dalje stoji da je v.d. direktor dr Vladimir Petrović. Smena Petrovića dolazi nakon slučaja “nematode u novosadskoj vodi” u kojem su nadležni prvo negirali tvrdnje o valjkastim crvima u vodovodu, da bi Institut potom potvrdio njihovo prisustvo.
Ipak, smena bi mogla da bude i samo deo promena na rukovodećim pozicijama u pokrajini, nakon odlaska Igora Mirovića sa funkcije pokrajinskog premijera. Podsetimo, do promena je došlo i u Kliničkom centru Vojvodine, gde je za v.d. direktorku imenovana Vesna Turkulov umesto Edite Stokić.
Povodom smene u Institutu oglasio se Gradski odbor Stranke slobode i pravde, navodeći da Miloš Vučević i Maja Gojković “nisu oprostili profesionalnost” Petroviću. U saopštenju se odluka o imenovanju Milene Tabaković za v.d. direktorku Instituta naziva “skandaloznom”.
Ćerka Jorgovanke Tabaković u žižu javnosti je došla 2013. godine kada je objavljeno da joj je RFZO obezbedio službeni automobil i vozača za odlazak na predavanja u Beograd. Zvanično objašnjenje tada je bilo da je sve u skladu sa odlukom o slanju zaposlenih na usavršavanje.
Zasad nezvanično smenjeni Petrović je na čelu Instituta bio od 2011. godine. On je i redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu.
Upravo na ovom fakultetu je diplomirao 1997. godine, a tu je završio i specijalizaciju, master studije i doktorat. Bio je na čelu Instituta u trenutku kada se Vojvodina suočavala sa zdravstvenom krizom izazvanom korona virusom.
Prema informacijama Agencije za sprečavanje korupcije, Petrović je u februaru ove godine prijavio da kao v.d. direktora Instituta godišnje zarađuje više od 3,1 miliona dinara.
Statistika koja se ne menja: Vojvodina najviše izvozi, a Beograd uvozi
Posmatrano regionalno, najveće učešće u izvozu Srbije imao je region Vojvodine (33,9 odsto). Sledi beogradski region (23,4 odsto), region Južne i Istočne Srbije (21,3 odsto), region Šumadije i Zapadne Srbije (20,2 odsto), a oko 1,2 odsto izvoza je nerazvrstano po teritorijama.
Izvoz domaće robe u periodu od januara do jula ove godine imao je vrednost 17.097,7 miliona evra, uz rast od 1,3 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine.
Uvoz robe imao je vrednost od 22.323,4 miliona, što predstavlja povećanje od četiri odsto u odnosu na isti period prošle godine.
Izražen u evrima, deficit iznosi 5,2 milijarde evra, što je povećanje od 14,2 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine, saopštio je Republički zavod za statistiku.
Pokrivenost uvoza izvozom je 76,6 odsto i manja je od pokrivenosti u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 78,6 odsto.
Najveće učešće u uvozu Srbije imao je Beogradski region (44,3 odsto); sledi Vojvodina (32,5 odsto), Šumadija i Zapadna Srbija (13,6 odsto), Južna i Istočna Srbija (8,4 odsto), a oko 1,3 odsto uvoza nije razvrstano po teritorijama.
Spoljnotrgovinska robna razmena bila je najveća sa zemljama sa kojima Srbija ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini. Zemlje članice Evropske unije čine 59,5 odsto ukupne razmene.
Na ovom mostu koji deli južnu Mitrovicu, naseljenu Albancima, od severne, naseljene većinom Srbima, osim automobila, viđen je i kordon pripadnika KFOR-a. Zatim je ovaj kordon povučen.
Radio Slobodna Europa (RSE) pitao je KFOR zašto je pojačao svoju prisutnost na mostu, ali iz ove misije nisu dali odgovor. Pripadnik italijanskih snaga KFOR-a na mostu na Ibru rekao je dopisniku RSE s terena da se tokom današnjeg dana “ne očekuje ništa posebno” i da su oni tu “zbog rutinskih operacija”.
Pojačana prisutnost na ovom mostu dolazi dan nakon što su kosovske vlasti zatvorile pet paralelnih srpskih institucija na sjeveru Kosova.
Akciju je kritizirala međunarodna zajednica, koja je pozvala Vladu Kosova da ne poduzima jednostrane i nekoordinirane akcije.
Kosovska vlast također se nedavno suočila s kritikama međunarodne zajednice jer je izrazila namjeru otvoriti most preko Ibra za promet vozila.
Sjedinjene Američke Države, Europska unija i KFOR izjasnili su se protiv otvaranja mosta.
KFOR i EU zatražili su da se ovo pitanje riješi u dijalogu u Bruxellesu.
NATO-va mirovna misija na Kosovu također je nekoliko puta upozorila da neće oklijevati djelovati kako bi odgovorila na razvoj sigurnosne situacije.
KFOR je stalno prisutan na mostu preko rijeke Ibar.