Mislim da Putin neće izvršiti invaziju na Ukrajinu iz drugih razloga, a ne zbog pretnje od novih zapadnih sankcija, kaže za RSE Sergej Aleksašenko, zamenik guvernera Centralne banke Rusije i ministra finansija tokom 1990-ih.

„On je oportunistički političar koji koristi svaku priliku i nikada ne najavljuje svoje planove. Mislim da je njegov glavni cilj u Ukrajini da je stalno drži destabiliziranom – politički i ekonomski – i on to do sada radi veoma uspešno,“ smatra Aleksašenko dodajući da dosadašnje zapadne sankcije nisu ostvarile cilj da zaustave Putinovu agresivnu politiku.

“Niko u svetu ne veruje da će Rusija i SAD ući u direktni oružani sukob zbog Ukrajine,” ističe Aleksašenko.

On ocenjuje da Zapad, uprkos upozorenjima, neće uvesti drastične sankcije, na primer na ruski gas i naftu, jer bi se Evropa u tom slučaju „smrzavala“.

Po njegovim rečima, Rusiju su do sada najviše pogodile sankcije na uvoz zapadne tehnologije, zbog čega su projekti poput aviona Suhoj Superjet doživeli fijasko.

Aleksašenko podseća da je Rusija 1990-ih bila uvoznik hrane, uključujući žitarica, a sada je veliki izvoznik, „što je jedan od retkih uspeha Putinove ekonomske politike,“ ali poljoprivreda čini svega četiri odsto ruske ekonomije.

On smatra da Kina ne može da posluži Rusiji kao zamena za zapadno tržište, jer su ove dve zemlje ekonomski više konkurenti nego partneri.

Nakon početnog imperijalističkog sentimenta zbog aneksije Krima, Aleksašenko ističe da sada sve više Rusa uviđa kakva im je socijalna situacija, iako ne protestuju masovno na ulicama, jer je Putin u velikoj meri uništio opoziciju.

“Smatram da će dugoročno opadati poverenje građana da Putin može popraviti situaciju, odnosno da su prihvatili činjenicu da dok je on na vlasti njihov život se neće poboljšati,“ kaže Aleksašenko.

Sankcije nisu zaustavile Putinovu agresivnu politiku

RSE: Ima mišljenja da su zapadne sankcije Rusiji imale mali uticaj na njenu ekonomiju i Putinovu politiku, navodeći kao primer nastavak mešanja Moskve u Ukrajinu.

Drugi tvrde da su sankcije sprečile Putina da preduzme još agresivnije akcije poput zauzimanja grada Mariopolj 2014. i ponovne uspostave istorijskog regiona Novorosije, koji je nekada bio pod vlašću carske Rusije. Kakav je Vaš stav?

Aleksašenko: Ne slažem se sa ocenama da su zapadne sankcije uticale u velikoj meri na Putinovu spoljnu politiku. Ako se sećate proleća 2014. kada su uvedene prve sankcije, tadašnji američki predsednik Barak Obama je izjavio da je njihov cilj da zaustavi agresivnu rusku politiku. Međutim, to se nije desilo, jer je Rusija nastavila agresiju.

Najteže sankcije su uvedene u julu 2014. kada je na teritoriji Ukrajine oboren malezijski putnički avion. No, nakon toga ruske snage su pokrenule jednu od najžešćih ofanziva u istočnoj Ukrajini, u suštini porazivši ukrajinsku armiju.

Ubrzo posle toga vlasti u Kijevu su potpisale prvi mirovni sporazum u Minsku. Ruske snage su potom obustavile operacije u Donbasu, ali ne zbog sankcija, već kapitulacije ukrajinske armije.

Sledeća faza ruske invazije na Ukrajinu pokrenuta je u januaru i februaru 2015. kada je Moskva odlučila da preuzme kontrolu nad Debaljcevom, strateški veoma važnim mestom jer se tu ukršaju železnički i drugi putevi.

Ruske trupe su zauzele ovaj grad i Kremlj je bio spreman da potpiše novi mirovni sporazum – Minsk 2. U međuvremenu, znamo da rat u Donbasu nije okončan – iako nije intenzivan kao 2014. godine – ali svake sedmice pogine po nekoliko ukrajinskih vojnika.

Možda je Putin imao neke planove o obnavljanju Novorosije, ali ta ideja je propala u proleće 2014. i nikada nije pokušavao da okupira delove istočne Ukrajine do reke Dnjepar i Odese na jugu jer nije imao dovoljno angažovanih trupa.

Njegov cilj je da Ukrajinu destabilizuje i da drži Donbas kao taoca, što mu je dovoljno. Sadašnje razmeštanje oko sto hiljada ruskih vojnika u blizini granice sa Ukrajinom ima za cilj njenu dodatnu destablilizaciju, a Putina ne košta mnogo. To znači da sankcije nisu ostvarile generalni cilj da zaustave Putinovu agresivnu politiku.

Rusiju najviše pogađaju sankcije na tehnologiju

Drugi cilj zapadnih sankcija je da povećaju ekonomsku cenu agresivne politike Moskve. To je dalo rezultate u drugoj polovini 2014. jer je u Rusiji izbila ozbiljna finansijska kriza u septembru te godine, kada je rublja pala za više od 50 odsto za samo nekoliko sedmica.

Međutim, finansijski pritisak na Rusiju je popustio sredinom 2016. kada se Obama spremao za odlazak iz Bele kuće. Od tada nije bilo većeg finansijskog pritiska jer ruska preduzeća i banke mogu da pozajmljuju novac na međunarodnim tržištima, da prodaju evroobveznice i druge vrednosne papire na zapadnom tržištu. Postoje izvesna ograničenja na operacije naftnog i gasnog sektora u ofšor zonama, ali taj segment ne igra značajniju ulogu u ruskoj ekonomiji.

Najteži i najdalekosežniji efekti sankcija su u tehnološkom sektoru, jer je Rusiji onemogućeno da nabavlja različite zapadne tehnologije. Na primer, ne može da uvozi sa Zapada neke od elektronskih komponenti za proizvodnju domaćih aviona za putnički saobraćaj ili nuklearne podmornice, ali svi ruski proizvođači imaju izvesne rezerve, tako da se ne zna kada će tehnološke sankcije početi da ozbiljnije pogađaju rusku ekonomiju.

Pravi efekti tek će se videte dugoročno, jer ukoliko ove restriktivne mere potraju, to može produbiti tehnološki jaz i Rusija neće imati šta da proda na zapadnom tržištu osim nafte, gasa i metala. Kratkoročno gledano, slažem se sa ocenom Međunarodnog monetarnog fonda da su zapadne sankcije uticale na pad ruskog društvenog proizvoda za oko pola procenta godišnje.

Sve manje Rusa veruje u bolji život dok je Putin na vlasti

RSE: Otkako je dostigao vrhunac od 2,3 hiljade milijardi dolara u 2013. godini, ruski bruto društveni proizvod (BDP) je pao za 35 odsto na 1,5 hiljada milijardi dolara u 2020, pošto je rublja naglo izgubila vrednost zbog sankcija paralelno sa padom cena nafte sa 115 na 35 dolara između 2014. i 2016. godine.

Sve u svemu, u kojoj meri su zapadne kaznene mere nanele štetu ruskoj ekonomiji?

Aleksašenko: Treba da imate na umu da izračunavanje vrednosti bruto društvenog proizvoda (BDP) svake zemlje, osim SAD gde se iskazuje u dolarima, zavisi od kursa valute. Ruska ekonomija je od 2013. do 2021. godišnje rasla u proseku oko 1 odsto, što je mnogo niže od globalnog rasta od 3 procenta. Za Rusiju kao zemlju u razvoju standardna stopa rasta trebalo bi da iznosi 4 odsto godišnje.

Smatram da su četvrtini tog pada ruske ekonomije doprinele sankcije, polovina se može pripisati dramatičnom smanjenju cena nafte i devalvaciji rublje sa 32 na 75 za jedan dolar, a preostala četvrtina je negativni uticaj pogoršanja investicione klime u zemlji. Naime, zbog Putinove politike sudovi su sve zavisniji od Kremlja, pa je zbog nepoštovanja vladavine prava sve manje privatnih investicija.

RSE: Pominjete različite stope rasta, ali kako se sve to odražava na životni standard ruskih građana, s obzirom da je zabranjen uvoz, na primer, nekih zapadnih poljoprivrednih proizvoda. Da li su oni zbog toga nezadovoljni ili sada još više podržavaju Putinov režim?

Aleksašenko: U poređenju sa 2013., godinu dana uoči aneksije Krima, standard ruskih domaćinstava je pao za 10 odsto zbog devalvacije rublje i rasta cena proizvoda iz uvoza. Pripajanje Krima izazvalo je entuzijazam kod mnogih Rusa, što je ojačalo podršku Putinu.

Oživele su imperijalističke aspiracije i mnogi ruski građani tada nisu primetili da im je opao životni standard. Sada, kada priča o aneksiji Krima nije više u prvom planu, sve više Rusa uviđa kakva im je socijalna situacija. Doduše, još uvek ne protestuju masovno na ulicama, jer je Putin u velikoj meri uništio opoziciju.

Inače, u autoritarnim državama ne treba verovati anketama koje su slučaju Rusije pokazuju da Putin uživa podršku 65 odsto građana. Istovremeno, na pitanje da li zemlja ide u pravom smeru, odgovor je 50-50 procenata, odnosno pola Rusa smatra da je na pogrešnom putu.

Stoga smatram da će dugoročno opadati poverenje građana da Putin može popraviti situaciju, odnosno da su prihvatili činjenicu da dok je on na vlasti njihov život se neće poboljšati.

U Rusiji nema izbora

RSE: Da li to može uticati na podršku Putinu na predsedničkim izborima 2024?

Aleksašenko: Nemojte me zasmejavati. U totalitarnim društvima nema izbora. Kada je Sovjetski Savez usvojio Ustav 1936. godine, jedan član Politbiroa je pitao Staljina da li treba da se pribojavaju slobodnih izbora.

Staljin mu je odgovorio da „nije važno kako građani biraju, već kako mi brojimo glasove“. Danas takođe nije bitno koga birači podržavaju, čak ni kako se prebrojavaju glasovi, već koji rezultat se unosi u finalni protokol.

Oligarsi sklanjanju bogatstvo na Zapad

RSE: Kako se zapadne sankcije odražavaju na podršku ruske elite Putinovom režimu. Prema nekim podacima, više kapitala se odliva iz zemlje nego što pristiže, tačnije oko hiljadu milijardi dolara u vlasništvu oligarha je sklonjeno u ofšor zone i druga sigurna utočišta.

Aleksašenko: Kada je reč o odlivu kapitala, podsetiću na poznatu izreku da „postoji laž, velika laž i statistika“. Dakle, odliv kapitala iz Rusije je statistika i ti podaci nisu pouzdani.

RSE: Da li oligarsi prebacuju svoj bogatstvo u inostranstvo?

Aleksašenko: Naravno, bogati Rusi sklanjaju kapital iz zemlje, ali ne znamo o kojim brojkama je reč. Čak i oligarsi bliski Putinu drže kapital u zapadnom finansijskom sistemu.

Kada je reč o prvom delu pitanja, tačnije o podršci elite Putinu, postavlja se pitanje ko su njeni pripadnici. Ako je reč o Putinovim najbližim saradnicima u vlasti i visokopozicioniranim funkcionerima, on ih je sve postavio, pa stoga ne mogu da mu budu nelojalni.

Ko god izrazi sumnju u Putinove sposobnosti biva smenjen, kao što se to desilo guverneru regiona Kirov Nikiti Belihu, koji je uhapšen po optužbi za uzimanje mita. Dakle, kod god ne sledi pravila više nije deo elite.

RSE: A kada je reč o finansijskoj eliti, u kojoj meri su joj sankcije suzile prostor za poslovanje? Da li su njeni pripadnici nervozni, ili su i dalje uz Putina?

Aleksašenko: Ne bih rekao da za sada finansijske sankcije pogađaju ruski finansijski sistem. Postoji drugi strateški i strukturalni problem, a to je da je ruska vlada učvrstila kontrolu nad više od 80 odsto banaka. Dakle, približavamo se sovjetskom modelu kada je država stroprocentno kontrolisala banke. Udeo stranih banaka je opao sa 15-20 na 5-7 odsto, a domaćih privatnih na 13-15 procenata.

Poljoprivreda kao redak uspeh Putinove ekonomske politike

RSE: U kojoj meri Rusija uspeva da nađe zamenu za zapadna tržišta kada je reč o nabavci tehnologije, zatim da trguje poljoprivrednim proizvodima sa trećim zemljama, poveća izvoz gasa u Kinu ili zapadne investicije nadomesti kineskim?

Aleksašenko: Najpre, ako ostavimo po strani svu političku retoriku, odluke Gasproma da napravi gasovod prema Kini, ili kompanije Novatek da sagradi postrojenja za tečni gas na poluostrvu Jamal – bile su celishodne sa ekonomskog stanovništa jer je na taj način difersifikovano tržište.

Pre toga Rusija je mogla da izvozi gas uglavnom samo u Evropu, a sada ima pristup i azijskom i pacifičkom tržištu. Kada je reč o naftovodu prema Kini, to je predložio još Mihail Hodorkovski, bivši vlasnik Jukosa, početkom 2000-ih.

Što se tiče poljoprivrednih proizvoda, Rusija je 1990-ih bila uvoznik, uključujući žitarica, a sada je veliki izvoznik, što je jedan od retkih uspeha Putinove ekonomske politike.

On je 2001. omogućio privatno vlasništvo nad obradivom zemljom što je omogućio snažan razvoj poljoprivrede tako da je sada Rusija jedan od najvećih izvoznika žitarica, a u međuvremenu je prestala da uvozi pileće i svinjsko meso. Međutim, učešće poljoprivrede u ruskoj ekonomiji izosi svega 4 odsto.

Problem sa avionom Suhoj Superjet

Kada je reč o informacionim i drugim tehnologija, situacija je mnogo složenija za Rusiju. Više nije moguće napraviti moderan putnički avion oslanjajući se samo na domaće komponente. Uzmimo kao primer Ajfon, koji je dizajniran u Kaliforniji, ali su za njegovu proizvodnju neophodni delovi iz 36 zemalja. I niko u Eplu ne sanja da proizvede sve komponente u SAD-u za sklapanje ovog telefona.

Rusija je odlučila početkom 2000-ih da napravi veliki putnički avion Suhoj Superjet. U to vreme računalo se na uvoz 50 odsto komponenti za njegovu proizvodnju. Ruske vlasti sada nastoje zbog sankcija da uvozne delove zamene domaćim. Najpre je nužno investirati u njihovu proizvodnju, zatim kvalitet ne bi smeo da bude slabiji od uvoznih. Naravno, taj kvalitet se utvrđuje na međunarodnom tržištu. Ako se pomenute komponente prodaju samo u Rusiji, onda je to teško proveriti.

U svakom slučaju, Suhoj Superjet leti danas u proseku 6 sati dnevno, a njegovi strani konkurenti 10-11 sati i tu je taj jaz. Rusija je 2010. planirala da izvozi ovaj avion u zemlje poput Meksika, Indonezije. Međutim, njegov kvalitet nije bio na visokom nivou i ruski proizvođač nije uspeo da ga poboljša, naročito nakon uvođenja sankcija, tako da mislim da je taj projekat na globalnom planu doživeo fijasko jer svi avioni Suhoj Superjet lete samo u Rusiji.

Kina nije ekonomski partner Rusije već konkurent

RSE: U kojoj meri Rusija može da računa na Kinu ne samo kao na tržište za njene energente već i izvor investicija u odsustvu zapadnih?

Aleksašenko: Treba da imamo u vidu da u današnjem svetu, investicije nisu samo u novcu i ne tiču se samo novca. Ako želite da vaši proizvodi budu konkurentni, neophodna vam je najmodernija tehnologija i poznavanje kako funkcioniše međunarodno tržište.

Nakon uvođenja zapadnih sankcija 2014., Putin je napravio zaokret ka Kini u cilju dobijanja novčanih sredstava, jer Kina poseduje najveće rezerve finansijskog kapitala na svetu.

Međutim, ubrzo je uvideo da, za razliku od Zapada gde može relativno lako da se dođe do novca prodajom državnih obveznica raznim finansijskim institucijama na tržištu, u Kini to nije slučaj jer sve zavisi od odluke vladajuće Komunističke partije. Zbog toga Rusija nije uspela da dobije značajnija sredstva od Kine, osim za finansiranje gasovoda i nekoliko manjih projekata.

Kada je reč o modernim tehnologijama koje bi Rusija mogla da koristi, Kina raspolaže sa njima u nekim sektorima kao što su telekomunikacije, ali treba imati u vidu da zvanični Peking u ekonomskoj sferi nije partner Rusiji već konkurent. Tačnije, Kina ne želi da prosledi Rusiji tehnologije što bi joj omogućilo proizvodnju sa kojom bi bila konkurentna na međunarodnom tržištu.

Zbog toga su ekonomski odnosi Moskve i Pekinga veoma ograničeni: Rusija izvozi u Kinu sirovine, pre svega energiju, a uvozi robu široke potrošnje i ponešto od opreme, ali drugorazrednog značaja.

Evropa bi se smrzavala u slučaju sankcija na ruski gas

RSE: Naftna i gasna industrija do sada nisu bili na udaru sankcija, jer bi to pogodilo i Evropu koja je veliki uvoznik ovih energenata iz Rusije. U slučaju ruske invazije Ukrajine, da li bi Zapad uveo kaznene mere Gaspromu i drugim kompanijama angažovanim u tim privrednim granama?

Takođe, da li bi SAD i EU posegnuli i za drastičnim potezom kao što je isključenje Rusije iz SWIFT sistema međunarodnog bankarskog prometa?

Aleksašenko: Ne verujem da Zapad može da uvede sankcije na uvoz ruskog gasa i nafte. Naime, Evropa uvozi do 40 odsto gasa iz Rusije, od toga 5 procenata tečni (LNG). Da li Evropa može da funkcioniše bez ruskog gasa? Ne, jer bi se smrzavala tokom zime.

Evropa ne može da smanji zavisnost od ruskog gasa u narednih 5-10 godina jer ne postoje alternativne količine tog gasa koje bi mogla da nabavi na drugim tržištima. Morala bi da plaća tri puta višu cenu za tečni gas da bi konkurisala azijskom tržištu i kupila sve količine LNG u svetu, ako bi htela da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa.

Situacija je nešto drugačija sa naftom, ali i tu je Rusija veoma bitna jer učestvuje sa 11-12 odsto u ukupnoj svetskoj eksploataciji ovog energenta

Inače, SAD su uvele u proleće 2018. sankcije velikom ruskom proizvođaču aluminijuma Rusal i njegovom najvećem akcionaru Olegu Deripaski. Međutim, cena aluminijuma je odmah skočila za 20 odsto, jer je udeo Rusala na svetskom tržištu kada je reč o ovom metalu – 12 odsto. Američka administracije je odmah odustala od sankcija.

To je odgovor na vaše pitanje. Ako SAD uvedu sankcije na uvoz nafte iz Rusije, od toga će imati koristi Kina, kao u slučaju blokade Irana. Naime, Kina će dobiti rusku naftu po nižoj ceni, dok će drastično poskupeti na međunarodnom tržištu.

Blokada korespondentnih računa bila bi ‘nuklearna opcija’

Kada je reč o SWIFT-u, to je tehničko pitanje i čini mi se da mnogi političari, pa i eksperti ne shvataju razliku između ovog mehanizma i korespondentnog računa.

SWIFT je međunarodni sistem o međubankarskoj komunikaciji, odnosno slanju finansijskih poruka – kao što komuniciramo preko Vibera, Whatsupa, Signala i slično – o slanju novca sa jednog na drugi račun.

Dakle, to je samo informacija koja se ubacuje u sistem. Ona se može poslati SWIFT-om, faksom, ili telefonom. Dakle, možete pozvati telefonom svog bankara i naložiti mu da transferiše novac na određeni račun. To je manje efikasno i sporo, iziskuje dodatni trud, ali na kraju funkcioniše. To znači ako bi Rusiju isključili iz SWIFT-a, njene banke mogu da se oslone na druge izvore slanja finansijskih informacija.

Korespondenti račun je mnogo važniji i od presudnog je značaja. Sva dolarska plaćanja u svetu idu preko američkih banaka. Dakle, ruska ili banka bilo koje druge zemlje, moraju da se obrate američkoj banci za dolarske transfere. Te američke banke se nazivaju korespondentnim.

Ukoliko se blokiraju korespondentni računi ruskih banaka u američkim i evropskim, onda neće moći da obave nijedno plaćanje u dolarima i evrima. To bi zaista bila nuklearna opcija. Takve sankcije su uvedene Iranu 2013. godine i uzdrmale su njegovu ekonomiju, ali nisam čuo da se ta mera ozbiljnije razmatra protiv Rusije.

Rusija ne može da prekine odnose sa Zapadom zbog ekonomske zavisnosti

RSE: Američki državni sekretar Entoni Blinken je izjavio da će u slučaju ruske invazije na Ukrajinu, Vašington uvesti žestoke kaznene mere, od kojih se uzdržavao u prošlosti.

Istovremeno, Kremlj je upozorio da će u slučaju sankcija protiv Putina Rusija prekinuti odnose sa Zapadom. Da li bi Moskva zaista povukla takav potez?

Aleksašenko: Rusija to ne može tek tako da uradi jer njena ekonomija zavisi od prodaje sirovina, a glavno tržište za njenu naftu, gas, metale – jeste Evropa. Ne znam kako bi ruska ekonomija mogla da opstane bez izvoza ovih proizvoda i uvoza ostalih. Stoga mislim da su takve izjave deo hibridnog informativnog rata. Niko u svetu ne veruje da će Rusija i SAD ući u direktni oružani sukob zbog Ukrajine.

U slučaju ruske invazije na ovu zemlju – mada ne verujem da će se to desiti – doći će do pogoršanja odnosa između zvanične Moskve i Zapada. Ako se sećate, ubrzo nakon aneksije Krima, na samitu G20 2014. u Brizbejnu u Australiji niko nije želeo da sedi za istim stolom sa Putinom. Međutim, situacija se promenila već 2015. i mnogi svetski lideri su bili spremni da razgovaraju i večeraju sa njim.

Putin neće napasti Ukrajinu

RSE: Da li će dosadašnje i najava novih sankcija odvratiti Putina od invazije na Ukrajine, ili će odustati od toga iz drugih razloga?

Aleksašenko: Mislim da Putin neće izvršiti invaziju na Ukrajinu iz drugih razloga. On je oportunistički političar koji koristi svaku priliku i nikada ne najavljuje svoje planove. Mislim da je njegov glavni cilj u Ukrajini da je stalno drži destabiliziranom – politički i ekonomski – i on to do sada radi veoma uspešno.

Naime, ukrajinski predsednik, vlada i ostali zvaničnici sve vreme nastoje da privuku pažnju svetske javnosti na opasnost od ruske invazije, a malo šta rade da rešavaju stvarne probleme u zemlji, kao što su borba protiv korupcije, jačanje vladavine prava.

Drugi deo svoje politike, Putin je obelodanio sredinom novembra u Ministarstvu inostranih poslova izjavivši da „zapadne zemlje ne obraćaju pažnju na naše primedbe i moramo da ih privolimo da nas čuju“. Stoga, po njegovim rečima, treba stalno ukazivati na ruske zahteve naloživši svojim diplomatama da sve vreme održavaju tu tenziju u zapadnim prestonicama.

Dakle, Putin je političar koji gleda da iskoristi svaku priliku i još uvek ne znamo na šta je sve spreman, ali ne verujem da će se za sada odlučiti za oružani upad u Ukrajinu.

Putin želi da bude važan igrač na svetskoj sceni

RSE: Rusija tvrdi da u slučaju članstva Ukrajine u NATO, na njenoj teritoriji će biti razmešteno oružje koje može da stigne do Moskve za nekoliko minuta.

Aleksašenko: Ključni Putinov cilj je da igra važnu političku ulogu u savremenom svetu i da to drugi akteri priznaju. U ruskim kriminalnim krugovima važi geslo: ako me se bojite, to znači i da me poštujete. Putin takođe želi da bude poštovan, a jedan od načina je da zastrašuje druge.

On je u više navrata izjavljivao da se ne boji bilo kakvih sankcija i da ne veruje da će biti nametnute one najdrastičnije. Dosadašnje sankcije Rusiji nisu bile previše teške. Kao što sam pomenuo procenu MMF, to je izazvalo godišnji pad BDP od pola odsto. To nije dramatično uzdrmalo rusku ekonomiju i Putin je spreman da plati i mnogo veću cenu.

RSE: Da li su sankcije diplomatski instrument ili nastavak rata drugim sredstvima. U kojoj meri su one, generalno govoreći, uspešne?

Aleksašenko: Sankcije su diplomatski instrument, a u modernom svetu i instrument hibridnog rata. Mnogo su uspešnije kada ih velika zemlja uvede maloj. Na primer, Rusija je pre nekoliko godina zabranila ukrajinskim firmama da koriste njenu železnicu za transport robe do Centralne Azije.

To je nanelo štetu tim kompanijama, ali nije uzdrmalo ekonomiju Ukrajine mada je Rusija to koristila za njenu dodatnu destabilizaciju. Sankcije koje su onemogućile desetine ruskih kompanija i banaka 2014. da pozajmljuju novac na zapadnim tržištima su bile uspešne jer su izazvale krizu finansijskog sistema i kolaps rublje.

Međutim, u diplomatiji ne možete koristiti neki instrument u jednom trenutku i posle ga ostaviti godinama po strani, čak i ako formalno nije ukinut, jer ne vrši pritisak na zemlju koja je na udaru.

Dragan Štavljanin

izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/putin-rusija-ukrajina-invazija/31664325.html